banjalukaforum.com

Lažza opkladu.

Poslao otac dijete u vodenicu, pa mu kazao, da ne melje nigđe u vodenici, đe nađe ćosu. Kad dođe dijete u jednu vodenicu, a to u njoj sjedi ćoso: "Pomoz' Bog ćoso!" – "Bog ti pomogao sinko." – "Bili i ja mogao tu malo samljeti?" – "Bi, zašto ne bi; evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago." – Ali dijete pomisli, šta mu je otac rekao, pa iziđe na polje, i pođe uz potok u drugu vodenicu. A ćoso brže bolje uzme malo žita, pa otrči drugim putem prije đeteta, te i u onoj vodenici malo zaspe. Kad dijete dođe u drugu vodenicu, i vidi, da je i u njoj ćoso, a ono pođe u treću; a ćoso opet uzme malo žita, pa otrči drugim putem prije đeteta i u treću vodenicu, te zaspe; tako i u četvrtu. Kad se već đetetu dosadi, onda pomisli u sebi: valja da je u svakoj vodenici ćoso; pa sprti svoju torbu s leđa i ostane, da melje s ćosom. Kad se ćosino izamelje, i dijete zaspe svoje, onda k ćoso reče: "Ajde, sinko! da umijesimo kolač od tvoga brašna." Dijete jednako drži u pameti, što mu je otac kazao, da ne melje u vodenici, đe nađe ćosu; ali sad već misli: što je tu je; pa reče ćosi: "Ajde de." Ćoso ustane, pa razgrne đetinje brašno u mučnjaku, a đetetu reče, da donosi vodu u pregrštima. Dijete stane donositi vodu, i ćoso počne pomalo zakuvavati; tako malo po malo dok se sve izamelje, i ćoso sve brašno zakuva, pa onda umijesi jednu veliku pogaču, pa razgrnu vatru, te je zapreću da se peče. Kad se pogača ispeče i izvade je iz vatre, pa prislone uza zid, onda ćoso reče đetetu: "Znaš, sinko! što je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, već ajde da lažemo, pa koji koga nadlaže, onaj neka nosi svu pogaču." Dijete pomisli u sebi: Već se sad nema kuda, pa reče: "Ajde de! počni ti." Onda ćoso počne koješta lagati, ovamo, onamo, a kad se već izlaže i umori, onda mu dijete reče: "E moj ćoso! ako ti više što ne znaš, to je sve ništa; stani da ja tebi kažem jednu pravu istinu: Kad ja bija u mlado doba stari čovek, onda mi imadijasmo mnogo košnica, pa bi i ja svako jutro brojio, i sve bi čele prebrojio, a košnica ne mogu. Kad jedno jutro prebrojim čele, a to nema najboljega čelca; onda ja brže bolje osedlam pijevca, pa uzjašem na njega, i pođem tražiti čelca. Kad doćeram trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom. Kad pređem preko mora, a to čovek uvatio moga čelca u ralicu, pa ore za sitnu proju. Ja povičem na njega: To je moj čelac, od kud tebi moj čelac? A čovek odgovori: Brate! ako je tvoj, eto ti ga. Pa mi da i čelca, i još punu torbu proje od izora. Onda ja uprtim torbu s projom na leđa, a sedlo s pijevca prebacim na čelca, te čelca uzjašem, a pijevca povedem u povodu, da se odmara. Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sva proja prospe u more. Kad pređem preko mora, u tom stigne i noć, a ja onda sjašem s čelca, pa ga pustim da pase, a pijevca svežem kod sebe, pa mu metnem sijena, aja legnem spavati. Kad ujutru ustanem, a to vuci došli, te zaklali i izjeli moga čelca; leži med! po dolu do članka, a po brdu do koljena. Onda počnem misliti, u što ću pokupiti med. U tom padne mi na um, da imam jednu malu sjekiricu, pa je uzmem i zađem u šumu da ulovim kakvu zvjerku, da zgulim mješinu. Kad tamo, a to dvije srne skaču na jednoj nozi. Onda ja potegnem sjekiricom, te im prebijem onu nogu, pa i uvatim, te zgulim s nji tri mješine, i pokupim u nji sav med, pa pritovarim na pijevca, i odnesem kući. Kad dođem kući, a to mi se rodio otac, pa mene pošlju Bogu po vodicu. Sad ja počnem misliti, kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso, što se prosulo u more. Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto, pa uzraslo do neba; te ja uz njega ajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moja proja uzrela, pa je Bog požnjeo i umjesio od nje ljeb, pa udrobio u vruće mlijeko, te jede. Nazovem mu ja: Pomoz' Bog! A on mi odgovori: Bog ti pomogao; i da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to mojom nesrećom udarila kiša, pa došlo more i svu proju poplavilo i odnijelo! Sad se ja zabrinem, kako ću sići na zemlju! Dok mi padne na um, da mi je dugačka kosa: kad stojim, do zemlje, kad sjednem, do ušiju, pa uzmem nož, pa sve dlaku po dlaku odrezuj, pa navezuj. Kad stigne mrak, a ja onda zavežem na dlaci jedan uzao, pa ostanem na njemu da prenoćim. Ali šta ću sad bez vatre! kresivo sam imao, ali nema drva! U jedan put padne mi na um, da imam u zubunu jednu šivaću iglu, pa je izvadim, te iscijepam, pa navalim vatru i sit se ogrijem, pa legnem pored vatre spavati. Pošto zaspim, a mojom nesrećom skoči varnica, te pregori dlaku, a ja strmoglav na zemlju, te propadnem do pojasa. Obrnem se tamo, amo, ne bili se kako izvadio, a kad vidim, da se neda, onda brže otrčim kući, te donesem motiku, te se otkopam, pa odnesem vodicu. Kad dođem kući, a to žeteoci žanju po polju. Prigrijala vrućina, voljani Bože! da pogore žeteoci. Onda ja viknem: Kamo što ne dovedete ovđe onu našu kobilu, što je dva dni duga, a do podne široka, a po leđima joj vrbe porasle; neka načini lad po njivi. Brže bolje otrči moj otac, te dovede kobilu i žeteoci lijepo stanu žeti po ladu. A ja uzmem džban, pa odem na vodu. Kad tamo, a to se voda smrzla; onda ja skinem moju glavu, te njom probijem led, i zavatim vode. Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: Kamo ti glava? Ja se mašim rukom, a to nema glave; zaboravio je na vodi. Onda se brže bolje vratim natrag; kad tamo, a to lisica došla, pa vadi mozak iz moje glave, te jede; a ja polagano ajde, ajde, te se privučem blizu, pa potegnem lisicu nogom u stražnjicu, a ona se uplaši, pa od straa pre.. e, a ispr.. e tefter; kad ga ja otvorim, a to u njemu piše: meni pogača, a ćosi g.. . o." Onda dijete ustane, pa uzme pogaču i otide kući, a ćoso ostane gledajući za njim.

