banjalukaforum.com

To samo govori koliko je zivot u bosni tezak

СРБИ ИЛИ ГЕРМАНИ?


Катедрала у Дрездену



Затамњена историја: Серби или Германи? (1)

За историју Серба везује се више раних култура:
- Култура „Лепенског Вира“ (од 6700. до 5500. године п. н. е),
- Винчанска култура[1] (од 5500. до 4500. године п. н. е.),
- Трипољска култура (од 4500. до 3000. године п. н. е.),
- Лугијска култура[2][3] (појавила се око 400. године п. н. е., и од тада не постоји дисконтинуитет са оним што од 7. века називамо Лужичком културом).


Погледајте мапу бр.1 и простирање последње од овде побројаних тзв. Лугијске културе (Вандалске културе), па ћете уочити да се та култура (чији се чак и сам назив објашњава сербском речју „луг“ – млада шума), упорно својата од стране Германско-нордијске историјске школе (нем. Deutsch historischen Schule), тј. иста се приписује потпуно неаргументовано – Германима!


Лугијска култура (појавила се око 400. године п. н. е.)

На нашу жалост, данас имамо само латинизоване и германизоване топониме у Португалији, Шпанији и Француској.
Ватикан (лат. Vatican) се побринуо да германизује у својим преписима текстова имена вођа Свеба (читај: Серба), тако да нам је остало нешто мало топонима и тек нека имена, за које је јасно да нису германског корена.
Ова антисловенска политика се одвијала током преписа раних текстова, при чему су оригинални текстови свесно уништавани, а све са циљем да се уздигне немачка раса у односу на друге, јер су још од пропасти Западног римског царства (476. г. н. ере), а нарочито од 9 века немачка племена контролисала политику Ватикана.
Свеби/Серби су настањивали најпре широку област леве и десне обале Лабе (нем. Elbe), а потом су потиснути ка истоку, тако да су од 7. века, ка левој обали истоимене реке.


Миграција дела Свеба, Вандала и Алана на Пиринејско полуострво.
Извор:
Edwin Ginn (1838-1914) / Alexander Keith Johnston (1804-1871): „Ginn & Company’s Classical Atlas“ (Boston: Ginn & Company, 1894).


Миграција дела Вандала (читај: Венда) из Лужице на југозапад после 405. године.
На мапи се види место (Лугијска/Лужичка област) одакле Вандали крећу у свој поход на Пиринејско полуострво (лат. Paeninsula Iberica) и Северну Африку.

Романски диктатор, војсковођа и хроничар Гаиус Јулиус Цезар (100-44. г. пре н. ере), тј. на лат. Gaius Julius Caesar у свом делу: „Commentarii de Bello Gallico“ (књига IV), јасно разликује Германе и Свебе.
Ево једног занимљивог цитата из овог дела, које је већим делом написао лично Цезар:

„Цезар крене према војци раније него што је имао обичај. Дошавши тамо, дознао је да се догодило оно од чега је страховао: да су неке државе Германима биле упутиле делегације, да су они позвани да одступе од Рајне и да ће им они припремити све што буду тражили. Таквом надом потакнути, Германи су се већ по ширем простору кретали и стигли у земљу Ебурона и Кондруса, који су били штићеници Гала. Позвавши галске прваке, Цезар је сматрао да треба да се прави како не зна за оно о чему је обавјештен, па пошто им је срца умирио и охрабрио, поручи да се спреми коњица и одлучи да са Германима заметне бој.

Пошто су намирнице припремљене и коњаници одабрани, предузе пут у она мјеста за која је слушао да у њима има Германа. Када је пут од њих био удаљен неколико дана, легати им стигоше и ово рекоше: Германи нису раније римском народу рат навјештавали нити су пак, ако би били узнемиравани, од оружја одустајали нити га одбијали. Таква је навика Германа наслијеђена од предака да се, ко год им рат наметне, одупру, а не да моле. Ипак ово истичу: дошли су непозвани, из кућа истјерани, па ако Римљани желе њихово пријатељство, могу им бити корисни пријатељи, било да им дају поља или да задрже она што су их оружјем задобили. Предност дају једино Свебима, којима чак ни бесмртни богови не могу бити равни. Уосталом, нема никога на земљи кога не би могли побиједити.

На ово Цезар, како му се учинило да је паметно, одговори, а овакав је био завршетак говора: да с њима, уколико у Галији буду остали, не може бити никакава пријатељства и да није право да они који нису у стању да своју земљу очувају туђу освајају, и да у Галији нема никаквих пустих поља која би се особито толикој маси без повреде закона могла дати. Али им је слободно ако желе да се настане у земљи Убији чији су легати код њега и који се жале на неправде Свеба и од њега помоћ траже, па ће он то од Убија и захтјевати.“

Извор :

„Галски рат - грађански рат“ (Нови Сад: Матица српска, 1980, стране 84 и 85).

Поменуто дело превео је са латинског др Ахмед Тузлић.
Цезар је свом делу „Коментари о грађанском рату“ описао своје деловање у прве две године грађанског рата (49 - 48. г. пре н. ере), а тај се текст састоји од три књиге те представља својеврсни наставак његовог ранијег дела „Коментари о галским ратовима“.
С друге стране у делу „Коментари о галским ратовима“, он описује догађаје из свог војног похода у Галију (58-51/50. г. пре н. ере), а сам рад састоји се из осам књига.
Иначе, треба нагласити да осму књигу није написао Цезар, него његов пријатељ, високи официр и лични скретар Аулус Хиртиус (око 90-43. г. пре н. ере), тј. на лат. Aulus Hirtius.

Назив оригинала:
C. Iulii Caesaris / Commentarii de Bello Gallico (Коментари о галском рату) & Commentarii Belli Civilis (Коментари о грађанском рату)

*

У књизи „Германија“ (лат. Germania), романског сенатора и историчара Публиус Корнелиус Тацитус (56-117. г. н. ере), тј. на лат. Publius (или Gaius) Cornelius Tacitus, стојe следеће његове речи:

„Сада треба рећи нешто о Свебима. Свеби нису, као Кати или Тенктери, једно једино племе. Они заузимају већу половину све германске земље, али се деле на различита племена, која се различито зову, и ако сва имају једно заједничко име Свеби. Њих је лако познати, јер зачешљавају косу унатраг и праве од ње чвор. По томе се разликују Свеби од осталих Германаца и по томе се код Свеба, разликују слободни од робова. Овакав обичај може се наћи и код других племена, било зато што су Свебима сродни, ...“.

