banjalukaforum.com

Немачка се још 1983. године занимала за могућност успостављања независне Републике Хрватске, а из до сада непознатог стенограма прислушкиваног разговора немачког председника Карла Карстенса и загребачког кардинала Фрање Кухарића сазнаје се да је немачког председника занимало шта о томе мисли Католичка црква у Хрватској.

Viši sud u Beogradu pravosnažno je rehabilitovao kralja Petra Drugog Karađorđevića, posljednjeg monarha Kraljevine Jugoslavije, koji je njome vladao od 1934. do 1945. godine.

Rješenje o rehabilitaciji doneseno je 10. jula, ali je morao biti ispoštovan zakonski rok za eventualne žalbe od mjesec dana, kojih nije bilo pa je nekadašnji vladar pravosnažno rehabilitovan.

Zvanično rješenje o tome u najskorije vrijeme treba da dobije i advokat Đorđe Đurišić, pravni zastupnik prestolonasljednika Aleksandra Karađorđevića, sina rehabilitovanog Petra Drugog.

Jedan primjerak rješenja o rehabilitaciji biće dostavljen i Agenciji za restituciju, čime će moći da se nastavi postupak odlučivanja o zahtjevu za povrat imovine nasljednicima Karađorđevića.

Knjeginja Jelisaveta Karađorđević, kćerka kneza Pavla, rekla je da je i bilo vrijeme da svi Karađorđevići budu rehabilitovani i da je pobjeda pravde najvažnija u jednoj zemlji koja pretenduje da bude “mudra demokratija”.

Zahtjev za rehabilitaciju podnijela je 2. februara upravo Agencija za restituciju, a s obzirom na to da su zakonom iz 2001. Karađorđevići rehabilitovani, sud je trebalo da donese samo rješenje o tome, a ne i da odlučuje da li su ispunjeni zakonski uslovi za rehabilitaciju.

Godine 2001. ukinut je Ukaz Predsjedništva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ od 8. marta 1947, koji je potpisao Ivan Ribar, a kojim su porodici Karađorđević oduzeti državljanstvo i imovina.

Јадранска стража
Из Википедије, слободне енциклопедије


Поштанска марка из 1938. године у част Јадранске страже

Јадранска стража је била патриотска поморска организација у Краљевини Југославији. Постојала је од 1922. до 1941. године. Оснивач организације је Јурај Бјанкини

Историјат[уреди]
Јадранска стража је била основана 19. фебруара 1922. године у Сплиту од стране неколицине сплитских интелектуалаца и родољуба. Циљ организације било је ширење свести о значају Јадранског мора, привредном, културном и општем напретку Јадрана. Настала је из потребе супротстављања отвореној намери Краљевине Италије да преузме источни део Јадрана. Уз сплитски Главни одбор, 1922. године основани су одбори у Осијеку, Скопљу и Приштини, године 1923. одбори у Љубљани, Сарајеву, Новом Саду, Дубровнику, Београду, Загребу и Крагујевцу, а 1924. године обласни одбор у Великом Бечкереку. Према Статуту из 1927. године, главни задатак јој је „очување националних обележја и поморске традиције земље, ширење народне свести о важности Јадранског мора, унапређење његовог искоришћавања и развој јадранске оријентације“. Своје активности је усмеравала ка млађем нараштају. Многи обласни одбори из континенталних делова Краљевине подизали су дечје домове у местима на обали Јадранског мора како би омогућили деци и младима да посете по први пут море и заволе га. Добровољним прилозима саградила је 1933. године школски брод Јадран и наменила га ратној морнарици.

Јадранска стража је била масовна организација, која је крајем тридесетих година бројала око 180.000 чланова у 20 обласних одбора широм Краљевине Југославије. Сарађивала је са осталим националним организацијама, као што су соколски покрет и скаути. Организација је имала развијену издавачку делатност, као што су брошуре, леци, алманаси и календари. Службено гласило Јадранске страже излазило је од 1923. до 1941. године под називом Јадранска стража у Сплиту. Посебна дела објављивала је у едицији Поморска библиотека.

