banjalukaforum.com

Dobrodošli na banjalukaforum.com
Danas je 29 Mar 2024, 15:42

Sva vremena su u UTC [ DST ]




Započni novu temu Odgovori na temu  [ 346 Posta ]  Idi na stranicu Prethodni  1 ... 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12 ... 18  Sledeća
Autoru Poruka
PostPoslato: 23 Jul 2014, 16:54 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
ПАВЛЕ ЈОСИФ ШАФАРИК
O ДАВНИНИ СРПСКОГ НАРОДА И ЊЕГОВОГ ИМЕНА

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Срби уопште, а особито младе српске генерације, лишене су сазнања о правој историји своје нације, као и истине о српском језику, који су Хрвати - кроз тзв. илирски покрет присвојили или - по професору Лази Костићу - отели, зовући га данас "хрватским", док се српска деца уче, да свој језик не зову својим именом, већ "српско-хрватским". Упоредо с тим, млади српски нараштаји више ништа, или готово ништа не знају о личностима, одн. писцима, који су дали свој допринос расветљавању порекла, старине и високих квалитета српскога језика, што је професор Костић такође веома лепо обрадио, особито у својој студији "Странци о српском језику", драгоценој за све који желе да се баве овим подручјем.
Исто тако имамо разлога да верујемо, да српска деца више немају никаквих појмова о томе, докле сеже српско име у прошлост и колика је била некадашња распрострањеност народа, у чијем крилу су угледала светлост дана.

У овом одељку ми ћемо се стога позабавити једном грандиозном фигуром на пољу науке, посебно славистике, чије име је већ истакнуто у
наслову као Павле Јосиф ШАФАРИК. Шафарик се родио у Кобељареву, у Чешкој, 1795. г., а умро је 1861. г., у Прагу.
По свршеној гимназији, наставио је студије у Јени, где је упознао друге две велике фигуре свог времена, Колара и Палацког. Завршивши литерарно-језичко-историјске студије, он је постао професор и директор гимназије у Новом Саду, где је остао до 1833. г., када је прешао у Праг, у својству директора Чешког Музеја, да би ту остао до краја свог живота.
Шафарик је 1826. г. издао "Историју словенских књижевности", с једним историјским уводом. Касније је то дело проширено под насловом "Илирска историја литературе" (Illyrische Literaturgeschichte), која је остала у рукопису, све док је 1864. г. није издао Јиречек као
"Историју јужно-словенске литературе". Та историја се сматра корисним биографским и библиографским делом.

За Србе је од посебног значаја Шафариково краће дело "Sеrbishe Lesekörner" (Српска читанка), издата 1833. г., у којој се говори о пореклу српског језика, уз његову кратку историју. За Србе је такође значајно све оно, што је Шафарик сабрао о српској прошлости, објавивши један дуг низ извора за српску историју: повеље, летописе, биографије. Шафарик је први издао "Житија" Стевана Немање од Светога Саве и Стевана Првовенчаног. Он је такође објавио "Душанов Законик", бавио се проучавањем глагољице и дао је о њој најправилнији суд пре Ватрослава Јагића.

Најславније Шафариково дело су "Словенске старине" (на чешком "Славјанске старожитности, или у немачком преводу "Slawiche Alterthümer"), у два замашна тома од преко хиљаду страна. У ствари, само то дело представља целу једну епоху и читаву једну школу! Два споменута тома, у ствари, представљају само први део његовог огромног замишљеног дела, чији други део је требало да буде етнографско-археолошки, који би се надовезивао директно на први, историјски. Свој пак трећи део исте студије желео је да посвети културно-литерарним и лингвистичким проблемима. На жалост, други и трећи део те замишљене, у неку руку научно-свеобухватне студије у најстрожем смислу речи, нису објављени. С друге стране, много материјала из рукописа публиковано је у различитим засебним расправама. .