Извор :

„Tacit, Germanija“ (Beograd: Čigoja štampa i Etnografski muzej, 2002, глава 38, strana 31).
Ово је репринт издањe књиге „Тацитова Германија“ (Београд: Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1927).
Поменуто дело превео је са латинског др Веселин Чајковић
Назив оригинала:
Publius Cornelius Tacitus / De Origine et situ Germanorum


Изглед Пиринејског полуострва око 418. године, после насељавања дела Свеба, Алана и Вандала на тај простор.


Миграција 405. године дела Свеба, Вандала и Алана на Пиринејско полуострво.
Извор:
Reginald Lane Poole (1857-1939): „Historical Atlas of Modern Europe“, Plate 2 (Oxford: Clarendon Press, 1902).

Немци своју античку Германију на својим копијама историјских мапа (не постоје оригиналне) простиру на исток далеко иза Лабе, где је била права граница Серба и Германа.
Успут, Тацитус никада није био у Германији, а нису на исток Немачке ишли ни Римљани (чак нису ишли дубље ни у тзв. Западну Германију), па се логично можемо запитати како онда он (или Романи) уопште и знају где су биле источне границе те државе?
Немци су буквално германизовали имена вођа Вандала, Свеба и Алана, што се показало као тачно када је пронађен први новчић на коме се јасно може прочитати име неког вандалског краља.
Од тог момента долази до великог (читај: суштинског) преокрета, јер уместо германског имена Гелимер[4] (480-553), за краља Вандала и Алана (владао: 530-534), уочава се јасно словенско (латинизовано) име, које нам је сачувано у облику – Гејламир[5].
За неупућене читаоце, желео бих да напоменем да Германи никада нису имали имена која су се завршавала на „мир“ и „слав“.



Пронађени новац вандалско-аланског краља (чије име се завршава са словенским наставком – „мир“), који је уздрмао основне поставке Германско-нордијске историјке школе.

Назив новца: динар (лат. denarius)
Новац је ковао: Гејламир (480-553)
Германизовано (читај: фласификовано) име: Gelimer
Титула: краљ Вандала и Алана (владао: 530-534)
Време настанка новца: око 530. године
Вредност новца: 50 динара
Текст на новцу: D N REX G-EILAMIR (Желимир?)

С обзиром на нетрпељивост између Германа и Словена, која је у раном средњем веку (као уосталом и касније) била основна црта њихових односа, јасно је да су Свеби, Вандали и Алани били савезници (мада се претпоставља да је међу њима већ приликом доласка на Пиринејско полуострво било и германских племена), јер их је повезивао језик и етничко-племенска сродност.

Референце :

[1] Архолошко налазиште Винчанске културе „Плочник“ (у Плочнику), код Прокупља је најстарије у Свету, када је у питању обрада метала:

[2] На сербском језику реч „Луг“ означава „младу шуму“. У латинским текстовима ово сербско племе се назива – Lugii. На истом подручју (без културних разлика) спомиње се и племе – Вадали (лат. Vandali, или нем. Vandalen/Wandalen), које потом на истом простору срећемо, под именом – Венди (лат. Venedi, или нем. Wenden/Winden).

[3] Вандалска култура (нем. Wandalische Kultur). Ову културу својатају Германи, путем своје историјске школе, у континуираним покушајима да фалсификују историју Европе.

[4] Нем. Gelimer.

_________________

Серби или Германи?



За историју Серба[1] везује се више раних култура:
- Култура „Лепенског Вира“ (од 6700. до 5500. године п. н. е),
- Винчанска култура[2] (од 5500. до 4500. године п. н. е.),
- Трипољска култура (од 4500. до 3000. године п. н. е.),
- Лугијска култура[3] (појавила се око 400. године п. н. е., и од тада не постоји дисконтинуитет са оним што од 7. века називамо Лужичком културом).

На нашу жалост, данас имамо само латинизоване и германизоване топониме у Португалији, Шпанији и Француској.
Ватикан[4] се побринуо да германизује у својим преписима текстова имена вођа Свеба (читај: Серба), тако да нам је остало нешто мало топонима и тек нека имена, за које је јасно да нису германског корена.
Ова антиславенска политика се одвијала током преписа раних текстова, при чему су оригинални текстови свесно уништавани, а све са циљем да се уздигне немачка раса у односу на друге, јер су још од пропасти Западно-романског царства[5] (476. г. н. ере), а нарочито од 9. века немачка племена контролисала политику Ватикана.
Свеби/Серби су настањивали најпре широку област леве и десне обале Лабе[6], а потом су потиснути ка истоку, тако да су од 7. века, ка левој обали истоимене реке.


Краљевина Свеба у данашњој Галицији, као и Краљевина Вандала у Северној Африци
око 520. године.

Извор :
Ramsay Bryce Muir (1872-1941) „Muir's Historical Atlas - Mediaeval and Modern“
(London: George Philip, 1947).

Романски диктатор, војсковођа и хроничар Гаијус Јулијус Цезар[7] (100-44. г. пре н. ере) у свом делу: „Commentarii de Bello Gallico“ (књига IV), јасно разликује Германе и Свебе.
Ево једног занимљивог цитата из овог дела, које је већим делом написао лично Цезар:

»Цезар крене према војци раније него што је имао обичај. Дошавши тамо, дознао је да се догодило оно од чега је страховао: да су неке државе Германима биле упутиле делегације, да су они позвани да одступе од Рајне и да ће им они припремити све што буду тражили. Таквом надом потакнути, Германи су се већ по ширем простору кретали и стигли у земљу Ебурона и Кондруса, који су били штићеници Гала. Позвавши галске прваке, Цезар је сматрао да треба да се прави како не зна за оно о чему је обавјештен, па пошто им је срца умирио и охрабрио, поручи да се спреми коњица и одлучи да са Германима заметне бој. Пошто су намирнице припремљене и коњаници одабрани, предузе пут у она мјеста за која је слушао да у њима има Германа. Када је пут од њих био удаљен неколико дана, легати им стигоше и ово рекоше: Германи нису раније римском народу рат навјештавали нити су пак, ако би били узнемиравани, од оружја одустајали нити га одбијали. Таква је навика Германа наслијеђена од предака да се, ко год им рат наметне, одупру, а не да моле. Ипак ово истичу: дошли су непозвани, из кућа истјерани, па ако Римљани желе њихово пријатељство, могу им бити корисни пријатељи, било да им дају поља или да задрже она што су их оружјем задобили. Предност дају једино Свебима, којима чак ни бесмртни богови не могу бити равни. Уосталом, нема никога на земљи кога не би могли побиједити. На ово Цезар, како му се учинило да је паметно, одговори, а овакав је био завршетак говора: да с њима, уколико у Галији буду остали, не може бити никакава пријатељства и да није право да они који нису у стању да своју земљу очувају туђу освајају, и да у Галији нема никаквих пустих поља која би се особито толикој маси без повреде закона могла дати. Али им је слободно ако желе да се настане у земљи Убији чији су легати код њега и који се жале на неправде Свеба и од њега помоћ траже, па ће он то од Убија и захтјевати.«.
„Галски рат - грађански рат“[8] (Нови Сад: Матица српска, 1980, стр. 84-85).