Nemušti jezik.


U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom idući za ovcama čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo pa u požaru zmija pišti. Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapožarilo, i požar se Jednako k njoj primicao. Onda zmija poviče iz požara: "Čobane, za Boga, izbavi me iz ove vatre!" Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: "Šta je to u zao čas! ja tebe izbavih a sebe pogubih." Zmija mu odgovori: "Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car." Onda joj se čoban stače moliti i izgovarati da ne može ostaviti svojih ovaca, a zmija mu reče: "Ne brini se ni malo za ovce; ovcama ne će bita ništa; samo hajde što brže." Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija. Kad dođu tu, zmija na vratu čobanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu. Onda zmija reče čobanu: "Kad dođemo u dvor k mome ocu, on će tebi davati štagod zaišteš: srebra, zlata i kamenja dragoga, ali ti ne uzimaj ništa, nego išti nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti najposle opet dati." U tome pođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: "Za Boga, sinko! gde si?" A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče čobanu: "Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio?" Čoban odgovori: "Ništa drugo ne ću, nego da mi daš nemušti jezik." A car reče: "Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo štagod hoćeš daću ti." Na to mu čoban odgovori: "Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a ti s Bogom ostaj! meni drugo ne treba ništa." Pa pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: "Stani! hodi ovamo, kad baš to hoćeš:. Zini." Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: "Sada ti pljuni meni u usta." Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu. I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče:
"Sad imaš nemušti jezik. Idi s Bogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti." Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: "Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata." Čoban kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek pa sve blago dade čobanu govoreći mu: "Evo sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao. Nego ti načini sebi kuću pa se ženi, te živi s otim blagom." Čoban uzme blago, načini kuću, i oženivši se stane živeti, "i malo po malo iziđe on najbogatiji čovek – ne samo u onome selu nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo. Jednom licem na Božić reče on svojoj ženi: "Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele." Žena ga posluša i uradi sve kako je zapovedio. Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda u veče kaže svima pastirima: "Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć." I tako gazda ostade i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju: kurjaci govore svojim jezikom: "Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama?" A psi odgovaraju svojim jezikom: "Dođite da bismo se i mi najeli!" Ali među psima bijaše jedan matori pas koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: "Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, ne ćete vi učiniti štete mome gospodaru." A to gazda sve sluša i razume što oni govore. Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti: "Za Boga, gospodaru, šteta je!" A gazda im odgovori: "Što rekoh to da učinite." Pa se opravi sa ženom kući, i pođu na konjma: pod njime bijaše konj, a pod ženom kobila. Idući tako čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zarže: konj veli kobili: "Hajde brže! što si ostala!" A kobila odgovara: "E, lasno je tebi: ti nosiš jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi ždrebe." Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka pa ga zapita za što se nasmeja. On joj odgovori: "Ni za što, samo onako." Ali ženi ne bude to dosta nego saleti muža da joj kaže za što se nasmejao. On se stane braniti: "Prođi me se, ženo, Bog s tobom! što ti je? ne znam ni sam." Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše nanj da joj kaže za što se nasmejao. Najposle joj čovek reče: "Ako ti kažem, ja ću odmah umreti." Ona opet ni za to ne mareći jednako navali govoreći da drukčije ne može biti nego da joj kaže. U tom dođu kući. Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk i kad bude gotov, metne ga pred kuću pa kaže ženi: "Evo sad ću leći u sanduk pa da ti kažem za što sam se nasmejao; ali kako ti kažem, odmah ću umreti." I tako legne u sanduk, pa još jedan put obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu čelo glave pa plače. Čovek opazivši to reče ženi: "Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu." Žena donese komad hleba i baci pred psa, ali pas ne će ni da gledi, a petao dođe i stane kljuvati u komad; onda pas reče petlu: "Nesrećo nesita! tebi je do jela, a vidiš gde gazda hoće da umre!" A petao mu odgovori: "Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stade srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri." Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu: "Hodi ženo da ti kažem." Pa sve batinom po njoj: "Eto to je, ženo! Eto to je, ženo!" I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže za što se smejao.

Međedović.



