Римљанин Овидије пише на срБском (2. дио)
33. - Херодот, Књ. V, гл. 3
Херодот нам, дакле, у предњем наводу саопштава, да су Трачани највећи народ од свих после Хиндуса. Затим, да су сви они исто мислили и да је њима владао један човек, били би непобедиви и далеко најјачи од свих народа, уз што "отац историје" додаје: "ПО МОМ МИШЉЕЊУ." Одмах затим он каже, да исти ти Трачани носе многа имена од једног краја до другог, али да су закони и обичаји код свих у свему исти... Привлачимо особито пажњу читалаца на Херодотову примедбу: "... по мом мишљењу..." Јер, то значи, да је оно, што је у овом случају прибележио, сам видео, упознао и закључио, иначе би он поступио онако, како су антички писци уобичавали да чине, пишући: "Прича се, кажу", или томе слично. Ништа од свега тога; грчки историчар је потпуно одређен, јасан и категоричан, па не можемо, а да не изразимо чуђење над незаинтересованошћу науке над оваквом једном чињеницом. Исто тако су зачуђујућа и разна произвољна тумачења коментатора, који - не рашчлањавајући проблем у свој његовој дубини - закључују, да се Херодот морао преварити. Међутим, у прошловековним енциклопедијама, налази се - између осталог - и обавештење о томе, да су "логографи, Херодотови претходници, под Тракијом подразумевали читаву Европу и све земље северно од Грчке", а то је нешто, што отвара нове хоризонте на пољу истраживања... После ових неколико појединости, да се вратимо врло ученом и изванредно добро обавештеном Себастијану Долчију, који у свом делу такође врло јасно закључује на основу најстаријих сведочанстава, чији је он био врстан познавалац:
"Јаm vero ех vetustissimis monumentis constat, Thracibus, Illyricis, Sarmatis etGetis... adtribueadum esse linguae commercium,'' што ће рећи:
"Уистину, већ се на основу најстаријих споменика захључује, да се Трачанима, Илирима, Сарматима и Гетима... може приписати заједничко језичко општење, тј. заједнички језик."
На другим пак местима, Долчи као истојезичке додаје још и Македонце, Ските и још неке народне групе, уз особито подвлачење истородности језика Дачана и житеља Мезије, одн. данашње Србије и Бугарске, када Бугарима ту још није било ни трага. Као највише сведочанство о тој језичкој истоветности Долчи цитира Овидијево - Ћорђићеву "Пјесан " која се завршава речима:
"Језика није мога Пјесан ова мала дика!"
Зато, што је - по њеном аутору Ђорђићу и његовом поштоваоцу и коментатору, Долчију - та песма испевана истим језиком, којим је писао неке своје песме у изгнанству римски песник Овидије и којим су говорили сви напред споменути антички народи, који су - не само по Долчију и Ђорђићу - већ и по многим другим озбиљним истраживаоцима сви били - Срби.
Упоређујући садржај овде наведене Ђорђићеве "Пјесме" и стихове, које је Овидије упућивао из изгнанства у Рим својим пријатељима, неизбежно закључујемо, да и ту и тамо има заједничких мисли, што несумњиво доказује, да је Ђорђић био сигуран у оно што пише, будући, да је проблем морао добро познавати. Том познавању је, несумњиво, као што смо већ казали, допринео његов студиозан боравак у Риму. У сваком случају, немогуће је претпоставити, да би аутор себи допустио, да садржај песме исконструише произвољно, чему се супротставља и паралелност идеја. Ђорђић је, дакле, морао имати документ у рукама! Али који? Зашто нам то Долчи није рекао? Изнад свега би било важно проучити до краја целога Ђорђића и пронаћи макар један траг о споменутом документу, како би се научно стало на пут разним румунским и бугарским псеудо-научним конструкцијама. Јер само две, или три Овидијеве речи на српском језику, налик на онај, којим је Ђорђић испевао своју "Пјесан", било би довољно, да се зауставе и румунске, и бугарске, и арнаутске приче!
А како те приче изгледају, илустроваћемо то једним бугарским примером: Ми сви врло добро знамо, да су Бугари стигли на Балкан 679. године као наоружана хорда између 20.000 и 30.000 људи татарско-турског порекла. И та шака пљачкаша покорила је мирно староседелачко српско становништво, коме је наметнула име, али као неупоредиво малобројнија, примила је српски језик... Па ипак, служећи се напред подвученом псеудо-науком, ево шта је рекао извесни Васил Маринов на Првом "Траколошком" Конгресу"34, у тежњи да Бугаре представи углавном као потомке старих Срба Рашана, тј. Трачана, али - наравно - као и увек, прећуткујући српско име. У свом предавању о "Културној заоставштини Трачана", Маринов је изговорио и следећу реченицу:
"Nordbulgarische Bezeichnung "OPINJAK", "OPINKA", die aus dem altbulgarischen Wort 'OPANAK"... kommt... "35
"Севернобугарски израз "ОПИЊАК", "ОПИНКА", који долази од старобугарске речи "ОПАНАК"... "
34. - Thracia, Primus Congressus Stuudiorum Thracicorum, Tomus II, Serbicae, 1974, Academia Litterarum Bulgarica 35. - Ibid.p.205.