Цезар је у свом делу „Коментари о грађанском рату“ описао своје деловање у прве две године грађанског рата (49-48. г. пре н. ере), а тај се текст састоји од три књиге те представља својеврсни наставак његовог ранијег дела „Коментари о галским ратовима“.
С друге стране у ранијем делу „Коментари о галским ратовима“, он описује догађаје из свог војног похода у Галију (58-51/50. г. пре н. ере), а сам рад састоји се из осам књига.

Иначе, треба нагласити да осму књигу није написао Цезар, него његов пријатељ, високи официр и лични секретар Аулус Хиртијус[9] (око 90-43. г. пре н. ере).

Назив оригинала:
C. Iulii Caesaris / Commentarii de Bello Gallico (Коментари о галском рату) & Commentarii Belli Civilis (Коментари о грађанском рату)


Област коју покрива модерна Галиција (маркирана је жутом бојом) у Источној Европи.

У књизи „Германија“[10], романског сенатора и историчара Публијуса Корнелијуса Тацитуса[11] (56-117. г. н. ере), стојe следеће његове речи:

»Сада треба рећи нешто о Свебима. Свеби нису, као Кати или Тенктери, једно једино племе. Они заузимају већу половину све германске земље, али се деле на различита племена, која се различито зову, и ако сва имају једно заједничко име Свеби. Њих је лако познати, јер зачешљавају косу унатраг и праве од ње чвор. По томе се разликују Свеби од осталих Германаца и по томе се код Свеба, разликују слободни од робова. Овакав обичај може се наћи и код других племена, било зато што су Свебима сродни, ...«.
„Тацит, Германија“[12] (Београд: Чигоја штампа и Етнографски музеј, 2002, глава 38, стр. 31).

Назив оригинала:
Publius Cornelius Tacitus / De Origine et situ Germanorum


Извор и назив дела :

C. Iulii Caesaris Commentarii De Bello Gallico Et Civili und diejenigen Bücher, welche A. Hirtius oder Oppius auch noch ein anderer unbekannter Auctor von den Alexandrinischen, Africanischen und Hispanischen Kriegen beygefügt haben : Mit Teutschen Anmerkungen ... Nebst sechs accuraten Land-Charten, einem darüber gestellten curieusen Register, noch einem andern Real- und Verbal-Indice, einer Vorrede und summarischen Lebens-Beschreibung des unvergleichlichen Helden Caesaris
Autor / Hrsg.: Caesar, Gaius Iulius ; Hirtius, Aulus ; Oppius, Gaius
Verlagsort: Nürnberg | Erscheinungsjahr:
1770 | Verlag: Krauß


ACITUS GERMANIA VEL DE ORIGINE ET SITU GERMANORUM WITH LITTERAL AND JUXTALINEAR FRENCH TRANSLATIONS GERMANIA DE PUBLIO GAIO CORNELIO TACITO COM TRADUCAO JUSTALINEAR EM FRANCES

PUBLIUS GAIUS. CORNELIUS TACITUS GERMANIA VEL DE ORIGINE ET SITU GERMANORUM, LA GERMANIE DE TACITE EXPLIQUÉE LITTERALEMENT ET TRADUITE EN FRANÇAIS DANS LA COLLECTION LES AUTEURS LATINS EXPLIQUES D´APRES UNE MÉTHODE NOUVELLE PAR DEUX TRADUCTIONS FRANÇAISES L´UNE LITTERAL ET JUXTALINEAIRE PRESENTANT LE MOT A MOT FRANÇAIS EN REGARD DES MOTS LATINS CORRESPONDENTS L´AUTRE CORRECTE ET PRECEDÉE DU TEXTE LATIN AVEC DES SOMMAIRES ET DES NOTES PAR UNE SOCIETÉ DE PROFESSEURS ET DES LATINISTES...

Немци своју античку Германију на својим копијама историјских мапа (не постоје оригиналне) простиру на исток далеко иза Лабе, где је била права граница Серба и Германа.

Успут, Тацитус никада није био у Германији, а нису на исток Немачке ишли ни Романи (чак нису ишли дубље ни у тзв. Западну Германију), па се логично можемо запитати како онда он (или Романи) уопште и знају где су биле источне границе те државе?

Такође, Немци су буквално германизовали имена вођа Вандала[13], Свеба[14] и Алана[15], што се показало као тачно када је пронађен први новчић на коме се јасно може прочитати име неког вандалског краља.
Од тог момента долази до великог (читај: суштинског) преокрета, јер уместо германског имена Гелимер[16] (480-553), за краља Вандала и Алана (владао: 530-534), уочава се јасно славенско (латинизовано) име, које нам је сачувано у облику – Гејламир[17].
За неупућене читаоце, желео бих да напоменем да Германи никада нису имали имена која су се завршавала на »мир«, »слав« и »ов«.

С обзиром на нетрпељивост између Германа и Славена, која је у раном средњем веку (као уосталом и касније) била основна црта њихових односа, јасно је да су Вандали, Свеби и Алани били савезници (мада се претпоставља да је међу њима већ приликом доласка на Пиринејско полуострво[18] било и германских племена), јер их је повезивао језик и етничко-племенска сродност.

Када су Свеби, Алани (прасловенско, тј. сарматско племе) и Вандали (читај: Венди) формирали војни савез (на територије данашње Немачке, Аустрије и Чешке), они су већ 31. децембра 405. године, прешли реку Рајну (нем. Rhein), те потом продрли на територију данашње Шпаније и Португалије, па су једно време тамо боравили (период: 409-585) и основали – Галицију (лат, Galicia).
Назив Галиција није раније постојао на Пиринејском полуострву (лат. Paeninsula Iberica), односно Романи никада ову област нису звали тим именом, већ су га прото-словенска племена овим упадом (међу којима су били најзначајнији Серби) донели тек у 5. веку, а по узору на источноевропску Галицију (у коју су много векова раније дошли) и у којој су и даље боравили њихови сународници.