U nekakome selu pođu žene u planinu da traže divljega broća, i tako vrljajući po planini jedna od njih zađe i dođe pred jednu pećinu iz koje iziđe međed te je uhvati i odvede unutra; i onđe živeći s njome, žena zatrudni i rodi muško dijete. Pošto dijete malo poodraste, žena se nekako ukrade i uteče u selo kući svojoj. Međed je jednako koješta donosio i dijete hranio, kao mu prije i mater. Kad dijete naraste poveliko, ono navali da ide iz pećine u svijet. Međed ga stane od toga odvraćati govoreći mu da je on još mlad i nejak, a u svijetu ima zlijeh zvjerova koji se zovu ljudi, pak će ga ubiti. I tako se dijete malo poumiri i ostane u pećini. Poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, i kad ga međed drukčije nije mogao odvratiti, a on ga izvede pred pećinu pod jednu bukvu, pa mu reče: "Ako tu bukvu možeš iščupati iz zemlje, onda ću te pustiti da ideš u svijet, ako li ne možeš, još valja da sjediš kod mene." Dijete spopadne bukvu, pa povuci tamo povuci amo, ali ne može da je iščupa; onda se opet vrati s ocem u pećinu. Kad poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, međed ga izvede pred pećinu i kaže mu da ogleda može li sad iščupati bukvu iz zemlje. Dijete bukvu spopadne i iščupa. Međed mu onda reče da joj okreše grane, pa zametnuvši je na rame kao kijaču da ide u svijet. Dijete posluša oca, i idući tako po svijetu, dođe u jedno polje đe su se nekolike stotine plugova bile sastale te orali spahiji. Kad dođe k ratarima, zapita ih eda bi imali što da mu dadu za jelo. Oni mu odgovore da pričeka malo, sad će se njima donijeti ručak, pa đe ručaju oni onoliki, ručaće i on. Dok su oni još to govorili, a to se pomole kola i konji i mazge i magarci s ručkom. Kad se ručak donese, Međedović reče da će on to sve sam pojesti. Ratari se začude i reku mu kako će on pojesti toliko jelo što je doneseno za toliko stotina ljudi! On opet reče da hoće, i okladi se s njima: ako ne pojede da im da svoju kijaču. ako li pojede da oni njemu dadu sve što je gvozdeno na njihovijem plugovima. Ručak se postavi, i Međedović se naklopi te pojede sve, i još da je bilo. Onda mu oni skupe s plugova sve što je gvozdeno na jednu gomilu, a on usuče nekolike breze, pa sve poveže i natakne na svoju kijaču pa zametnuvši je na rame otide k nekakome kovaču i reče mu da mu od onoga gvožđa skuje buzdovan na onu kijaču. Kovač se primi toga posla, ali mu se učini da je gvožđa mnogo, pa ga sakrije gotovo pola, a od ostaloga buzdovan slupa kojekako. Međedoviću se učini buzdovan mali prema onolikome gvožđu, a i ono što ga je da nije načinjen kao što bi trebalo. Za to kad buzdovan nasade na kijaču, Međedović da bi ga ogledao jeli dobar, baci ga u nebo pak se podanj načetvoronoži, te ga dočeka u leđa. Buzdovan nesrećom kovačevom prsne, onda Međedović razmahne kijačom te kovača ubije, pa otide u njegovu kuću i nađe sve sakriveno gvožđe; i odnese ga sa onijem komadima od buzdovana drugome kovaču, i kaže mu da mu skuje buzdovan na kijaču, ali mu reče da se