Тај "ОПАНАК" никако није могао да буде "старобугарски", јер када се та реч на Балкану употребљавала, прави Бугари су били веома далеко од њега! Тај "ОПАНАК" је био и пре и после доласка Бугара српски израз, али о томе није реч проговорио чак ни присутни делегат Српске Академије Наука! А неколико стотина присутних странаца, који појма немају ни о српском, а ни о бугарском језику примили су изјаву Васила Маринова као научну чињеницу!
Зато сутра, када се обнови Милојевићева Аутохтонистичка Школа у било ком облику, цео рапорт са тог конгреса, објављен у два повелика тома, мора да се преиспита, да би се свака српска реч очистила од унакарађивања и приказала у својој пуној вајкадашњој лепоти! Тако се понашају данас Бугари... А тако су се у односу на Србе понашали и охоли стари Грци и Римљани! Говорећи много о себи, а прећуткујући готово све о античким Србима, они су један део науке претворили у празнину... па чак и када су били изгнани као Овидије! Оно што је мени било доступно ја сам од почетка до краја прочитала, тражећи једну једину сарматско - гетско - скитско - трачку реч, али је нисам нашла. Читалац ће лако појмити, да би уистину била довољна само једна реч, управо као напоре споменути "старобугарски" "ОПАНАК", или као ведско "ТАТА" - "фамилијарни израз у Ведама", коме одговара "НАНА", такође израз у "фамилијарном говору". Да се то схвати, не треба чак никакво претходно знање; довољно је говорити српским као својим материнским језиком. Но - премда се у прошлом веку о српском језику и писало и говорило у суперлативима, у овом, XX веку о њему се ћути, управо онако, како су ћутали о "варварима" Грци и, како Страбон написа - њихови верни имитатори Римљани. Па и знање римског песника - Овидија, који је међу "варварима" живео, па чак и научио њихов језик толико, да је на њему могао писати песме, веома је оскудно и скучено. У ствари, уколико каснијим рецензијама из Овидијевих стихова ништа није избачено - код њега се све сводило поглавито на осећање страха и осећаја нелагодности углађеног велеградског песника међу "варварима" ратницима, чији му је менталитет био потпуно стран. Па ипак силом прилика, он је из целе групе "варвара" издвојио у неку руку Сармате, тиме, што је с њима повезао своју судбину и после смрти, а уз то - он ништа мање пажње није посветио сарматском него гетском језику, преплићући већ споменуте изразе: трачки, скитски, гетски, сарматски и дачки. Па који је то језик могао бити?!
Што се "Дачана" тиче, навешћемо овде један интересантан одломак из Кашанинове "Српске књижевности у средњем веку", који ће нам најбоље показати, ко су били Дачани, па - према томе - којим језиком су говорили. Пишући о Зонариној хроници, Кашанин каже следеће:36
''Зонарина хроника је била крајње занимљива и поучна лектира за наше средњовековне читаоце: у њој се прича о личностима и догађајима из јеврејске и персијске историје, из историје римских и византијских царева и, посебно, хришћанске цркве, нарочито васељенских и помесних сабора. Међутим, изузетна вредност Зонарине хронике, за српске читаоце XIV и XV века, није била само у обиљу, ширини и занимљивости њених обавештења из историје света, него и у томе што се у њој међу историјским народима помињу и Срби.
Када је цар Трајан завојштио на Дачане или Србе - тако стоји у тој хроници - Срби су му дуго давали жесток отпор. Али најзад видећи да се војска Трајанова приближава његову двору, српски поглавица је упутио посланство цару са изјавом да му се предаје и да је готов да испуни све његове жеље; изишао је пред њега. и поклонио му се до земље. Прославив победу, цар Трајан се вратио у Италију, водећи са собом разоружане и везане српске поглаваре. Међутим, владалац српски, по имену Декевал, не држећи се споразума, одметне се од цара, на шта овај поново завојшти на њега. Начинивши на Дунаву такав мост "како није могућно испричати га, него само чудити му се", цар Трајан, с великом војском прешав Дунав, победи Србе; тад се сав српски народ покори Римљанима,а српски поглавица Декевал се убије.