Детаљ рељефа са „тријумфалног стуба“, који је у част своје победе над Дачанима (Трачко племе), подигао у Риму[6] славни антички војсковођа Трајанус[7] (53-117), император Романе[8] (владао: 98-117).
Сцена приказује борбу оклопљених коњица Романа и Сармата[9] (прасловенски народ), који су помагали Дачанима својим крвним сродницима.

Извор :
Conrad Cichorius (1863-1932): „Die Reliefs der Traianssäule“, Erster Tafelband: „Die Reliefs des Ersten Dakischen Krieges“, Tafeln 1-57, (Berlin: Verlag von Georg Reimer, 1896).
Tafel XXVIII: Reiterschlacht gegen Sarmaten (Szene XXXVII).

О везама Сармата (у које спадају и Алани) и Серба писао је још у 18. веку немачки хроничар Friedrich Wilhelm von Taube (светник цара Светог римског царства у Бечу) у свим раду „Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthums Syrmien: sowol nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als auch nach ihrer itzigen Verfassung und neuen Einrichtung in kirchlichen, bürgerlichen und militarischen Dingen. (Band II) Mit untermischten Nachrichten von den angränzenden Ländern und von den Illyrien, welche sich in denselben stark ausgebreitet haben. Aus eigener Beobachtung und im Lande selbst gemachten Wahrnehmungen entworfen von Friedrich Wilhelm von Taube.“ (Leipzig: Kaiserl. Königl. wirkl. Regierungsrathe, 1777), везано за Сармате наводи следеће (стр. 43):
„…Једно главно племе сарматско, које је од старине носило име Серби (ориг. нем. Сербиер), прешло је већ пре Христова рођења из Азије право у Малу и Велику Пољску и онде се населило…“ [ориг. нем. „Ein Hauptstamm der Sarmaten, welcher von Alters her den Namen der Serbier führete ***), war bereits vor Christi Geburt gerade aus Asien nach Klein und Groß-Polen gezogen und daselbst seßhaft geworden.“].
На истој страни у фусноти „***)“ он наставља навођењем разних других имена за Сербе, попут следећих: Серпyли (ориг. нем. Serpuli), Сербли (ориг. нем. Serblii), Серпили (ориг. нем. Serpilly) и Сирбли (ориг. нем. Syrbli).
Њихово име (стр. 43, фуснота „***)“) потиче од имена града Серблиа (ориг. нем. Serblia) у Сарматији.
Johann Gottfried Eichhorn (1752-1827), немачки оријенталиста и историчар „Weltgeschichte - Geschichte der neuen Welt“, Erste Theil (Göttingen: Johann Friedrich Römer, 1817) у свом научном раду о везама Серба и Сармата (у које спадају и Алани) наводи следеће (стр. 16) :

„Када се Словени формирају као посебан народ, они су вероватно називани Савромати (можда чак Северни Међани), од којих ће временом настати („назив“ – прим. превод.) Сервомати или Сербомати, а ти опет постају Серби и Сармати. Најстарији име које је користио овај народ у својој историји је Серби. Рано је („тај народ“ – прим. превод.) подељен на два дела, на Сербе и Сармате. Некадашњи Серби су рано запосели Пољску, Шлезију, Лужицу и Мајсен, а други, Сармати били су некада у Дакији, где су сами себе назвали Јазиги или Седловати (тј. Метанасти, дошљаци) или су то („име“ – прим. превод.) преузели од својих суседа. Од („имена“ – прим. превод.) Седловати се накнадно („развија име“ – прим. превод.) Словати, Словани (по Нестору Словјени) и настају Словени, те на крају искварено Славени.“

(ориг. нем.)

„ Als sich die Slaven zuerst zu einem besondern Volke absonderten, hießen sie wahrscheinlich Sawromaten (vielleicht so viel als Nord-Meder), woraus im Lauf der Zeit Serwomaten, oder Serbomaten, und daraus wieder Serben und Sarmaten geworden ist. Der älteste Name, mit dem die Nation in der Geschichte auftritt, ist der der Serben. Früh theilte sie sich in zwei Theile, in Serben und Sarmaten. Die erstern, die Serben, nahmen früh Besitz von Polen, Schlesien, der Lausitz und Meissen; die zweiten, die Sarmaten, fielen einst in Dacien ein, wo sie den Namen der Jazygen oder Sedlowaten (d.i. der Metanasten, der Angekommenen, sich Ansiedelnden) entweder sich selbst gaben oder von ihren Nachbaren erhielten. Aus Sedlowaten ist nachher Slowaten, Slowanien (beim Nestor Slowjenen) und Slowen geworden; der letzte Name wurde endlich in Slaven verdorben. “).

*

Johann Joseph Ignaz von Dollinger (1799-1890), немачки историчар у својој књизи „The Gentile and the Jew in the Courts of the Temple of Christ: An Introduction to the History of Christianity“, Volume 1 (London: Longman, Green, Longman, Roberts, and Green, 1862) наводи следеће (стр. 62) :

„ Словенска племена, под именима Венди и Серби , настањују земље између Балтичког и Црног мора, Карпата, Дона и горње Волге.“ [ориг. енг. „The Slave tribes, under the names of Wends and Serbs, settled in the countries between the Baltic and Black seas, the Carpathians, the Don, and Upper Volga...)."


Опис: Ариамир[1] (??? - пре 566), краљ Свеба[2] у Галицији[3] (владао: 558-561).
Свеби су били негермански народ, који се населио у Галицији[4] на Иберијском полуострву[5], покрећући се из своје домовине источно од реке Лабе[6] заједно са својим савезницима Вандалима[7] и Аланима[8] (праславенско скитско-сарматско племе).
Иначе, Вандали или Луги[9] су неспорно савремени Венди[10] из данашње Лужице[11] у Савезној Републици Немачкој[12], одакле су и кренули на Иберијско полуострво.

Назив дела (манускрипта): „Codex Conciliorum Albeldensis seu Vigilanus“
Аутор: непознат аутор
Библиотечки број (број манускрипта): d.I.2
Фолија број: 209v
Порекло дела: Monasterio de San Martín de Albelda (Albelda de Iregua, La Rioja, Reino de España)
Место чувања: Real Biblioteca de El Escorial / Monasterio de San Lorenzo de El Escorial (Comunidad de Madrid, Reino de España)
Година настанка: 976
Језик: латински
Писмо: мозарабичко (иберо-романско), са визиготско-каролиншким елементима

Ови „назови Германи“, чија имена случајно имају у оригиналу славенски карактер, односно наставак »мир«, упркос вековној латинизацији, односно германизацији сачували су нам трагове који се супротстављају званичној историографској грађи (коју су утемељили управо Германи).
Овде поменутог владара, кога знамо по вероватно деформисаном имену (читај: делимично германизованом) као – Ариамира, наследио је Теодомир[13] (???-570), краљ Свеба у Галицији (владао: 561-570), а њега наслеђује Мир[14] (5??-583), краљ Свеба у Галицији (владао: 570-583).