У периоду од 1929. до 1941. године председник Јадранске страже био је Иво Тартаља, бан Приморске бановине (1929—1932).

Симболи[уреди]
Јадранска стража је имала своје препознатљиве симболе, као што су амблем, химна, униформе и застава. Знак Јадранске страже представља буздован Краљевића Марка напола извучен из мора и иницијали „ЈС“.

Престанак рада[уреди]
Јадранска стража престала је да постоји априла 1941. године, након избијања Априлског рата и разбијања Краљевине Југославије.

Литература[уреди]
Norka Machiedo Mladinić, Jadranska straža 1922-1941, Zagreb 2005.
Mirja Lovrić, Prilog poznavanju izdavačke djelatnosti Jadranske straže iz fonda knjižnice Hrvatskoga pomorskog muzeja u Splitu, Split 2009.
Hrvatska enciklopedija: Jadranska straža

Јурај Бјанкини
Из Википедије, слободне енциклопедије


Биографија
Датум рођења 30. август 1847
Место рођења Стари Град на Хвару (Аустријско царство)
Датум смрти 27. avgust 1933.
Место смрти Сплит (Краљевина СХС)
Етничка припадност Хрват
уреди Погледајте документацију шаблона
Јурај Бјанкини (Стари Град на Хвару, 30. август 1847 — Сплит 27. март 1928), био је хрватски политичар и публициста.

У периоду од 1881. до 1887. те од 1889. до 1918. био је заступник у Далматинском сабору, а од 1892. до 1918. и заступник у бечкоме Царевинском вијећу.

Током Првог светског рата приступио је Југословенском клубу у бечком парламенту, а учествовао је и при доношењу Мајске декларације (1917).

Био је члан привременог народног представништва и подпредседник владе Љубомира Давидовића. У почетку је био члан Југословенске Демократске странке, а потом Самосталне демократске странке.

У периоду од 1923. до смрти Бјанкини је био и председник друштва Јадранска стража.

Јадран (брод)
Из Википедије, слободне енциклопедије

Јадран
Јадран је тренажни једрењак који је поринут 1931. у Хамбургу за потребе југословенске краљевске ратне морнарице. Данас се налази поседу војске Црне Горе.

Историја брода[уреди]
Стварањем прве југословенске државе 1918. године и њене краљевске морнарице, јавила се потреба за набавком школског брода на коме би се квалитетно обучавао поморнарички кадар. Како нису одобрена новчана средства за ову набавку, јуна 1926. године организација „Јадранска стража“, која се бавила популаризацијом поморства међу јужним Словенима, започиње у сарадњи са морнарицом свеобухватну акцију прикупљања новчаних средстава за набавку брода. На тај начин је обезбеђено милион динара, док је остатак до тражене суме „намакла“ морнарица путем кредита и ратне репарације. Укупна потребна сума била је 8.407.030 динара или 622.743 ондашњих марака.

Уговор за градњу школског брода склопљен је 4. септембра 1930. године са немачким бродоградилиштем "H. C. Stulken Sohn" у Хамбургу. Школски једрењак добио је име „Јадран“, а поринут је 25. јуна 1931. године. Због насталих проблема око наплате потраживања из ратне репарације, брод бива завршен тек 27. јуна 1933. године, када је и испловио. У Тиват, где му је и данас матична лука, упловио је 16. јула 1933. године у 10 часова, уз свечани дочек, како и приличи.

Већ наредне године ш/б „Јадран“ почео је са својим школским крстарењима. Пре Другог светског рата било је седам вожњи изван Јадранског мора, а после рата само пет, јер примат у крстарењима преузима ш/б "Галеб". Примат преузима назад 1997. године крстарењем до Грчке, да би већ следеће године отпловио за Лисабон.

Најзанимљивије и најдуже путовање ш/б „Јадран“ (11.262 наутичких миља) било је на рути Дубровник-Њујорк-Бостон-Дубровник у времену од 20. априла 1938. године до 21.јуна 1938. године.