ne šali nego od svega gvožđa dobar buzdovan da skuje, ako nije rad proći kao i onaj prije što ga je kovao. Kovač čuvši još prije šta je bilo od onoga kovača, skupi sve svoje momke, pa ono sve gvožđe sastave ujedno i skuju buzdovan vrlo dobar koliko se igda moglo. Kad nasade buzdovan na kijaču, Međedović opet da bi ga ogledao, baci ga u nebo, i načetvoronoži se podanj, ali se buzdovan ne razbije nego odskoči od leđa..... Ispravivši se Međedović rekne: "Sad je buzdovan dobar," pa ga zametne na rame i pođe dalje. Idući tako nađe u polju jednoga čoeka đe je upregao u ralicu dva vola te ore, i došavši k njemu zapita ga eda li ima što zajelo. Čovek mu odgovori: "Sad će moja kći donijeti meni ručak, pak ćemo podijeliti što je Bog dao." Međedović mu stane kazivati kako je on pojeo sve što je bilo pripravljeno za nekoliko stotima ratara, "a šta će sad u jednome ručku biti meni, šta li će tebi?" U tome eto ti đevojke s ručkom. Kako đevojka ručak postavi, Međedović se odmah rukom hvati da jede, a čovek mu ne dadne nego mu reče: "Ne! dok se ne prekrstiš ovako kao i ja." Međedović gladan ne imajući kud kamo prekrsti se, pa onda počnu jesti, i najedu se obojica i još im preteče. Međedović gledajući u ručkonošu, koja je bila krupna i zdrava i lijepa đevojka omili mu, i reče ocu njezinu: "Hoćeš li mi dati ovu svoju kćer da se ženim njome?" Čoek mu odgovori: "Ja bih ti je rado dao, ali sam je obrekao Brku." Međedović na to rekne: "Bre šta marim ja za Brka? Ja ću Brka ovijem buzdovanom." A čoek mu rekne: "Be i Brko je neki; sad ćeš ga viđeti." U tome stane huka sjedne strane, dok se iza brda pomoli jedan brk i u njemu trista i šezdeset i pet tičijih gnijezda. Malo po malo pomoli se i drugi brk; eto i Brka. Kako dođe k njima a on legne ničice đevojci glavom na krilo, i reče joj da ga pobište. Đevojka ga stane biskati, a Međedović ustavši polagano, raspali svojijem buzdovanom Brka u glavu; a Brko prstom na ono mjesto govoreći đevojci: ,.Eto ovđe me nešto ujede"; a Međedović opet buzdovanom na drugo mjesto, a Brko opet prstom na ono mjesto: "Evo ovđe me opet nešto ujede." Kad ga udari treći put, Brko se opet pipne onđe i srdito poviče: "Ta zar si slijepa? Evo ovđe me nešto kolje." Onda mu đevojka kaže: "Ne kolje tebe tu ništa, nego te evo čoek bije." Kad Brko to čuje, on se trgne i skoči na noge, a Međedović već bacio svoj buzdovan pa bježi preko polja, a Brko se naturi za njim. Međedović polakši poizmakne pred Brkom, ali Brko nikako ne će da ga se mahne. Međedović bježeći tako dođe na jednu vodu, i nađe kod nje ljude na gumnu đe viju šemšu, i poviče im: "Pomagajte, braćo, za Boga! evo me ćera Brko. Šta ću sad? kako ću prijeći preko ove vode?" A jedan od onijeh ljudi pruži mu lopatu govoreći: "Sjedi na lopatu da te prebacim." Međedović sjedne na lopatu, a čoek razmahne njome i prebaci ga na drugu stranu, a on bježi dalje. Malo za tijem eto ti pa gumno i Brka, pa zapita ljude: "Prođe li ovuda taki i taki čoek?" A oni mu kažu da prođe. Brko ih