P.S.
Краљевина Астурија[15] (718-925), Краљевине Леон (910-1230) и Краљевина Галиција[16] (910-1833) настале су на простору некадашње Краљевине Свеба[17] (409-585).
Престоница Свеба био је град Брага[18].
Град Брага, налази се у области коју је настањивало племе (од стране Романе забележено као) – Бракари[19], северно од Лужитаније[20], тј. области Иберијског полуострва, коју није насељавало келтско[21], романско[22], али ни германско[23] становништво.

Свеби (лат. Suebi или Suevi) нису никакво германско племе, већ Словени, тј. Серби, као уосталом и Вандали, односно Венди (нем. Wenden или Winden)!
Вандали су формирали покрајину Вандалузију, коју данас називају Андалузија (шп. Andalucía, енг. Andalusia, или нем. Andalusien).
Овај назив потиче од арапског назива Ал-Андалус (арап. الأندلس) за област Вандалузије (лат. Vandalusia) у јужној Шпанији.


Политичка мапа Пиринејског полуострва од 910. до 1492. године.

Извор :
William Robert Shepherd (1871-1934): „Historical Atlas“ (New York : Henry Holt and Company, 1911).

Ови назови Германи, чија имена случајно имају у оригиналу словенски карактер, односно наставак „мир“, упркос вековној латинизацији, односно германизацији сачували су нам трагове који се супротстављају званичној историографској грађи (коју су утемељили управо Германи).
Овде поменутог владара, кога знамо по вероватно деформисаном имену (читај: делимично германизованом) као – Ариамира, наследио је Теодомир[19][20] (???-570), краљ Свеба Галиције (владао: 561-570), а њега
Миро[13] (5??-583), краљ Свеба Галиције (владао: 570-583).


Picture
Ранимир[14] (945-981), краљ Вигере (владао: 970-981).
Назив дела (манускрипта): „Codex Conciliorum Albeldensis seu Vigilanus“
Аутор: непознат аутор
Библиотечки број (број манускрипта): d.I.2
Фолија број: 428r
Порекло дела: Monasterio de San Martín de Albelda (Albelda de Iregua, La Rioja, Reino de España)
Место чувања: Real Biblioteca de El Escorial / Monasterio de San Lorenzo de El Escorial (Comunidad de Madrid, Reino de España)
Година настанка: 976
Језик: латински
Писмо: мозарабичко (иберо-романско), са визиготско-каролиншким елементима

Референце :

[1] Грч. Σέρβοι, лат. Sorabi / Serbi (Servi), нем. Sorben / Serben, или енг. Sorbs / Serbs, односно горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby.

[2] Архолошко налазиште Винчанске културе „Плочник“ (у Плочнику), код Прокупља је најстарије у Свету, када је у питању обрада метала.

[3] На сербском језику реч Луг означава младу шуму. У латинским текстовима ово сербско племе се назива – Lugii. На истом подручју (без културних разлика) спомиње се и племе – Вадали (лат. Vandali, или нем. Vandalen/Wandalen), које потом на истом простору срећемо, под именом – Венди (лат. Venedi, или нем. Wenden/Winden). Вандалску културу (нем. Wandalische Kultur) својатају Германи, путем своје историјске школе (нем. Deutsch historischen Schule), у континуираним покушајима да фалсификују историју Европе.

[4] Лат. Status Civitatis Vaticanæ.

[5] Лат. Imperium Romanum, Imperium Romanorum, Res Publica Romana или Romania, односно грч. Βασιλεία τῶν Ῥωμαίων, Αρχη τῶν Ῥωμαίων, Πολιτεία τῶν Ῥωμαίων или Ῥωμανία.

[6] Лат. Albis, доњелуж-серб./горњелуж-серб.. Łobjo, чеш. Labe, нем. Elbe, односно пољ. Łaba. У питању је река Лаба, са чије западне стране су били Германи (све до 9. века), док су са десне стране била распоређена разна сербска (грч. Σέρβοι, односно лат. Serbi/Servi) племена.

[7] Лат. Gaius Julius Caesar.

[8] Поменуто дело превео је са латинског др Ахмед Тузлић.

[9] Лат. Aulus Hirtius.

[10] Лат. Germania.

[11] Лат. Publius (или Gaius) Cornelius Tacitus.

[12] Ово је репринт издање књиге „Тацитова Германија“ (Београд: Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1927). Поменуто дело превео је са латинског др Веселин Чајковић.

[13] Лат. Vandali (или Vandalorum), грч. Βάνδαλοι, односно нем. Vandalen (или Wandalen).

[14] Лат. Suebi, или Suevi, односно грч. Σοῆβοι, или Σουῆβοι.

[15] Грч. Ἀλανοί, лат. Alani, односно кин. 阿蘭聊 (пинјин: Alanliao), или 阿蘭 (пинјин: Alan).

[16] Нем. Gelimer.

[17] Лат. Geilamir.

[18] Лат. Pæninsula Iberica.

[19] Лат. Theodimirus rex Suevorum. Германизовано и латинизовано име овог владара је Teodomiro, Teodemiro или Theodenar.

[20] H. E. Baumann (17??-18??): „Isidori Hispalensis Historia Gothorum, Vandalorum, Suevorum“ (Tubingae/Tübingen: Schramm, 1803, стр. 57) – „regni potestatem Theodimirus

[21] Лат. Sarmatæ/Sauromatæ или грч. Σαρμάται/Σαυρομάται.

[22] Лат. Ranimirus rex, или шп. Ramiro Garcés de Viguera. Регион Вигера (шп. Viguera) је од 1099. године познат као – Риоха (шп. La Rioja). Мајка му је била Тереза (шп. Teresa de León, или порт. Teresa de Leão) из краљевине Леон (која је настала из раније краљевине Свеба). Лично словенско име Ранимир је неко време остало популарно упркос пропасти Краљевине Свеба (409-585).