Током Другог светског рата школски брод „Јадран“ користила је италијанска ратна морнарица, такође као школски брод под именом „Марко Поло“. Капитулацијом Италије започиње тежак период брода. Запуштен, огољен, опљачкан, без јарбола, дочекао је крај рата у једном од канала у Венецији где је служио као мост. 1946. године Јадран бива дотегљен у ремонтни завод “СА-КО” у Тивту, где се до 1949. године врши ремонт.

Карактеристике[уреди]
Школски брод „Јадран“ је једрењак типа „баркантин“ депласмана од 737 тона и дужином од 64 метара. Ширина на главном ребру је 8,90 m, средњи газ је 4,05 m, висина велејарбола 39,1 m, а површина једара 933 m². Укупна дужина конопа је 11 километара. Главни мотор му је „бурмајстер-алфа“ 353 КН и развија максималну брзину од 14 чвора. На једрењаку постоје три једнокреветне, две двокреветне и три четворокреветне кабине, затим по један дванаестокреветни и тридесетокреветни простор. Остатак посаде спава у “висаљкама”.

Овај брод је до сада превалио преко 400.000 морских миља, обишао готово све луке у Европи, од Црног до Балтичког мора. Са залихама од 48 тона питке воде и 27 тона горива, може да плови 15 дана без пристајања.

Спољашње везе[уреди]
„Јадран је понос српске морнарице“
Вест о употреби брода од стране Србије
„Чланак о ш/б Јадран на ПАЛУБАинфо Форуму“
Галерија фотографија ш/б Јадран

НЕКОЛКУ ПРИЧИНИ ПОРАДИ КОИ СИТЕ ЖАЛИМЕ ПО ЈУГОСЛАВИЈА!
2

Повеќето кои живееле во тоа време, жалат по Југославија – тврдат дека животот им бил подобар, а еве и зошто:

Пазар

Рационалните луѓе жалат по пазарот. Пазарот од 22 милиони луѓе дава вистинска прилика за заработка. Овозможува производство на поголеми серии производи со пониски конечни цени.

Социјални права

Здравството и школувањето биле бесплатни. Листите за чекање кратки. Работното место било сигурно како смртта – никој не можел да ви го одземе.

Милиција

Некои работи кои денешната полиција ги решава во рок – никогаш, милицијата ги решавала во рок – веднаш.

Контејнери

Никогаш ниту еден човек во Југославија не бил виден како копа по контејнери. Денес нема контејнер кој секое утро не собира многу несреќници.

Натпревар помеѓу народите

Југославија била некој вид натпреварувачка арена за бројни народи. Сите кои живееле во неа се натпреваруале со некои други.

Работни акции

Денес луѓето не сакаат да работат ниту кога им се плаќа – некогаш работните акции низ Југославија собирале илијадници млади луѓе.

Кинематографија

Југословенските филмови биле наградувани во Венеција, Берлин, Кан…

Надворешен долг

Југославија во осумдесетите ги вклучи сите црвени аларми поради надворешниот долг кој нараснал на 20 милијарди долари. Но, добро е да се има на ум дека денешните републики од бивша Југославија се должни повеќе од 170 милијарди долари.