У тој својој, без икаквог претеривања, грандиозној студији - Шафарик пише о Словенима од њихових прапочетака, па до покрштавања. Ова његова изнад сваког очекивања документована расправа, била је од великог значаја за развитак и истраживање порекла, појаве, доласка, сродности Словена и првих почетака њихове историје. Сматра се, што се Шафарикових етнографских разматрања тиче, да је он био далеко испред своје епохе.
У истом делу, Павле Јосиф Шафарик посвећује више стотина страна Србима, њиховом имену, њиховој давној појави на европском тлу, сматрајући их ту аутохтоним, уз њихову велику распрострањеност од најдавнијих дана. Да се цео тај богато поткрепљени материјал разради, требало би више хиљада страна; у ствари, то Шафариково дело представља читаву једну енциклопедију, с марљиво и зналачки разрађеним индексом, који је - сам за себе један огроман посао, будући, да најчешће, свако обавештење представља резиме пишчевих истраживања. Додамо ли к томе, да се на крају овде цитираног издања1 налазе сви текстови античких грчко-римских писаца, који су оставили било какво сведочанство о давним Србима, не можемо, а да не дамо израза дивљењу и поштовању према једном тако грандиозном научном захвату, захваљујући коме није пропуштена ни једна могућност, да се докаже свесловенска старина, која је - по Шафарику - у правом смислу, у оно давно доба била свесрпска.

1. - Slawische Alterthümer, I Band - Leipzig 1843., II Band, 1844.

"Славјанске старожитности" су - у неку руку - химна прошлости српског народа.
Да бисмо - у вези с том прошлошћу све обрадили, узимајући у обзир - пре свега - српски језик, српско име, како домаће, тако и паралелно она имена, која су странци надевали Србима, требало би нам - без претеривања - неколико година рада. КАКО ЈЕ ТО ПОСАО ЗА ЦЕО НАУЧНИ ИНСТИТУТ, МИ ЋЕМО СЕ ОВДЕ ОГРАНИЧИТИ САМО НА МРВИЦЕ МРВИЦА СА БОГАТЕ ШАФАРИКОВЕ СЛОВЕНСКЕ ТРПЕЗЕ, КОЈУ ЈЕ ОН САЗДАО С ТОЛИКО ЉУБАВИ, ВОЉЕ И ЗНАЊА.

б)
ШАФАРИКОВО ОСУЂИВАЊЕ ГРЧКИХ И РИМСКИХ ПИСАЦА

Отпочињући овај одељак о Шафарику, упознајемо читаоце с још једним делом, које - додуше - носи и Шафариково име, али није само његово.
Ради се о књизи "О пореклу Словена" по Лоренцу Суровјецком 2, коју је за штампу приредио Шафарик, објавивши је 1828. г. у Будиму
(немачки Офен). Наиме, до тога је дошло након смрти Лоренца Суровјецког, који је за собом оставио тај још несређен рукопис. Тако то дело представља спој напора и таленат двојице капацитета, подједнако снажних у изналажењу и употреби докумената.

На страни 210. те књиге, штампане немачким језиком, Шафарик и Суровјецки констатују - не без огорчења - да су грчки и римски писци и грађа, коју су они оставили, веома непотпуни и незадовољавајући:
"...hochst mangelhaften und unbefriedigenden Materialen griechischer und romischer Schriftsteller".

"Немачка наука пак, настављају они, о словенима пише са висине".3

2. - Paul Josef Schaffarik, Über die Abkunft der Slawen, nach Lorenz Surowiecki, Ofen, 1828.
3. - Ib;p.211.


Продубљујући своје мишљење о Грцима и Римљанима, наша два аутора су потпуно сагласни у констатацији, да су стари писци оба - у античко доба славна народа, НАПРАВИЛИ МНОГО ГРУБИХ И НЕДОПУСТИВИХ ГРЕШАКА И КОНТРАДИКЦИЈА, ШТО ЈЕ ДОВЕЛО ДОТЛЕ, да је
прасрпска историја тог давног периода хаотична и до одвратности немогућа, да се реконституише (sic! "...bis zum Ekel,.").