_________________

Сербска Кашубија у Поморју (Померанији) током 16. века
Повратак у албум · Фотографије корисника Крсто · Крсто's Timeline
Претходна · Следећа
Драговић Крсто

***

Опис : Сербска Кашубија[1] у Поморју[2]

Назив мапе : Germania

Извор (назив атласа)

: „Theatrum Orbis Terrarum: opus nunc demud ab ipso auctore recognitum, multiquie locis castigatum, & quamplurimis nouis tabulis atque commetarijs actum“

Едиција : Antuerpiæ auctoris aere & cura impressum, absolutumque apud Christophorum Plantinum

Аутори : Abraham Ortelius[3] (1527-1598) & Humphrey Llwyd/Lhuyd[4] (1527-1568)

Место штампања : Antverpia/Antwerpen (Reino de España: 1515-)

Издавач : Christophe Plantin[5] (1520-1589)

Година издања : 1579

Језик : латински

Писмо : латиница

Локација (место чувања) атласа: Biblioteca Nacional de España (Madrid, Reino de España: 1515-)
Идентификациона ознака (инв. бр./сигнатура): R/30340

*

[1] Лат. Cassubia (Cassubiæ), кашуб. Kaszëbi, пољ. Kaszubi, или нем. Kaschuben.

[2] Лат. Pomerania (Pomeraniæ), или нем. Pommern.

[3] Хол. Abraham Ortels (Abraham Hortels). Фламански (читај: холандски) картограф и географ.

[4] Велшки картограф.

[5] Хол. Christoffel Plantijn. Француски сликар и издавач.

_________________

Дамјанац: овако написана Историја, у присуству стручне јавности, срамота је за србски народ

http://krat.im/4sh

_________________

Део текста који је у фокусу (серб.):
(страна 16)

»Илири[1] и Трачани[2] нису могли да буду туђи једни другима ни на какав начин, јер су оба рода истог порекла, а осим тога такође имају исте обичаје и уређење и поштују исте богове.«



Оригинални текст (лат.):
(страна 16)

»Illyrii et Thraces alienissimi inter se neque esse neque fieri ullo modo potuerunt, quum utraque gens ejusdem esset originis, praeterea etiam iisdem usa esset moribus ac institutis, eosdemque coleret deos.«

Извор (назив дела/књиге): „О пореклу и седиштима старих Илира“[3]
Страна: 16
Аутор: Казимир Шулц[4] (1824-1887), пољски историчар и етнограф
Издавач: Јан Жупански[5] (1804-1883), пољски издавач и књижар
Место штампања: Познањ[6] (Пољско краљевство[7]: 1815-1932 / Руска империја[8]: 1721-1917)
Година издања: 1856
Језик: латински
Писмо: латиница

Напомена:
Пољски историчар Шулц овде цитира грчког историчара Страбона[9] (64/63. године пре н. ере - око 24. године н. ере).

------------------------------------------------------

[1] Грч. Ἰλλυριοί, или лат. Illyrii / Illyri.

[2] Грч. Θρᾷκες / Θρᾴκιος / Θρηίκιος, или лат. Thraci.

[3] Лат. De origine et sedibus veterum Illyriorum.

[4] Лат. Casimirus Szulc, или пољ. Kazimierz Szulc.

[5] Лат. Ioannes Constantinus Zupanśki, нем. Johann Konstantin Zupanski, или пољ. Jan Konstanty Żupański.

[6] Лат. Posnaniæ / Posnania, нем. Posen, пољ. Poznań, или рус. По́знань.

[7] Пољ. Królestwo Polskie, или Królestwo Kongresowe. Конгресна Пољска је неслужбени назив за Пољско краљевство, која је створена од дела Варшавског војводства (пољ. Księstwo Warszawskie: 1807-1815) на Бечком конгресу 1815. године, када су велике силе преобликовале Европу након Наполеонских ратова. Конгресна Пољска је изгубила полунезависан статус 1831. године, када је и формално анектирана од стране Руске империје.

[8] Рус. Россійская Имперія (стара ортографија), или савр. рус. Росси́йская Импе́рия.

[9] Грч. Στράβων, или лат. Strabonis / Strabo. Страбон је био грчки историчар, географ и филозоф.

_________________

....a zajedničko porijeklo je automatski srpsko?

_________________
Bubi frubi

Ispravka, Srbsko.

_________________

Људе не узнемиравају чињенице које сазнају, већ их узнемирава њихова инфериорност према истинитости чињеница које су сазнали.
"Епиктет"

_________________

Budući da se niko ne uzbuđuje oko tvoga pisanja mora da te "činjenice" koje iznosiš veze sa istinom nemaju....

_________________
Bubi frubi

Dobar je naziv teme, kako se lažira istorija.

Praktični primjer.

_________________

Imamo Biljanicu i na istoriji.

_________________

Ustasa koji ne voli Vojvodu i male zeke

_________________
Zovem se Miroslav i pravim igračke.

I podržava Islamsku državu

To se podrazumijeva. Svaki ustasa koji ne voli Vojvodu i male zeke podrzava ISIL. A uz to je latentni gej.

_________________
Zovem se Miroslav i pravim igračke.

I žena mu se qrva, a djeca drogiraju. Dragi naš IRB....

КЊИГА КОЈУ ЈЕ ВАТИКАН ЗАБРАНИО: КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА

Ватикан[1] је због у јавност изнесених података, забранио једног аутора, тј. да будемо прецизнији једну његову књигу „Краљевство Словена“[2], због њеног садржаја, а иста је веома занимљива за историју Серба.

Ватикан[1] је због у јавност изнесених података, забранио једног аутора, тј. да будемо прецизнији једну његову књигу „Краљевство Словена“[2], због њеног садржаја, а иста је веома занимљива за историју Срба.

Ова књига је дуго чувана у Ватикану, односно у Ватиканској библиотеци[3] са напоменом да је – „Недоступна за Србе“.
Сва каснија оспоравања овог аутора, коме је име Франо-Мавар[4] Орбин[5] (1563-1610) су научно неутемељена, тј. заснивају се на тражењу грешака у његовом делу, мада је оно само компилација других извора или неких локалних предања, чији су аутори понекад и понегде и погрешили.
Кажемо да критике немају научно покриће, јер се на пример данас, цео Свет држи података, које је о Германији[6] изнео Публијус Корнелијус Тацитус (56-117)[7] у наводно „свом делу“ „Германија“[8], а сви знају да од тог аутора немамо ни један примерак оригиналног дела (само поседујемо копије), односно знамо да у њему постоје бројне контрадикторности, односно нетачности.