Jugoslavija je bila na putu da napravi nuklearnu bombu, ali je to onemogućilo predratno stanje siromaštva, kaže akademik Božidar Matić.
Božidar Matić bio jugoslovenski ministar nauke, odnosno predsjednik Saveznog komiteta za nauku i tehnologiju u vladi Branka Mikulića.
Dok se o prvom nuklearnom programu, koji je počeo poslije Drugoga svjetskog rata, ponešto zna, za program iz 1980-ih čuli su tek malobrojni pojedinci.
Kako piše Jutarnji list, u drugom jugoslovenskom nuklearnom programu, navodno kodnog imena "Sutjeska", važnu ulogu igrao je sarajevski Energoinvest.
Karijera Božidara Matića bila je neraskidivo vezana za tu kompaniju na čijem je čelu bio od 1989. do 1993. godine.
"Kad je počeo nuklearni program u Energoinvestu, nisam u to bio upućen. Saznao sam to na čudan način kad sam se 1985. vratio u Energoinvest nakon što sam četiri godine bio rektor Univerziteta u Sarajevu. Postavili su me tada za potpredsjednika za istraživanje i razvoj. Energoinvest je imao 11 istraživačkih centara, od kojih je šest bilo, prema ondašnjoj kvalifikaciji, na nivou instituta. Iako sam prije bio direktor jednog od tih instituta i sarađivao s ostalima, odlučio sam obići svaki od instituta kako bih se bliže upoznao s time što se radi", priča Matić za Jutarnji list.
Kako je naveo, u jedan dio zgrade ITEN-a, Instituta za termotehniku i nuklearnu tehniku, nisu ga pustili.
"Rekli su mi: 'Ovdje se radi jedan projekt. Prema ugovoru, projekt ne može vidjeti niko osim onih koji imaju dozvolu za to'. Kad su mi rekli da ne mogu dobiti uvid u projekt koji se radi u ITEN-u, pomislio sam da je to povezano s vojskom. Rekao sam da mi ne mogu kao potpredsjedniku Energoinvesta kriti šta se radi u institutu. Na to su mi rekli da se slažu i da će tražiti da budem stavljen na popis onih koji imaju pristup projektu", kaža Matić.
Priznao je da nije dočekao da dobije pristup tajnom projektu u ITEN-u jer ga je Branko Mikulić, tadašnji predsjednik jugoslovenske vlade, pozvao u Beograd.
"Mikulić je formirao novo Savezno izvršno veće (SIV) u kome se pojavio novi resor koji prije nije postojao na saveznom nivou: nauka i tehnologija. Prihvatio sam poziv, a kad smo radili program čime će se baviti novoosnovani Savezni komitet za nauku i tehnologiju, tamo nije ušla nuklearna tehnologija. Postavili smo druge ciljeve", naglasio je Matić.
Ipak, kao savezni ministar za nauku vremenom je saznao o jugoslovenskom nuklearnom programu, ali, kako to kaže, iz "druge ruke".
Jugoslavija je 1980-ih razvijala dva usporedna programa: program A bio je usmjeren prema nuklearnom oružju, a program B bio je usmjeren na civilnu upotrebu nuklearne energije. U svemu tome je važnu ulogu igrao Energoinvest.
"JNA je sve ugovarala s Energoinvestom koji je zatim sklapao ugovore s ostalim institutima, uključujući i ITEN. Sve je bilo logično podijeljeno i ništa se nije dupliralo. Nije bilo konkurencije između instituta jer jedni nisu znali što drugi rade. Sve je to bilo u najvećoj tajnosti", pojasnio je Matić.
U Zagrebu je program A bio posebno usmjeren na razvoj neutronske komponente bombe. Grupa sastavljena od desetak fizičara, elektroinženjera i tehničara iz Instituta "Ruđer Bošković" (IRB) bila je direktno uključena u projekt. Samo su dvojica od njih znali pravu svrhu projekta na kojem rade.
U januaru 1988. godine njemački magazin "Špigl" objavio je kako je Ruđeru Boškoviću uz finansijsku podršku sarajevskog Energoinvesta povjerena prerada nuklearnog otpada.
Iako je u tom članku pogrešno navedeno šta se u sklopu tajnog projekta radilo u Zagrebu, tačno je navedena važna uloga Energoinvesta.