У именима народа и племена влада хаос, особито, када се ради о средњој и северној Европи; све је тако нејасно, расплинуто и чудно, тако, да је потребан велики напор, да се словенски називи најпре препознају, а затим очисте од немогућих облика и примеса, како се не би изгубило наслеђе СРПСКО-СЛОВЕНСКЕ ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ ФАМИЛИЈЕ. Суровјецки и Шафарик пишу баш тако:

''... ERBGUT DER GROSSEN SERBO-SLOWENISCHEN VOLKERFAMILIE..."

На једном месту свога дела 4 аутори се питају:

"Шта су Грци и Римљани уопште знали од северноевропских језика? Ако се сабере све, што су нам оставили сви грчко-римски писци, почев од Хомера и Херодота, па до Тацита и Прокопија, ми немамо ни једну једину реченицу било ког језика северне Европе. У ствари, можемо да нађемо само ту и тамо по коју властиту именицу, поновљену на чудовишан начин од ГРЧКО-РИМСКИХ НЕЗНАЛИЦА (потпуно веран превод Суровјецко - Шафариковог израза, оп. а.).
Они затим настављају: који су све немилосрдно погрчавали и поромањивали, да ми чак ни данас, упркос неизрецивој марљивости стотина језичких и историјских научника, можда тек само хиљадити део онога, што су нам они тако накарадно пренели, можемо да схватимо. И сведочанства таквих писаца, који нису били способни, да макар једну једину северноевропску реч напишу, правећи само превод, или било какву ознаку, у сваком случају погрешно, треба да нам послуже, да успоставимо науку о тим језицима, народима и њиховој сродности?!"

4. - O.c.,p.78.

По нашим ауторима је велико зло, што преко таквих непуоузданих сведочанстава треба да се нађу складна решења о језику, о положају земаља о њиховој природи и о људским односима, о чему су Грци и Римљани били толико противречни, будући, ДА СУ ИМ НЕДОСТАЈАЛА ВЕЋ И ПРЕТХОДНА ЗНАЊА, ЧАК И ОНА НАЈОСНОВНИЈА О ФИЗИЧКОМ И ЈЕЗИЧКОМ СРОДСТВУ МЕЂУ ЉУДИМА СЕВЕРНО ОД ГРЧКЕ И РИМА.
На истом том месту налази се питање:

"Који је то грчко - римски писац, - који је јасно сагледао језичке и међусобне односе северних европских народа.''

Шафарик и Суровјецки затим рашчлањују карактеристике грчко-римских обавештења:

"Све грчко-римске информације о постојању народа с оне стране Висле и много ближег Дунава, само су крње приче с бескрајним недостацима
из којих не може да се разазна историја ни најмањег народа. "

Наша два аутора потом постављају питање:

"Не мислимо ли при томе, колико би било другојаче, да имамо домаће вести? Или би можда требало веровати, да су се људске снаге ломиле
и кршиле само око Егејског и Средоземног Мора? А да је са оне стране Карпата све било укочено и мртво? "

Суровјецки и Шафарик затим констатују:

"Заиста је чудно, да ми тим старим писцима приписујемо свезнање и непогрешивост, о чему чак ни они сами нису сањали.
Страбон признаје на више места, да нити он, а нити они пре њега, нису у том смислу нешто више и нешто сигурно знали.
Птоломеј је, истина, сабрао из разних старијих и савремених извора гомилу имена, добивши назив "божанског географа", међутим, он сам би се нашао у небраном грожђу (пишу Шафарик и Суровјецки), кад би неко затражио, да направи класификацију тих његових имена по језичној, или крвној сродности народа, на које се та имена односе".
"Тацит, настављају наша два писца, познат као главни извор о Германији, који - уосталом - долази у противречности сам са собом, с другим писцима, па чак и с чињеницама, и с природом ствари, признаје, да не зна ништа јасно о односу и сродству Германа, Венеда и Сармата, премда је био у Германији.
А Прокопијево наклапање (Шафарик-Суровјецки употребљавају овде уистину нелепу реч 'Geväsch ') о Скито - Готима и Сармато - Германима треба да буде за нас канон генеалогије народа?! Не!"