Том приликом, цар Трајан пронађе и скровиште тога српскога владара, који је по непознатим и страшним местима сакрио злато и сребро и друго благо, преко којег је ставио озго мраморне плоче... Причу је редиговао преводидац Зонарине хронике, који је унео у текст и то да се сестра цара Константина Великог удала за Србина Ликинија. Идентификовањем Срба с Дачанима и стављањем српске историје у доба Римљана, Срби су излазили на светску сцену, а њихови владари долазили међу старе и знамените владаре у свету. Српским великашима је морало годити да читају и слушају о храбрости и богатству својих далеких предака, а владари се морали поносити што су у сродству с царем Константином Великим.''
36. - Просвета, Београд, 1975, стр.:374-375.
Како има и других аутора, који тврде, да су стари Дачани били Срби, не постоји никакав разлог да се то тврђење не уважи. Према томе, ако су били Срби, најлогичнија је ствар на свету, да је њихов језик био српски!
Што се тиче Сарматије, из историје се зна, да су постојале азијска и европска Сарматија, као и да се европска Сарматија протезала од Црног до Балтичког Мора, сежући на југ до Дунава. У ствари, додајући још само део Балканског Полуострва од Дунава до Грчке, ми бисмо ту Сарматију могли да идентификујемо с Тракијом прехеродотовских логографа. Наш циљ није овде, да улазимо у историјске појединости о Сарматима, које су обрадили Милојевић и Лукин - Лазић, већ да се позабавимо њиховим именом и - колико можемо - њиховим језиком, будући, да је наука преко овог проблема прешла некако олако, поклањајући сву пажњу готово само Грцима и Римљанима. Да је бар Српска Академија Наука прихватила учење Српске Аутохтонистичке Школе, данас би многе ствари имале другачији изглед! Па би то учење било продрло и у Европу...
Ево, на каква смо обавештења наишли, листајући старе књиге. Понајпре, у огромној књизи Мавра Орбинија, из 1601. г., по завршетку његове студије "Il regni degli Slavi",37 чији је утицај на савремену и новију историографију значајан, наићи ћемо на додатке на латинском језику. У првом додатку (Appendix prima) се расправља о именима Германа, а затим Словена, или Хенета, одн. Венета. Споменувши Сармате, аутор тога додатка каже:
"Recte еniм Mela: una gens, aliquot populi, et aliquot nomina", тј.: "Право вели Мела: један род, више народа, више имена. "
37. - "О владавини Словена" Одмах затим дознајемо, да су Грци и то име изменили на свој начин, направивши од њега Σαυροματασ, одн. Сауромати, што је прихватио Јувенал у својој сатири 2. Ипак, већина аутора је задржала назив Сармати, како га је навео Птоломеј, александријски астроном и географ из II века. По Птоломеју, највећи број племена је живео у Сарматији, а међу њима највеће је било племе Венеда, у античко доба називани још и Венети, или Хенети. Исти писац затим објашњава, да је постепено и име Сармата "замрачено", с тим, што су га задржали само Сораби, или Серби, како се уопште узев сматра. Он то изражава на следећи начин:
"Obscuaratum tamen paulatim et Sarmatarum nomen invenimus, ita quidem ut soli Sorabi et Serbii id conservasse existimentur. Etenim, fonus admodum affinis est, ut in latina lingua litterarum B et M. Coeipit circa Mauriciii Caes. tempora38 vulgatius fieri Slavorum nome. "
38. - Маврикије је био византијски цар, који је владао 582 - 602 г. Као енергичан човек, за време своје владавине је много учинио за обезбеђење византијских поседа у Италији и Африци. Међутим, као велика тврдица изазвао је против себе опозицију. Његова војска се 602. г. побунила, кренула за Цариград, свргла га и убила.
По истом аутору, дакле, консонанти Б и М су тако блиски, да се, управо као и у латинском језику, лако могу заменити један с другим. Уз то, исти писац прецизира, да је отприлике од времена цара Маврикија име Словен отпочело да буде познатије од имена Сармат... Но овакве и сличне појединости за Шафарика су врло недовољне и веома оскудне. Он сматра, да и грчки и римски писци с њиховим схватањима о "варварима", као и због њиховог непознавања страних језика, не могу да послуже као ослонац за изучавање историје и лингвистике Словена. Јер - службена историја, базирана на грчко-римским обавештењима отпочиње отприлике, када се ради о словенским народима, тек од VI и VII века, а то је тек једно касно доба, будући да су - увек по Шафарику - сви словенски језици, одн. како велики познаваоци тврде, сви словенски дијалекти такви, какви су данас, постојали - уз сасвим незнатне изузетке - управо већ у VII веку.39
39. - Види о томе: Über die Abkunft der Slawen", nach L. Surowiecki 1828, c. 140,137, 211.