"Energoinvest je bio odlična maska. U slučaju da nešto prodre u javnost, uvijek se moglo naći opravdanje da je riječ o istraživanjima za civilnu upotrebu nuklearne energije. Treba reći da je Energoinvest na vrhuncu svoje moći bio kompanija s 44.000 zaposlenih u kojoj je postojala sinergija. Industrijski dio, koji je nosio tehnološku zastavu, pokrivao je elektroenergetiku, procesnu opremu, automatiku", pojasnio je Matić.
On je Jutarnjem listu govorio o važnom sastanku u saveznoj vladi 1988. godine.
"Sad počinje najčudnija stvar. Jednoga dana zove mene Branko Mikulić i kaže: 'Daj, molim te, dođi na jedan delikatan sastanak, ukinućemo nuklearni program. Znaš li što o tome?' Kažem ja: 'A nešto sam načuo'. Na to će meni Branko: Ne može to Jugoslavija raditi, mi moramo ići u privrednu reformu, nuklearni program je fantazija iz nekih drugih vremena. A ja to moram reći Generalštabu", prisjetio se Matić, dodavši da je otišao na famozni sastanak.
"Kad sam došao, već su tamo bili svi na čelu s Veljkom Kadijevićem. Mene je jako iznenadio njihov civilizovani pristup kad im je Branko rekao da Jugoslavija odustaje od nuklearne bombe. Nisu se bunili. Kadijević je čak i rekao da mi naše probleme ne možemo riješiti bombom. Kasnije mi je palo na pamet da nije bilo na sastanku generala Zvonka Čanadija, jedinog hrvatskog generala u operativnom dijelu, čovjeka broj jedan ili dva nakon Kadijevića. Možda nije ni znao za projekt nuklearne bombe", rekao je Božidar Matić.
Naglasio je kako se na tom sastanku onda raspravljalo o praktičnim problemima napuštanja tajnog nuklearnog programa.
Ipak, kao savezni ministar nauke i tehnologije, Božidar Matić je profitirao jer su preostala sredstva od nuklearnog programa prebačena u takozvani "Matićev fond".
"Gašenje nuklearnog programa imalo je pozitivan efekat na realizaciju Strategije tehnološkog razvoja Jugoslavije. Oko 1,5 odsto tadašnjeg jugoslavenskog BDP-a je išlo u istraživanje i razvoj: 0,5 posto kroz SIZ-ove, 0,5 posto kroz poduzeća, a 0,5 posto kroz tzv. Matićev fond. To je i danas san niza evropskih zemalja. Jednom prilikom mi je tadašnji ministar finansija Svetozar Rikanović rekao: 'Dobro ste vi ono Armiji ugasili jer mi ne bismo tebi mogli osigurati 0,5 posto BDP-a Jugoslavije za realizaciju Strategije", kaže Matić.
Na konstataciju kako mnogi misle da je jugoslavenski nuklearni program bio samo blef i da zemlja poput Jugoslavije nije mogla napraviti nuklearnu bombu Matić kaže:
"Kako se samo varaju! To je potpuno pogrešno. Nije to bio blef, nego ozbiljan program razvoja nuklearne bombe. Prvo, bili su uključeni svi naučni kapaciteti 'Vinče', 'Ruđera', 'Josefa Štefana', ali i nekih drugih, poput Instituta za nuklearne sirovine u Srbiji. Treba voditi računa i da su napravljeni sporazumi s Irakom i Libijom za izradu rakete. Što će vam bomba ako nemate raketu koja je nosi? Prvo je potpisan ugovor s Irakom o raketi dosega 100 kilometara koja je napravljena. I ona se može smatrati operativnim oružjem", rekao je Matić.
Matić navodi i da je bila zamišljena i projektovana i raketa dometa 300 kilometara, ali je rat onemogućio njenu realizaciju.
"Za eksperimentisanje tom raketom bio je određen teren od Širokog Brijega do Herceg Novog. Taj slabo naseljeni potez je nekakvim urbanističkim planovima bio rezervisan za eksperimentiranje raketom i tamo se nije smjelo ništa graditi. Kada je priprema za tu raketu bila u toku, Jugoslavija je poslala čovjeka da vidi kako idu pripreme u Iraku. Tada je nastao prvi nesporazum. Projekat je u Iraku vodio Sadamov zet, inače čovjek visokog obrazovanja stečenog na Zapadu. A mi smo poslali našeg doktora nauke sa Stanforda. Bio je to susret dva jaka ega. Kada se naš čovjek vratio, napisao je negativan izvještaj jer je njegov ego bio pogođen". ispričao je Matić.