Тако се супротстављају двојица великих изучаваоца словенске прошлости, настављајући:

"Сведочанство ни једног, ни другог, нити више таквих сведока не може овде да одлучи; кроз такав један лавиринт може да нас води једино свеукупни истраживачки, истинити и свеобухватни рад".

Сматрајући, да њихова критика није најоштрија, наша два аутора налазе за сходно, да на стр. 80. њиховог заједничкогдела, наведу још жешћу оптужбу, коју је формулисао њихов савременик Murray следећим тешким речима:

« Den Schriftstellern, welche auf die Gewähr de alten ein alten ein System von der Selbigkeit der Skythen und Gothen gründeten,
fehlte es entweder an Urteilskraft, oder an Sinn und Liebe für wirckliches Wissen »5.


"Писцима, који су основали на основу причања старих систем јединствености Скита и Гота, или је недостајала снага расуђивања,
или нису имали смисла и љубави за истинско знање".

5. - Мurrау Lindlay,
амерички граматичар, рођен 1745. г., умро 1826. Најпре је био адвокат у Њујорку, а затим се бавио трговином. Пошто се обогатио, повукао се у Енглеску, где је писао особито корисне школске уџбенике. Његова "Енглеска граматика" је доживела сто издања. (II„ 232.) - Abh. e.Privatges. in Böhm. Pr. 1784., b.nu., S 280. Vers.e.Landesgesch.v. Mahr.v. Monse 01m.,1788.,B.II.,S.16. Casop.wlast. Mus.W. Pr. 1827., Hft II.,S.8.

У срџби, што је Европа прихватила суд и обавештења управо необавештених писаца, Шафарик и Суровјецки наводе један готово невероватан пример из њиховог времена, што је готово и наше доба. Наиме, њих двојица се питају, с обзиром на постојање много људи без знања на истакнутим местима међу њиховим савременицима, како ли је то тек изгледало у давним временима?! Постављајући то питање, они су при томе мислили на један конкретан и нама такође познат пример.

Радило се о Французу, по имену Vialla de Sommieres (Виала д Сомиер), који је по Наполеоновој жељи отишао у Црну Гору, како би упознао земљу и људе. Суровјецки и Шафарик дословно кажу, да је тај писац обишао целу Црну Гору, да је јео, пио и разговарао са Црногорцима у непрекидном уверењу, да су Црногорци Грци и да је њихов језик једна варијанта грчког.
На овом месту, ми у вези с предњом примедбом, додајемо само ову занимљиву појединост:
Чак ни једна овако тешка заблуда није спречила француског изасланика и писца, да осети лепоту српког језика и да о њему да изванредно леп суд, о чему говоримо на одговарајућем месту у овој студији.

У прилог Шафарик-Суровјецковог тврђења о грчко-римским празнинама у знању и обавештењима, ми смо овде приложили две античке карте:
прва је како је на њој назначено, Ератостенова (III и II век пре Христа), док су две друге рађене на основу Страбонових обавештења.
Колике су празнине биле у Ератостеново доба, јасно је на први поглед.

На трећој карти пак, што се северне Европе тиче, чак је назначено:
'TERRA NONDUM EXPLORATA', тј., "Земља још неиспитана. "

Трећа и четврта карта су израђене на основу Тацитових података.

Прелазећи на конкретне примере грчко-римских грешака и заблуда, Шафарик и Суровјецки, на стр. 64. заједничког дела, најпре спомињу Прокопијево СПОРОИ, Σπροι, које Gebhardi и други, тумаче од σπειρω; таква интерпретација, сматрају два научника, спада у смешне језичке грешке. Томе они додају етимологизирање Константина Порфирогенита, који изводи Требиње од "треба" (жртва), па Буна од bonus, bona, bonum (добро, добра, добро), што пореди с грчким придевом χαλοτ (добро у средњем роду), затим СРБ, од servus (роб), canale од via plaustralis (колни пут), грчки αμαξια.
Суровјецки и Шафарик затим налазе смешним етимологизирање код Ане Комнен, која Шумен изводи од Симеун, док је назив изведен од шума; други пак, настављају наша два писца, изводе Цариброд од Цезарева брада, одн. Caesaris barba, уз друге безбројне примере, који су сви непобитна сведочанства о најтежем грчком непознавању језика.