Тако, у преписима његовог дела „Германија“, ова домовина Германа[9] залази (читај: прелази) чак и источно од реке Лабе[10], мада источно од ње није никада било никаквих германских насеобина, нити постоје било какви докази за тако нешто (источно од Лабе, буквално нема никаквих германских топлонима пре 9. века), пошто су источно од ње (у његово време, па све до 9. века) живели једино Срби (корпус србских племена), које овај аутор зове Свеби[11], али их ипак у једном делу књиге потпуно јасно разликује од Германа, са којима су увек били у непријатељским односима.
Из тог истог разлога не може да се оспорава и ниподаштава Орбиново дело у целини, односно у његовом највећем делу, те оно има и даље изузетан значај за историју Срба и Словена уопште.
У питању је књига, чија чак 241. страна (нечијом одлуком) никада није преведена на сербски језик.

Ко год жели, може ове наводе проверити прегледом превода у књизи „Краљевство Словена“ (1968[12] и 2006[13]).
Заиста, никоме нормалном није јасно, који (и мало позитиван) смисао може имати прећуткивање историје Срба пре Немањића[14]?

Јасно је, да историја Серба нити почиње, нити се завршава са овом познатом династијом.

Из свега изнетог произилази логично питање коме то смета (забележена) србска историја после пропасти 4. септембра 476. године на западу Романског царства[15] (753. г. п. н е. -476), односно после пада Рима[16]?
У више извора су забележена имена свих сербских владара од 490. године па до Немањића, али о њима генерацијама кроз образовни систем у Србији нико никада није ништа чуо.

Мавар је дело посветио слављењу историје Срба, јер говори кроз скоро цело своје дело о србским династијама и племићким породицама, а на пример за Хрвате је одвојио једва три странице свог дела које има 528 страна.

*

Извор и назив дела :

Назив дела : „Il regno degli slavi, hoggi corrottamente detti schiavoni: historia, nella quale si vede l’origine quasi di tutti i popoli che furono della lingua slava, con molte & varie guerre, che fecero in Europa, Asia & Africa, etc“

Аутор : Франо-Мавар Орбин (1563-1610), сербски историчар

Издавач : Girolamo Concordia

Место штампе : Pesaro (Ducato di Urbino 1213-1625 // Imperium Romanum Sacrum 962-1806)

Година издања : 1601

Језик: италијански (староиталијански)

Писмо : латиница

*

Референце .

[1] Лат. Status Civitatis Vaticanæ.

[2] Лат. Il regno degli slavi, hoggi corrottamente detti schiavoni: historia, nella quale si vede l’origine quasi di tutti i popoli che furono della lingua slava, con molte & varie guerre, che fecero in Europa, Asia & Africa, etc.

[3] Лат. Biblioteca Apostolica Vaticana. Орбини је своју књигу посветио свом мецени, Марину Андријином Бобаљевићу (1556-1605), познатом дубровачком Србину, који је као и Марво био хришћанско-католичког верског опредељења.

[4] Лат. Mauro, или ит. Mavro. Мавар је његово монашко име аутора, које је веома популарно међу бенедиктинцима (лат. Ordo Sancti Benedicti), монашком реду коме је и Орбин припадао. У историјској литератури присутно је више различитих облика имена овог писца. Често се јавља облик Мавро Орбини, али тај облик је писац употребљавао само када је писао италијанским језиком. На србском језику он се (као монах) звао само – Мавар Орбин, како су га и његови суграђани називали и како се потписао 20. априла 1606. године у посвети (на србском језику) свог дела „Зрцало духовно“.

[5] Лат. Mauro Orbin, или ит. Mavro Orbini. Орбин је по националности био Србин, али не православни хришћанин по верском опредељењу, већ као и већина Дубровчана (града у коме је живео) и он је био следбеник хршћанско-католичке цркве, а породица му је пореклом из Котора.

[6] Ватикан је после успостављања Каролиншког царства, односно од периода када њиме почињу да доминирају Германи, чак и измислио непостојећу земљу, која назива „Велика Германија“ (лат. Germania Magna).

[7] Лат. Publius (или Gaius) Cornelius Tacitus.

[8] Лат. De Origine et situ Germanorum.

[9] Лат. Germani.

[10] Нем. Elbe.

[11] Лат. Suebi или Suevi.

[12] Прво издање (Београд: Српска књижевна задруга, 1968).

[13] Друго издање (Зрењанин: Sezam book.d.o.o., 2006).

[14] Овде је списак владара из династије Немањића, који су господарили Србијом на Хему (Балкану): Стефан I Немања (око 1113-1199), велики жупан Рашке[1] (владао: 1166-1196), Стефан II Немањић (око 1165-1228), велики жупан Рашке[2] (владао: 1196-1202 и 1204-1217) и краљ Србије (владао: 1217-1228), Вукан II Немањић (1170 – после 1208), велики жупан Рашке[2] (1202-1204) и краљ србске Дукље (1190 – после 1208), Стефан III Радослав Немањић (1192 – после 1235), краљ Србије (владао: 1228-1234), Стефан IV Владислав Немањић (1198-1267), краљ Србије (владао: 1234-1243), Стефан V Урош Немањић (око 1220-1277), краљ Србије (владао: 1243-1276), Стефан VI Драгутин Немањић (пре 1253-1316), краљ Србије (владао: 1276-1282) и краљ Срема (владао: 1282–1316), Стефан VII Урош Милутин Немањић (око 1253-1321), краљ Србије (владао: 1282-1321), Стефан VIII Владислав Немањић (1280-1326), србски краљ Срема (1316-1325), Стефан IX Урош Немањић (1276-1331), краљ Србије (владао: 1322-1331), Стефан X Урош Душан Немањић (око 1308-1355), краљ Србије (владао: 1331-1346) и цар Србије (владао: 1346-1355) и Стефан XI Урош Немањић (око 1337-1371), краљ Сербије (владао: 1346-1355) и цар Србије (владао: 1355-1371).

[15] Лат. Imperium Romanum, Imperium Romanorum, или Romania, односно грч. Βασιλεία τῶν Ῥωμαίων, Αρχη τῶν Ῥωμαίων, или Ῥωμανία.

*

Regno degli Slavi (Краљевство Словена)

Мавро Орбин

Мавро Орбин, такође познат у венетској италијанској верзији презимена као Орбини, (1563 — 1610) био је дубровачко - бенедиктински монах и историчар 16. века, који је постао славан захваљујући свом чувеном делу Il Regno degli Slavi(Краљевство Словена). У њему говори о слави и величини „словенске нације“ и настоји да за учени свет на Западу прикаже прошлост тог народа.

