Citiraj:
С тугом у срцу Александар је дошао до жалосног закључка: "Ми више не можемо са Хрватима. Не желим рат са Хрватима. Будући да не можемо остати заједно, боље је да се раздвојимо... Хрвати, по свој прилици, веома много желе своју малешну, јадну, џепну државицу, желе да се издвоје из моћног корпуса Југославије како би изигравали државу! Стари комплекси су надвладали... То је авантура, али ја као краљ Југославије, као ујединитељ, не желим више да трпим авантуристе у својој држави. Све те екстремисте, националисте, комунисте, све те вемеровце, павелићевце, усташе или како се већ зову... Тада смо, у Лондону, а касније и у Версају, ми Срби могли да бирамо. Изабрали смо браћу Хрвате и Словенце. Изабрали смо несрећу, ето!... Лепо ме отац саветовао: "Синко, само не с Хрватима!"... Хрвати добијају прилику да, стопљени са Србима и Словенцима у један моћан југословенски народ, изграде снажну и велику државу, добијају — српском крвљу отет од Латина — највећи и најатрактивнији део Јадрана са хиљаду острва и полуострва, добијају готово све најважније водотокове Европе и Балкана и преузимају оно што су Срби већ давно захватили — средишње доминантно место најважнијег европског потконтинента, Балканског полуострва, добијају победнички ореол Срба, политичку доминацију као једина држава троименог народа, простране границе, огромно тржиште, најзначајније инвестиције, све што условљава процват трговине и производње, обезбеђене сировине и енергије са пребогатог југа и средишта Србије и Босне, обиље хране из Војводине, житнице Европе, из пребогате српске Мачве, Славоније, Барање, из босанске српске Семберије и, уз то, огромну војну снагу победничких српских пукова и дивизија, славом овенчаних у свету. Али они, Хрвати, хоће своју државицу, тај политички виц, свој Лихтенштајн, Сан Марино, своју ругобу хоће они, тај народ без кичме. Цео свет им се смеје. Па нека им се смеје!"
мој имењаче.. касно си се сјетио.