Шафарик и Суровјецки даље изражавају своје мишљење о "грчким језичним пртљачима", који су од лепих српских имена Радгост и Радомир направили Андрагастос и Артамерос, а шта су тек могли да ураде, питају се наши аутори, представљајући усмено, а особито писмено име СРБ? Јер грчко Спори јавља се само код Прокопија и нигде више. После овога, двојица слависта постављају још једно питање:

"Како су Словени (при чему су мислили на управо споменуте Србе), могли себи да надену грчко име?!"
"Име, настављају они, које и данас Словени врло удаљени једни од других, још увек носе, као нпр. Лужички Срби, балкански Срби, руски Срби, итд, А КОЈЕ ЈЕ НЕКАДА БИЛО ДОМАЋЕ И ОПШТЕНАРОДНО ИМЕ, О ЧЕМУ ЋЕ ИСТОРИЧАРИ МОРАТИ ДА ВОДЕ РАЧУНА"

Шафарик и Суровјецки сматрају, да треба да се подвуче, да је Грцима било сасвим свеједно, да ли ће писати СРБ, СРБИН, СЕРБЛОС (Σερβλοσ), или ТРИБАЛОС (Τριβαλλοσ).Суровјецки и Шафарик су настојали, да у своме делу објасне што више од Грка изобличених назива, па су се тако дотакли и имена Трибали, за које тврде, да су га Грци Атике извели од СРБАЉ; СРБЉИ. Према њима, Грци су; - пре свега - мењали С у Т, па су, нпр., претварали ГЛОСА у ГЛОТА, ТХАЛАСА у ТХАЛАТА; приказујемо даље исте те примере, писане грчким писмом: γλοσσα— γλοττα :; υαλασσα — ταλαττα. Исто тако, српски СИР, у грчком је постао ТИР - одн: TΥΡΟΣ; a код Херодота географско име СРЕД, или СЕРЕД претворило се у ТИАРАНТОС, управо TIAPANTO? док је код већег броја грчких писаца географско име СРЕДЕЦ претворено у, ТРИАДИТЗА, управо TPIAΔITZA.

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 23 Jul 2014, 17:04 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
О Порфириогенитовом свједочанству

У ПРИСТУПУ ТЕМИ

На самом почетку морамо - пре свега - да се позабавимо нечим, што је од битног значаја за историјску истину, до које бисмо овом студијом желели да допремо. Сматрамо, наиме, неопходним, да понајпре исцрпно испитамо сведочанство Константина Порфирогенита,1 на коме је - по свему судећи -некритички и без озбиљне и дубоке анализе заснована историја Срба. Полазећи од неких његових само делимично испитаних података, једна група историчара је закључила, да су се Срби - готово на неки волшебан начин - појавили на Балкану тек у VII веку по Христу. Међутим, како сам Порфирогенит каже у том свом гласовитом спису, његова намена није била историјска, већ саветодавна, будући, да је желео, да кроз њега упути савете своме сину Роману, како да најбоље по доласку на престо управља царством.

1. - Константин VII Порфирогенит, византијски цар у раздобљу од 945. - 959. г. биo је савременик српског владара Часлава. Ратовао је против Мађара и Арабљана после чега се посветио књижевности и историји. У његовим списима има вести о досељењу Срба на Балканско Полуострво, што неки историчари узимају као почетак српске историје, а што многи аутори не прихватају. Осим дела: "О управљању царством" написао је и биографију цара Василија I који му је био деда.

Нажалост, како по свему може да се закључи, Порфирогенитова се вест претворила у неку врсту догме, особито настојањем Берлинско-бечке германске школе, која је створила једно тенденциозно учење - на несрећу -усвојено не само по школама средњег и нижег образовања, већ и на универзитетским катедрама.

