Milovan - Mićo Vujanović iz Laminaca u Livče polju na duhovit način priča kako je uhvatio stotine divljih životinja
Jedini lovac bez puške
Kada bi se delili činovi za lov, ribolov, opklade i nadmudrivanja, postao bih general, manje od tog sigurno ne bih, garantujem životom i krsnom slavom - kaže Milovan - Mićo Vujanović iz Laminaca u Livče polju.
- Tome dodaj još jedno, nek ljudi znaju... ono o tuđim ženama. Proslavili smo pedeset godina braka ali se nije promijenio od mladih dana - prekori ga baba Đuja i popravi rubac na glavi.
Ne imajući kud, uhvaćen u klopku, Mićo nastavi o onom što celo Lijevče polje odavno prepričava. - Ja sam lovac bez puške, uhvatio sam stotine jastrebova, zečeva, lisica i druge divljači ali sve na mudrost i brzinu, hitre noge i bistru pamet, moj kumašine, pa da vidiš!- Mudriji je on od svake lisice - ubacuje se u priču Milovan Kovačić, Mićin kum i ortak.
- Ovu kokošku privežem za štap u šumarku pored kuće, okolo ogradim, ostavim jedan prolaz i tu namontiram klopku, postavim gvožđe. Lisica brzo nasjedne na prevaru, pomisli, vidi ti dobre večere, pa se zaputi plijenu. Kad priđe na korak od kokoške, gvozdena opruga je klapne po nozi i ona više nema kud. Jedino mi žao ove kokoške, ona sigurno dobije nervni slom od straha ali se opet sve dobro po nju završi, važno je da glava ne strada. Uh, mudra je to zvjerka ali sam i ja veći mudrac, kada sam mogao babi pedeset godina zametati trag. Šta jedna lisica predstavlja na sve to? - odvažan je govornik.
- Ispričaj de, ono kako si lisicu vodio na vašar u Gradišku - umeša se komšinica Joka kojoj je domaćin upravo dolio čašu ljute rakije napravljene od kukuruza. To piće ovde zovu „komadara“. - Nemoj piti, sunce te spržilo, „komadara“ od najpametnijeg napravi najveću budalu a šta će biti s tobom, to sam Bog zna - nervozan je kum Milovan.
- Ovako je bilo, putem navratim svakoj kući, daju mi pića svakojakog, po neko i para a djeca trče za mnom i lisicom, k’o da je najveći cirkus! Vodim je za konopac pa u grad, obavezno na vašar u Gradišku za Malu Gospojinu. Onda se i tamo zapijem, zarakijam s društvom a ona čeka, trčkara okolo i misli, znam joj ćud, Bože mili, đe mi je pamet kad dopadoh šaka ovim raspikućama koji na mojoj koži zarađuju - analizira Mićo vlastite avanture. Kad je lisica dolijala, kaže da mu je bilo žao, čak je i suzu pustio kod Gvozdena u kafani, veli nekako se s njom zbližio hodajući po svetu, pa ispade kao da mu je rod rođeni.
Na isti princip lovi i jastrebove, kaže da je ovog leta evidentirao osamdeset i tri ptice grabljivice. Onda mu u posetu došli novinari iz Banjaluke:
- Metnuše đeda na televiziju, kad zazvečaše telefoni, javljaju se neki ljudi i kažu da to ne sme raditi, da će ga na sud, svaku kritiku na Miću navališe! - pojašnjava baba Đuja.
- To su neki prirodnjaci, kao, oni čuvaju prirodu... Saslušam ih, pa velim, lako je vama govoriti kad nemate svoje kokoši već samo jedete tuđe, ko i ovi jastrebovi. Sad sam ja kriv, ja samo branim svoje a vama ako se to ne sviđa, podajte im vašu kokoš kad im brinete za zdravlje, pa mirna Bosna - revoltirano će naš sagovornik.
- Hvata on i zečeve, trči i pristigne pa se amo baci k’o onaj golman Kralj, ulovi ih više nego ovi puškama. Zato ja kažem da je pseće pameti, da se ne uvrijedi! - procijedi neko kroz zube ali dovoljno glasno da se razumije.
- To ti je dobro, moj pobro, ali ne zbog psa i pameti već zbog kralja, to je bio vladar i država. Ono poslije, kad je Tito zavlad’o imo sam muke, znate volim kralja Petra a ne smijem, Titu nisam volio ali moram... Ovo sad niti šta moram, niti koga volim, eto...
Baba Đuja se samo osmjehnu, odmahnu rukom pa nekako nezainteresovano pređe preko obraza slušajući Mićine lovačke i ribolovačke vratolomije. - Otidosmo neki dan, bi to nekako u petak, čini mi se, na Savu, sjeli tako, pripalili cigar duvana, nismo se pošteno ni namjestili kad mi nešto povuče udicu, zaljulja ko sveti Ilija, ko najveća riba. Skočih, bacih kapu pa potegnu’, zovem i kuma u pomoć, srce mi udara k’o crkveno zvono od uzbuđenja, kad ono nešto žućkasto ispliva na površinu - slikovito će Mićo.
- Skrati priču, kaži da si upecao plastičnu žensku nogu! - nestrpljiv je kum Milovan.
- Plastična al’ dobra, dugačka ko u Lepe Brene, joj kako me podsjetila na mlade dane, koliko sam se takvih nogu naokret’o i naprevrt’o... Kum Milovan kad je vidio nogu, mrak mu pao na oči, pazio sam da ne upadne u vodu od uzbuđenja.
Okupljeni pred kućom Miće Vujanovića u Lamincima, ne mogavši izdržati, prasnuše u smijeh, jedino glavni junak ostade suzdržan, valjda smišljajući nešto novo. On samo kratko zaključi:
- Veliki sam ja zavodnik, možda bih se i oženio, samo je problem što mi je baba živa!
- Uh, pomjeri se s mjesta i tri puta pljuni, đavo te odnio! - reče stara Đuja, ustade s tronošca i nestade iza kuće.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