Увек по Шафарику, имена као Сармат, Венд, Хенети, Анти, итд., имена су наденута давним Словенима од странаца; а Француски слависта, Сурrien Robert, тврди, да је и сам назив Словен потекао такође од странаца и то од Римљана, који су при својим војним походима на Балкан, одводили преживеле становнике у Рим, где је њихово ухо реаговало само на други део личних имена, као: Мирослав, Србислав, Крунослав, Бранислав, итд., изобличивши оно "-слав", што значи "славан, gloriosus", у латинску именицу "склав" или "sclavus", што је временом изазвало погрешне и тенденциозне етимологије словенског имена уопште. Што се тиче појма Сарматије, који нас овде особито интересује, иначе веома марљиви Немци, Енглези, Французи и Талијани остављали су по страни, као што се нису много трудили ни да расветле проблеме Словена уопште. То је Шафариково дубоко убеђење и он не пропушта ни једну прилику, да га подвуче.
У истом делу он тврди, као уосталом и у својој капиталној студији "Старожитности славјанске", да су странци заменили "den alten und vielfach missgebrauchten Namen der Sarmaten", као што рекосмо, са "Словени", али и да име Сармати представља деформацију имена најстаријег словенског народа - СРБ-а, које је несловенима тешко за изговор. Он чак прецизира, да се име Сармати примењивало на све гране српског порекла: »... für alle Zweige sеrbischer Abkunft..."40, па то поткрепљује већ наведеним Мелиним сведочанством: "Una gens, aliquot populi et aliquot nomine", одн.: "Један род више народа и више имена.'' Ha иcтoм мecтy Шaфapик кaжe, да је велики број словенских дијалеката његовог времена "речит и пуноважан сведок" (... ist ein sprech ender, vollgultiger Zeuge...) за огромност тог сарматског, одн. српског прадавног стабла, чија је бројна и просторна појава у V и VI веку по Христу изазвала чуђење. Он даље тврди, да порекло Словена не може да се ограничи само на Србе око Волге, нити пак на Србе око Балтика. Како су се прастара седишта Срба (Шарафик пише баш тако!) налазила на средини између Скита, Германа и Келта, и њихова праисторија представља исто тако у неку руку спојницу (... Vereinpunkt...)41 праисторије свих тзв. главних и из њих насталих народа у Европи.
40. - Ibid, c. 158 41. - Ibid.c. 147 id.
По њему, одн. по Суровјецком, чије дело је он приредио за штампу, управо као и по Нестору Часном Кијевском, Срби су се размилели према северу Европе у једно давно доба са Балкана, из Илирије и из Мезије, о чему расправљамо подробније на једном другом месту. Оно, што нас у вези с овим поглављем особито занима, јесте каквим језиком се сав тај - још у преисторијско доба тако распрострањени - српски народ служио? Уз то нас интересује и то, да ли се тај језик може довести у везу с главним мотивом овог одломка наше студије, тј., каквим говором се служио Овидије у изгнанству? А пошто је римски песник тај новонаучени језик називао час гетски, час сарматски, може ли се исти тај довести у вези са савременим српским?
Да пођемо овде опет од Шафариковог научног ауторитета, који - колико нам је познато - нико није ни могао, а ни покушавао да порекне. У својој обради дела Лоренца Суровјецког, која врви аргументима, сведочанствима и цитатима, Шафарик више пута изричито тврди, да је име СРБ У РОДОВСКОМ ЗНАЧЕЊУ СТАРИЈЕ ОД СЛОВЕН, чему у прилог говоре многе чињенице, сведочанства и разлози. То су учили, каже Шафарик: К. G. Anton, F. Durich, J. Dobrowsky и др. А да су САРМАТИ били управо Срби, за то, наставља он, постоје чврсти ослонци. Између осталог, наводи он у наставку, име СРБ спомињу Плиније (пре 79.г. пре Христа) и Птоломеј (161.г. по Христу) и то као име САРМАТСКОГ НАРОДА, између Меотског језера и Волге, на данашњој реци Серби. По Суровјецком и Шафарику42:
"Тај чисти облик СРБИ, СЕРБИ, СИРБИ стигао је неким директним путем до грчких географа, те је тако остао неизмењен у грчком САРМАТИ... Међутим, својственост тог имена остала је далеким и у језичком смислу сиромашним Грцима (Spracharme Griechen) непозната".
42. - Исти ови подаци налазе се у споменутом "Пореклу Словена" Суровјецког -Шафарика, а и у Шафариковим "Старожитностима"
По Шафарику, и Плиније и Птоломеј су узели српско име са истог извора. Што се тиче Прокопијевог назива Спори, тврди Шафарик, грчко је изобличавање имена Срби, које Прокопије као Грк није ни могао да разуме. Исто то важи за Плинија и за Јорнандеса при њиховом спомињању народа Спали и Спалеи на Припету и на Дњепру, што је само због незнања једна неумесна језична деформација (entstellte Spielart) од имена Срб. Мurrау (1.71.) наставља даље Шафарик ређање сведочанстава, тврди, да су на исти начин још стари Грци пре Херодота од карактеристичног назива СРБАЉ, направили Трибал и Трибалои (Τριβαλλοσ, Τριβαλλοι), према њиховој могућности, одн. немогућности изговора скупа СРБ.. А Трибали су, према Херодоту, били најмногобројнији и најмоћнији народ на северу трачко-илирског полуострва.