Биографија

Рођен је у Дубровнику 1563, у трговачкој породици пореклом из Котора и добио је име Франо. Са 15 година је ступио у бенедиктински ред и узео монашко име Мавро, веома популарно међу бенедиктинцима. Провео је искушенички период у манастиру Свете Марије на острву Мљету које се налазило под влашћу Дубровника. У манастиру је и започео своју књижевну делатност. Пре 1590. написао је дело De Ultimo Fine Humanæ Vitæ Vel Summo Bono; оно ни до дан данас није објављено, теолошког је карактера и његов рукопис се чува у универзитетској библиотеци у Падови. У њему нема наговештаја да се аутор интересује за историју. Посвећено је Орбинијевом будућем мецени Марину Бобаљевићу, богатом племићу из Дубровника, који је касније помогао његово главно дело.

У последње две деценије свог живота, Орбин је заузимао важне положаје у црквеној хијерархији Дубровника. Био је најпреопат манастира Свете Марије, па је имао водећу улогу у бенедиктинској конгрегацији на Мљету; био је опат манастира Светог Михајла на Шипану, опат манастира Светог Јакова у Вишњици (најзначајнији бенедиктински манастир на територији Дубровачке републике), да би га папа Клемент VII 1597. поставио за опата манастира у Бачу, који је био седиште бачко-калочке надбискупије, тада под турском влашћу.

Године 1599. Орбин одлази у Италију да заврши рад на свом главном делу и надгледа његово штампање. У предговору Краљевству Словена он наводи како је у неколико наврата обилазио Италију посећујући библиотеке у којима је трагао за историјским делима. Највећи број историјских дела нашао је у библиотеци војводе од Урбина у Пезару. Приступ тој библиотеци му је сигурно омогућио његов мецена Марин Бобаљевић, који је преузео и трошкове објављивања Краљевства Словена. Дело је објављено 1601. у Пезару.

Године 1606. Орбин је на молбу богатог дубровачког трговца Рада Сладојевића превео са италијанског дело Анђела Елија Зрцало духовно од почетка и сврхе живота човечанског, које је објављено 1614. године. Орбин то није доживео -- умро је 1610. године.

Краљевство Словена

Краљевство Словена се може поделити у три дела :

ПРВИ ДЕО - говори уопштено о Словенима почев од најстаријих времена (позног старог века) и између осталог, о њиховој прапостојбини Скандинавији;

ДРУГИ ДЕО - представља превод на италијански Летописа попа Дукљанина; аутор је Летопис схватио као српску историју преднемањићког периода, а како за ту епоху није имао других извора, објавио га је у целини;

ТРЕЋИ ДЕО - говори о јужнословенским земљама (Србија,Босна, Хум, Хрватска, Бугарска) и њиховим владарским кућама, са генеалогијом сваке од њих.У свом излагању Орбин наводи велики број писаца и дела, најчешће западних, али је ретко критички бирао оне изворе на које се треба ослонити. Због тога што помиње неке, у католичком свету непожељне ауторе - православне Грке и немачке протестанте,Папска курија Орбиново дело 1603. ставља на попис забрањених књига. Краљевство Словена је 1722. преведено на руско-словенски и штампано у Петровграду.

Сербска историја заузима средишњи положај у делу, и обимом и концепцијски. Такво гледање на прошлост карактеристично је за читаву ренесансну и барокну Далмацију. За разлику од српског средњовековног историзма који почива на издвојености оног дела србске историје који се отвара делатношћу Немање и светог Саве, далматински историзам је идејно био (јужно) словенски. Но, и у њему сербска историја заузима привилеговано место.

_________________

Постоји људи који вјерују у ова писања? Фино, још ће да почну да вјерују у Хобите...

Због свакодневног суочавања са разним фалсификатима који нас „уче“ о имену српског језика и имену српског писма, а које неки наши медији по инерцији преносе, морамо скренути пажњу на пар детаља :

Термин босанчица је први измислио Ћиро Трухелка, 1890. године, високо рангирани чиновник за вријеме Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, кустос Земаљског музеја.
Ћирилица писана у задњих хиљаду година на простору и Босне и Херцеговине, са свих стећака, крстова, плоча и листина, читљива је за свакога практиканта данашње ћирилице (наравно имамо пар, кроз вијекове измјењених слова).
Стећци, посебно они са натписима, у огромној већини се налазе на територији Херцеговине, па се и писмо са њих може тачније називати “херцеговчица”, или још тачније “хумчица”, јер се ова област у то вријеме зове Хум. Али, наравно, ради се искључиво о ћирилици.
Што се тиче покрајине Босне, по интитулацијама свих осам крунисаних владара, односно свих седам краљева и једне краљице средњовјековне Босне, народ који живи у њиховим земљама и којем они припадају, владају и господствују, назива се Србима.
Што се тиче Хума, потоње Херцеговине, натписи свједоче континуитет ћириличне писмености од династије Немањића до очигледног градитељског врхунца у периоду владавине хумско-захумском земљом породице Косача.
Једино писмо православних Срба у задњем миленијуму била је ћирилица. Ми наравно треба да знамо да су латиницом писали Срби католици, док их је било, као и Срби комунисти преко којих је латиница константно наметана свима нама. До данашњега дана, могло би се додати.
Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине 1878. године, доноси највише фалсификата. Године 1882. њен гувернер постаје Бењамин Калај, који измишља босански народ, босански језик, босански пасош, земаљску владу, земаљски музеј и сл. Врши подјелу земље новим колонизаторима Аустријанцима, Мађарима, Прусима, Чесима, под више него повољним условима. И сам Калај има проценат од фирми које црпе колонију, а и по неку фирму у власништву.

Аустроугарској колонијалној управи не треба источњачка култура којој су доминирале куполе српских цркава, прелијепе због савршенства византијског стила, и блистава бјелина муслиманских минарета. Она види и Босну и Херцеговину само као 52. 000 квадратних километара природних богатстава. Земља се дијели странцима под повољним условима. Странци почињу да пишу нашу историју и проучавају старине и Босне и Херцеговине, зато свака баба од Требишњице до Уне и дан данас зна “да су стећке правили богумили, и да су писли босанчицом”.

И аустроугари и комунисти су нас учили да није добро често спомињати Србе, српску ћирилицу, српско становиште, не због тога што њима смета, већ због “наше сопствене гриже савјести”.

Вријеме је да се одбаце повампирене аустроугарске лажи, између осталих наших лажи, и да се будућност гради на истини, поштујући културу другог. Више је него потребна разноврсна брига о положају српског језика и положају српске ћирилице, првенствено у српској културној свијести као важном моменту личног и заједничког идентитета. Српско становиште чувајући и његујући своју културу, наравно, не угрожава никога.

Да ли ће вријеме које долази од нас тражити знање, да препознамо данашњи облик западног колонијалног империјализма, или ћемо самопоричући сопствено биће поново изгубити слободу?

_________________