zapita: "Kako prijeđe preko ove vode?" A oni mu odgovore: "Preskoči." Onda se Brko zaleti, pa hop! preko vode na drugu stranu, pa poćeraj za Međedovićem. Međedović bježeći uz jedno brdo vrlo sustane, a kad iziđe na brdo, nađe čoeka na uzoranoj njivi koji je u torbi o vratu imao sjeme, pa po jedan put zagrabi šakom te sije, a po drugi u usta te jede; ovome čoveku poviče on: "Pomagaj, brate, za Boga! ćera me Brko, i evo ga sad će me stići! Nego što ću činiti? Sakrij me đe!" A čoek odgovori: "Bogme Brko nije šala. Ali ne znam đe ću ge sakriti; nego hodi ovđe u moju torbu u sjeme." I tako ga uzme u torbu. Kad Brko po tom dođe, i zapita ga za Međedovića, on mu kaže da je on odavno onuda prošao, i do sad Bog zna kud je otišao. Onda se Brko vrati natrag. Čoek onaj sijući žito zaboravi za Međedovića, i uzme ga jedan put sa žitom u šaku, te metne u usta. Međedović se poplaši da ga ne proguta, te po ustima ovamo onamo dok srećom nađe Jedan krnjav zub, te se u njemu ustavi i prićuti. Kad sijač u veče dođe kući, on poviče na snahe: "Dajdete, đeco, one moje zubne čačkalice, nešto me žulja u onome mome pokvarenom zubu." Snahe donesu dva velika gvozdena ražnja, pa pošto on zine, poduvre jedna s jedne druga s druge strane, dok Međedović iskoči iz zuba. Onda ga se sijač tek opomene, i rekne mu: "A žlje te sakrio! umalo te nijesam prožderao!" Iza toga pošto večeraju i stanu se o svačemu razgovarati, zapita Međedović domaćina šta mu je bilo onome zubu, te je onako mimo sve ostale pokvaren. A domaćin mu stane ovako pripovijedati: "Jednom pođemo nas desetak su trideset konja u Dubrovnik po so. Idući tako nađemo jednu đevojku kod ovaca, pa nas zapita kuda ćemo, a mi joj kažemo da idemo u Dubrovnik po so; a ona reče: ""Šta da se mučite tako daleko? Evo ima u mojoj pletavači nešto soli što je preteklo kad sam mrsila ovce, mislim da će vam svima biti dosta."" I tako onđe pogodivši se s njome, ona skine s ruke svoju pletivaču, a mi s konja svoje vreće, pa puni i mjeri, dok napunimo vreće za sve trideset konja. Pošto se onđe s njome namirimo, vratimo se natrag. Ovo bijaše u jesen, i vrijeme bješe dosta lijepo; ali jedan dan pred noć kad bijasmo navrh Čemerna, nešto se naoblači pa okrene snijeg sa sjeverom da se pometemo i mi i konji. U tom se još na veću našu nesreću smrkne sa svijem, i tako tumarajući ovamo onamo, dok jedan od nas srećom nabasa na jednu pećinu i poviče: ""Ovamote braćo! Evo suhote!"" Onda mi jedan po jedan ovamo, dok svi uđemo i uvedemo sve tridesetero konja, pa konje rastovarimo i naložimo vatru, te prenoćimo kao u kući. Kad sjutradan svane, a to imaš šta viđeti: mi svi u jednoj ljudskoj glavi koja stajaše između nekakijeh vinograda. Dok se mi tome još čuđasmo i konje tovarasmo, ne lezi vraže! eto ti pudara od onijeh vinograda, pa uzme onu glavu s nama te metne u praću, pa okrenuvši je nekolika puta sebi iznad glave, baci je preko vinograda da plaši čvorke, i kad padnemo na jednome brdu onda ja pokvarim ovaj zub." – I na čast vam laž.