Познато је, заокружује Шафарик мисао Суровјецког, да су Трибали били сматрани као Трачани. С друге стране, увек по Суровјецком - Шафарику, и јадранским Илирима име СРБ, СРБИН Србаљ, било је домаће (einheimisch), што доказују имена места: Сорвиодурум, Сербетиум, Сорба, Сербинум, Сербициум, Срб у Лици, итд. Ако ли пак пређемо на галске Србе - Венде и код њих ћемо наћи назив Срб; тако се река Саар у Мозелу у доба Римљана звала Саруба, или Саравус, а на Рајни се још данас онај који обрађује земљу назива Сурбел, тј. Србаљ.43 Име Срб, наставља даље излагање Шафарик - Суровјецки, налази се и на супротној страни Ламанша у имену Сорбиодунум, док је до његовог доба било сачувано име Серфен за једну народну групу. Он даље одвија исту мисао и када се ради о подручју Балтичког мора, где су називи од корена и имена Срб тако чести и очигледни, да их није потребно ни наводити.. . Што се тиче имена Венд и Ант (ово последње, сматра Шафарик - Суровјецки, одговара хомеровском Енетос) - та два назива за домаће Срб, Србин, Србаљ, што је једнако називу Сармат, била су у употреби особито код Келта и њихове браће Германа. Немци су називали Вендима још и Чехе, Лехе и Словенце, јер су их они подсећали на Србе, што су, у ствари, ови по свом пореклу и били.
43. - Значи још половину прошлог, XIX века
Шафарик се даље осврће на VII век по Христу, када се сматра, да су данашњи балкански Срби тек стигли на данашње своје полуострво, па каже:
"Када су Словени стигли у Илирикум, они су ту свуда нашли своју родовску браћу - Србе и помешали су се и умножили с њима; Чеси и Лехи с Лужичким Србима, у Мајсену, у Боемији, а и остала северна племена, придошла из старе Сарматије, те су тако сви били истински и родовски Срби који сами себе у она давна времена никад нису ни звали друкчије, па ни Словенима, већ само Србима.
Од 195. стране па надаље Суровјецки - Шафарик и даље бране историјски приоритет српског имена, изједначавајући га са сарматским и тврдећи, да је оно било некада опште име свих народа, који се данас називају Словенима. Као доказ за то, они узимају истоветност имена Лужичких Срба и Срба са Балкана, који - по језику - представљају - у неку руку - две крајње тачке на линији словенских језика. Они потом спомињу Добровског, који је тврдио, да истоветност имена вендских, одн. северних, Лужичких Срба и Срба са Балкана, није само случај. По Добровском та истоветност имена једних и других Срба потиче из прадавних времена (aus uralten Zeiten), jep cy и једни и други себе називали само тим, некада јединственим именом, пре него што се на историјској европској позорници појавило много млађе опште име Словен.44 Најзад, сама чињеница, да значење имена Срб не може лако да се објасни, и по Добровском, и по Суровјецком, и по Шафарику представља сведочанство о ЊЕГОВОЈ ВЕЛИКОЈ СТАРИНИ.
44. - Wiener Jahrbuch, XXXVII Bd, 1827.
Повезавши тако име Овидијевих Сармата с првобитним њиховим правим именом Срби, Сирби, Серби, или Сурби, па затим с новијим називом Словен, да потражимо надопуну ових обавештења код једног другог писца, великог ерудите и изванредног познаваоца античких писаца. То је Franciscus - Maria Appendini, који је написао један изванредно драгоцен предговор Стулићеву речнику.45
45. - Joakima Stulli Rjecosloxje Illir - Ital - Lat, Dubrovnik 1806.
О Апендинију нас Станојевић обавештава, да је рођен у Пијемонту, у Италији, недалеко од Торина. Више науке је завршио у Риму. 1791.г. је дошао у Дубровник, где је био професор гимназије, а затим њен директор од 1808.-1834.г., када је у истом својству прешао у Задар. Премда је пореклом био Талијан, Апендини се као учен човек страствено бавио археологијом и историјом Дубровника и српских "илирских" земаља на Балкану. Главна су му дела: Notiziе istorico-critiche sulle Antichita. Уз Историју и археологију, он се живо интересовао за латинску и талијанску литературу, уз што је прикључивао литературу старог Дубровника, као и "илирски" језик, те је тако написао још: Storia e Letteratura de' Ragusei i Grammatica della lingua illirica, која је била издата у Дубровнику 1808. г., да би после тога доживела још три издања. Ова граматика се сматра можда најбољом међу старијим граматикама српског, или илирског језика.46
46. - О Апендинију је писао Ј. Нађ у Поповићевим прилозима за језик и књижевност
Споменути Апендинијев предговор Стулићеву речнику по својој документацији ни најмање не заостаје за Шафариком, Суровјецким, Добровским, или којим другим славистом. Само, Апендини се ограничио на једну главну тему, а то је, да докаже, да су древни Трачани и Илири били Словени, те да се, према томе, одбацивши неколико страних и привремених инвазија, становништво Балканског Полуострва од античког до његовог времена није битно изменило. Уосталом, чини нам се, да се наука ни према овом проблему није понела с довољно озбиљности. Прихваћено је гледиште, да ни једна инвазија није истребила малобројне Грке и нешто бројније античке Латине, који су се временом прометнули у данашње Талијане. Међутим, с друге стране, Трачани, за које је Херодот с поуздањем тврдио, да су на земљи најбројнији после Хиндуса, за науку су покопани готово без икаквог трага. Уз то, и од њих и од Илира направљени су неки "мистериозни народи", о којима су појмови углавном нејасни... Међутим, ако се пође са становишта, да су ти толико бројни Трачани преци данашњих - такође у Европи и на свету врло бројних Словена, то мења из основа сва погрешна учења; но не само погрешна, већ и пристрасна, будући, да углавном, како рече Живанчевић, "потичу од оних, који су на Словене гледали крвавим очима." Апендини је сигурно био један од ретких странаца, на кога се претходно не би могла применити, те ми прилазимо његовој студији с поштовањем - колико због његове објективности, толико исто и због његове велике учености. На основу врло бројних античких сведочанстава, тај Талијан тврди; 47
"Verum non modo ad Istrum stetit Thracia vetus,sed ultra trans flumen illud... longissime processit... " што значи:
"Уистину, стара Тракија није се простирала само до Дунава,већ се протезала с оне стране реке веома далеко... ",
што врло логично може да се повеже с Херодотовом изјавом, заснованом на његовом личном искуству.
47. - Стулићев Речник, cтp. XXXIII, стубац 1-2
Осим тога, претходно тврђење савршено одговара и тврђењима Херодотових претходника, по којима је древнаТракија заузимала целу Европу северно од Грчке. Но морали бисмо овде да прецизирамо, да су назив Тракија, по српским историчарима, Грци направили од назива Рашани, или Рашчани, што је био покрајински назив за Србе, који су живели уз реку Рашку, или Расу, притоку Марице. Двојица српских историчара: Милош Милојевић и Сима Лукин - Лазић, обојица из деветнаестог века, још увек су имали прилике, да на обали те реке виде развалине древног српског града Раса... Па пошто Грци, како Шафарик рече, уз срџбу врло савесног научника, нису познавали српски језик, а још мање су познавали бројна племенска имена тих старих Срба, која су се разликовала од једног краја до другог, они су на све њих једноставно применили једино име које су првобитно у својој близини упознали: Рашани, или Рашчани, од чега типичним грчким изобличавањем, постадоше Трачани, што су онда од њих прихватили најпре Римљани, па затим и сви други Европљани.
Но било како било, ти древни Трачани су, по Апендинију, а на основу њему познатих сведочанстава, заузимали огромне европске просторе далеко на северу преко Дунава. Но он се не ограничава само на античке писце, већ на истом месту у наставку каже, да и по новијим ауторима:
"... recentibus scriptoribus Cluverio (Lib.I Germ. Antiqu.c.4.), Bocharto (In Phaleghx, Lib. 3., c.L), et Curtlero (In Origin. Mundi,. Lib. Ic.l8.)...", Трачанима су припадали и Мижани обе, тј. Горња и Доња Мезија, па Дачани, па Гети... А и Мижани и Гети су се по Страбону (VII) као Трачани налазили с обе стране реке. Затим он каже: "Item Stephano (V Get.) et Herodoto (L IV) Getae sunt Tracum coloni...",тј. и по Стефану и по Херодоту Гети су трачки насељеници, док су Дачани исто што и Гети, ".. .et situ solum et nominе ab iis diversos... ", "... но само местом боравка и именом од њих различити... "