Ko umije, njemu dvije.



Bio stric i sinovac, pa reče jednoć sinovac stricu: "Hajde, striko, da idemo u četu." Stric pristane i pođu. Idući putem sustignu jednoga čoeka đe vodi dva brava na uzlici. Tada reče sinovac stricu: "Hajde da ukrademo ona dva brava." A stric mu odgovori: "Kako ćemo, jadan bio, ukrasti, kad ih vodi za uzlicu?" A on mu reče: "Lasno ćemo ih ukrasti, pusti ti mene." Pa onda otide pobrzo naprijed, pa izuje jedan opanak, pa ga baci na put kuda će udariti onaj s bravima, pa se sakrije ukraj puta. Kad naljeze onaj što ćera dva brava, digne opanak pa ga opet baci govoreći: "Što će mi ovi jedan?" Čuvši to sinovac otrči opet naprijed, pa i drugi opanak izuje i baci na put, pa se opet sakrije. Kad onaj s bravima opet naljeze, i vidi još jedan opanak, onda mu bude žao što onaj prvi nije uzeo, pa sveže svoja dva brava kraj puta za jedno drvo, pa se povrne da ga uzme, da oba sastavi. U tome se oni prišuma pa odriješi dva brava i odvede stricu. Poslije toga pođu dalje stric i sinovac da četuju. Idući tako vide jednoga čoeka đe ore njivu su dva vola. Tada reče sinovac stricu: "Hajde da mu ukrademo jednoga vola iz rala." A stric mu odgovori: "Kako ćemo, jadan bio, ukrasti vola ispred čoeka?" A on reče: "Lasno ćemo ukrasti. No pođi na oni kamen pa sjedi i viči jednako: ""čudim se,"" pa kad on dođe k tebi da te pita čemu se čudiš, a ti mu kaži da se čudiš njemu što ore na jednom volu." Stric posluša sinovca, otide i sjedne na kamen pa ga stane vika: "Čudim se! čudim se!" Kad se onome čoeku što oraše već dodija slušajući ga, ustavi volove, pa otide i upita ga: "Čemu se čudiš, jadan bio?" A onaj mu s kamena odgovori: "Čudim se tebe što oreš s jednijem volom." A orač mu odgovori: "Ne orem sjednijem nego su dva." Pa se brže bolje vrati k ralu da vidi jesu li mu obadva vola, kad tamo, a sinovac se prišumao i ukrao vola iz rala. Tako stric i sinovac ućeraju vola i dva brava. Idući otole dođu na jednu pećinu. Onđe stanu pa zakolju jednoga brava, ogule ga i pripeku. A pošto ga ispeku, onda stric reče sinovcu: "Hajde da jedemo." A sinovac mu odgovori: "Sad ćemo, striko, dok se malo ohladi. Nego dokle mi hajde da se plašimo, pa koji koga poplaši onaj prvi da počne jesti." Stric pristane na to, pa iziđe pred pećinu i stane baukati: "Bau! bau! bau!" A sinovac mu odgovori iz pećine: "Ne bojim ti se ja baukanja; ti si, striko." Tada uđe stric unutra, a sinovac iziđe na polje pa uzme mješinu od zaklanoga brava, te je napuše pa udri po njoj palicom i viči: "Jaoh za Boga! nijesam ja, nego striko." Stric u pećini kad to začuje, prepadne se misleći da je došao onaj što su mu brave ukrali, pa na drugu stranu bježi doma bez ništa, i tako sinovcu ostane, sve. – Ko umije, njemu dvije.