Даље Апендини каже, да су и Дачани и Гети, према Диону Касиусу (Књ. 51.) Трачани, пореклом из области Родопских планина, чему додаје:
" Роrrо Scythanun, Sarmatarumque gens una et eadem ab origine *** Thracibus, Macedonibus, Illiriis, Mysis, Dacis et Getis plane habenda est..." Дакле: "Порекло Скита и Сармата исто је као и порекло Трачана,Македонаца, Илира, Мижана, Дачана и Гета... "
Плиније је, према Апендинију, показао са сигурношћу, да су Гети и Дачани исти народ, исто тако као и Сармати, или Сауромати... Исти ти Сармати, каже Апендини у наставку, прелазили су тајно у огромном броју Дунав, што су могли да учине једино под претпоставком, да су говорили језиком новог краја у коме су се нашли... Уз то, Апендини напомиње, да Плиније каже за Сармате (књ. VI, гл. 7.), а Херодот за Сигине "с оне стране Дунава" (књ. V - transistranas), да су потомци, или племе Међана: "Atqui Medi illi non Asiatici, sed Europaei." И даље нам Апендини саопштава врло занимљиве ствари, о којима наука, колико нам је познато, стварајући историју, апсолутно није водила рачуна. Јер, по античким писцима, ти Међани су пореклом Трачани, као нпр., по Ливију, по Полибију, по Птоломеју. Ево, с тим у вези, оригиналног Апендинијевог текста на латинском:
"Et sane Medorum gentis in Thracia Aborigenis meminere quampluriperspicuo a MADAI nuncupat (1.38. et 26., c. 25);Polybius (Excerpt.l.l0., c.35), qui, ut Livius, conterminos Macedoniae statuit; Ptolemaeus, qui Medorum regionem in Thracia cis Istrum Medicam appellat (1.3., c.11.). Itaque MEDO-SARAMATE et MEDO - SYGINAE IPSI ETIAM THRACES ERANT, et ASIATICA MEDIA VEL A THRACO - MEDORUM COLONIIS ILLUC USQUE PROVECTIS, ut ex Herodoto (1.1.) conjici posse videtur, vel ob aliam causam recentius ita fuit vocitata. Sed Aristoteli quoque, ne dum geographis, historicisque onmibus, innotuit, illas gentes omnes, sive Cisistranae, sive Transistranae essent, eiusdem fuisse generis, et Scythas, Medosque in Thracia extitisse. Ait enim (De mirand. audit., c.110.): "Scytharum, Mediorumque regio est Tracia nomine..."
Уз напред речено, из горњег текста излази, да су Медо - Сармати, управо као и Медо - Сигини48 били Трачани, као и да су азијски Међани трачко - медски насељеници, како се може закључити по ономе што Херодот наводи. На крају се Апендини позива на највећи антички ауторитет, тј. на самог Аристотела, који није био ни географ, а ни историчар, али је оставио сведочанство, по коме су - како житељи с оне стране Дунава, тако исто и с друге, одн. балканске, припадали истом роду, будући да су и Скити, управо као и Међани настали у Тракији. Овде Апендини наводи Аристотелове речи:
"Област Скита и Међана зове се Тракија..."49
48. - Упозоравамо заинтересоване читаоце на студију Милана Будимира у Гласу Српске Ахадемије Наука, од. литературе и језика, бр. CCXXVI, нова серија, Kњ. 4, Београд, 1959.г. 49. - С тим у вези привлачимо пажњу на дело "Лепенски Вир", или "Нова праисторијска култура у Подунављу", Драгослава Срејовића, Београд, 1969.г.
Даље нам Апендини каже, да је у првом делу своје студије, ослањајући се на разна сведочанства, говорио о сличности, одн. о идентичности језика свих тих племена, али, да након последњих цитата може то да потвдрди са још више сигурности.
"Jam vidmus quae fuerit vetus lingua Thracum... ", tj'.; "Видели смо какав је био језик старих Трачана... ",
пише нам аутор, па додаје, да је исти тај језик, по Страбоновом тврђењу (Књ. VII), био и језик Гета. Страбон, наиме, наводи сведочанство Елија Секста Катона (Aelius Sextus Cato), који је, пишући о Гетима рекао:
"... quae gens eodem *** Thracibus sermone utiur... " тј. "...народ који се служи истим језиком као и Трачани... ".
Но Страбон на истом месту тврди,да истим језиком говоре и Дачани:
"Sed Getae unius linguae сum Dacis erant.Edem utuntur *** Dacia lingua Getae.Thracia vero, seu Getica, seu Sarmatica...". Другим речима:
"Гети су имали исти језик са Дачанима...Уистину трачки, или гетски, или сарматски... ".
Што се тиче скитског језика, након претходног текста, Апендини наводи Овидијеве стихове из његове треће књиге елегија (Елег. 14.), које већ познајемо и где Овидије пева, да је научио трачки и скитски, а да и на гетском језику зна да пише. Затим читамо Апендијево тврђење:
"Sarmaticam vero fuisse eamdem ac Geticam, sic ille ostendit (Trist.V.,Eleg. 12.): "Jam didici GETICE, SARATICEQUE loqui."
Апендини, дакле, затим констатује, да је за Овидија САРМАТСКИ ЈЕЗИК БИО ИСТИ КАО И ГЕТСКИ, што је римски песник јасно казао наведеним стихом:
"Већ сам научио да говорим ГЕТСКИ И САРМАТСКИ"
Вршећи даље најсавеснију анализу, Апендини сматра, да је Овидије употребио као синониме (sinonymice usurpavit): Threicium, Scythicam, Geticam, Sarmaticam, на основу чега би, према томе, трачки, скитски, гетски и сарматски били један језик. Писац предговора Стулићевом Речнику даље привлачи пажњу на чињеницу, да је Овидије сарматску земљу, у којој се налазило његово место изгнанства - Томи, називао и скитском (Елег. III, 2.), а и гетском (Елег. I, 4.) због тога, мисли Апендини, што су се они, који су се некада називали Скитима и Гетима, касније називали Сарматима. На основу свега он закључује, да су за песника скитски, гетски и сарматски језик били један те исти и јединствени говор.
"Уосталом, размишља даље Апендини, да се није радило само о једном језику, зар би два, или три тешка нова језика могао да научи један већ стар човек и да тако елегантно и вешто на њима саставља песме, којима је заслуживао хвалу (Елег. књ. IV, 13.) већ после треће године боравка у новом крају?"
На овом месту нам није могуће даље се задржавати на веома бројним сведочанствима, која је сабрао Апендини, како би доказао, да није нестао ни древни трачки језик, а ни народ, који су онда и трачким именом називали. По њему, као и по бројним другим ауторима, Херодотови Трачани, "на свету после Хиндуса најбројнији народ", били су и остали савремени Словени, који у она давна времена себе уопште нису тим именом називали, већ - како је то доказивао Шафарик, па Добровски, Суровјецки, Милојевић, Живанчевић, итд. - Србима. Уосталом, у недостатку историјских, или каквих других писаних података, постоји нешто, што по мишљењу највећих ауторитета може да послужи као неопорециво сведочанство о најдавнијој прошлости житеља Европе и великог дела Азије, а то су разна географска имена, која су се задржала као драгоцена архива разасута огромним просторима; највећи део те архиве може да се растумачи полазећи само са становишта српског језика, чиме се бавимо у једном другом поглављу.
Па да се за сада овде потрудимо, да изведемо једини могући закључак. Из излагања Франа - Марије Апендинија, почев од стране XXV предговора Стулићевом Речнику, јасно је много што-шта, преко чега се прелази ћутке, или пак на начин који замагљује научну истину. На основу античких писаца излази недвосмислено, да су грчка острва, као и скоро цела најстарија Грчка - tota fere Graecia antiquissima - били настањени Трачанима, како тврди Страбон: "Идем тестатур Страбо" (либ. 7. ет 10.) Уз то, сигурно је (certum est), наставља Апендини, да су Пелазги били Трачани и Скити, при чему нас упућује на Херодота, књ. II; Тукидида, књ. II и IV и Страбона, књ. VII. Затим он изричито каже, да знамо (sciamus), да су Пелазги били не само у Грчкој, већ и у њеним суседним земљама, као нпр. у Италији, по сведочанству Херодотовом (књ. I), Диодора Сицилијског (књ. XIV), Дионисија Периегета и Дионисија Халикарнаског. Осим тога, Страбон је јасно рекао, да је Италија била запоседнута од Трачана:
"... Italiam a Thracibus quoque fuisse possessam, ut clare fatetur Strabo... " (lib. XII),
a Трачани су били и Фрижани, или Тројанци и Хенети, који су се сместили у углу јадранског залива (in Adriae sinus angulum..),... И могли бисмо тако да наставимо још дуго, јер Апендини цитира многа места многих аутора, изабравши врло убедљива сведочанства... По њему је сав тај силни "нестали" народ говорио трачко-илирским, или илирским, или пак "словенским" језиком, коме су - у неку руку - централна зона били Подунавље и црнономорске обале. Ми смо на више места показали, како се тај језик - скупа с људима - ширио у разним правцима, а особито према европском северу... Из излагања Апендинијевог је јасно, да се тај трачко - илиро - словенски језик говорио свуда, докле су допирала племена Трачана, што ћемо ми заменити називом - Срба. Према томе, лако је схватљиво, да језик који је Овидије научио у изгнанству, може да буде само српски језик, који jе од његовог доба до данас сигурно - као и сви живи језици - претрпео промене, но оставши ипак у суштини, како је тврдио Мицкијевић, поетски језик с многим архаичним карактеристикама. У вези с овим тврђењем, можемо да се позовемо на једно занимљиво дело, чији је аутор Charles de Peyssonnel, а наслов "Observations historiques et geographiques sur les peuples barbares qui ont habite les bords du Danube et du Pont-Euxin"50
...
_________________ "ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ" "Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара" Твртко I Котроманић
|