Zet i punica.

Nekakav zet dođe u punice, i sjedeći kod vatre vidi đe dvije žene dobro posole jedan lonac, pa pomisli u sebi da ono što se u loncu kuva, već nije za jelo, i kao što su zetovi u punicama šaljivi i bezobrazni, namisli da ga i on jošt tako presoli, da se ni u usta uzeti ne može, pa onda ostavši sam u kući, zavuče obje ruke u slanicu i zagrabi pune pregršti soli. Slanica je bila od drveta i imala okruglu jamu, na koju se so unutra sipala i napolje vadila. Na onu jamu on ruke uvuče lasno u slanicu, ali ih zajedno, još pune soli, ni po što nije mogao napolje izvući, i tako mučeći se oko toga i natežući, ruke podbunu da najposlije ni jedne ni prazne nije mogao izvući. Kad u tom neko rupi na vrata, on brže bolje sjedne, pa slanicu s rukama metne među noge, da se ne bi viđelo šta mu se dogodilo. Kad potom sjednu za večeru, on od sramote ne smjedne kazati šta mu se dogodilo, nego reče da je sit i da ne može večerati ništa. I tako poslije mnogoga nuđenja i moljenja, on na čudo i žalost sviju kućana ne ćedne ni sjesti za sofru niti i šta okusiti. Kad se po večeri čeljad raziđu iz kuće, on ustane i noseći slanicu na rukama iziđe na polje, pa ugledavši za kućom kroz mrak svoju punicu đe stoji, pomisli da je panj nekakav, pa razmanuvši slanicom udari je po plećima koliko igda može, govoreći tamo njoj mater: "Ti meni ne dade večerati." Punica se na to trgne, i odgovori mu: "Ana te temate bilo! Kako ti nijesam dala večerati? Ta nijesam li te zvala i nudila više od deset puta!"

Kapa i svat.

Zovne pobratim pobratima u svatove. Ovaj je imao sve pripravno od haljina, jere se svadbi nadao, ali samo kape nije imao, ili je nije imao od kuda kupiti ili nije mogao dobaviti, te se tako nađe na čudo, i nevolja ga naćera, te pođe u jednoga susjeda i zamoli ga da mu uzajmi kapu, doklen se iz svatova vrati, i ovi mu je uzajmi i kaže, da mu je čuva kao svoje oči u glavi, jer je i on ne nosi no samo od sveca do sveca. I tako pobratim pođe u svatove, ali njegov susjed koji mu je kapu uzajmio, čekao je zgodu kad su svatovi s đevojkom došli u crkvu, tek što mu susjed uđe u crkvu, a on mu onako pred cijelim narodom poviče: "Čuješ! čuvaj mi kapu".


Ko nije dobro svezao?

Kad je nekakav čoek polazio u vodenicu, sveže mu žena vreću sa žitom. Kad bude u putu, odriješi mu se vreća i on je do vodenice vezao deset puta, pa kad se vratio kući, opet htjeo ženu da bije, što mu je nije dobro svezala.