Уистину је зачуђујуће, да службено усвојена наука није узела у обзир једно крупно зрно истине у чувеној вести византијског цара, које потврђује нешто, о чему постоје озбиљна и бројна сведочанства, а то је, да су Срби -"ПЛЕМЕ МАЈКА" - каснијих Словена - у Европи били староседеоци.
Само ових неколико напомена јасно стављају у први план наш циљ, да - по научну истину кобну Порфирогенитову вест - сведемо на степен, на коме ће се она моћи неопорециво заувек збрисати

НЕДОВОЉНО РАСВЕТЉЕНО ПОРФИРОГЕНИТОВО СВЕДОЧАНСТВО

О сведочанствима Константина Порфирогенита мишљења су до те мере контраверзна, да Станојевић - наводећи у својој Енциклопедији литературу о том византијском цару, најпре наводи његове противнике, а затим Порфирогенитове браниоце, Један од његових противника јесте и Ernest Dümmler, или Ernestus Duemmler у делима: "Über die älteste Geschichte der Slaven in Dalmatien", из г. 1856. и "De Arnulfo Francorum Rege"2. У својој - овде на другом месту цитираној расправи - Димлер карактерише византијског цара и писца епитетима "збркан" и "сметен", док Порфирогенитово дело сматра пре: "... збирком особитих бележака, него добро састављеним списом":

"... sed adeo est confusus et turbatus ut potius collectio videtur esse notationem, quam opus bene compositum".

2. - Commentado historica, Berolini, 1852., pp. 177.-178.


Ово је оно место, где Димлер излаже своје тврђење, да је Порфирогенит, говорећи о "великој Хрватској" и о "великој Франачкој", тим називом хтео да укаже на разлику између Паноније и Моравске, будући, да је Моравска владала Панонијом:

" Qui *** etiam de magna Francia ac de magna Croatia loquatur, illo nomine profecto, Pannoniam a Moravis... distinguere voluit".

Димлер уз то појачава то своје тврђење речима, да су: "... учени људи о том дуго расправљали, као и да се највећом вероватношћу може закључити, да је тај назив употребио само Порфирогенит, док је он био непознат и Словенима и Францима ".

'... а. viris doctis diu disceptatum est: licet a Constantino solo usurparetur, nec Slavis, aut Francis id cognitum fuisse verissimile essеt."

Из тога произилази, да никаква "велика Хрватска" није ни постојала.
Да видимо сада, у чему се састоји Порфирогенитово сведочанство о Србима, које је Германска школа искористила - у ствари - на недозвољен начин, узевши у обзир само један његов део, а да се на други уопште није ни осврнула. Ево како оно гласи у доле назначеном грчко-латинском издању:3

Περι των Σερβλων και ηζ νυν οικουαι χωραζ.
Ιστεον οτι οι Σερβλοι απο των αβαπτιοτων Σερβλων των και ανπρον επανομαζον ενων καταγονται, των τηζ Τουρκιαζ εκειτεν κατοικουντον ειζ τον παρ αυτοιζ Βοικι επανομασομενον.εν ριζ παησιαζει και Φραγγια … εκεισε ουν ουτοι οι Σερβλοι το απ' αρχηζ κατωκουν


3. - Commentado historica, Berolini, 1852., pp 177.-178

Латински преводиоци су српско народно име писали двојако: једни су задржавали Порфирогенитов облик "Сербли", док су га неки преокретали у "Серви". Путујући по свету, имали смо прилике, да се уверимо, да највећи број странаца - да тако кажемо, не поседује органску могућност, да изговори гласовну групу "СРБ-", вероватно зато, што они не осећају "Р" као самогласник. Из тога су се и изродиле неприхватљиве интерпретације српског имена.

Што се пак тиче грчког начина писања и изговора франачког имена, оно гласи "Франгиа". Како у прошлости, тако исто ни данас ове грчке измене, или - тачније - изобличавања речи и назива несловенском уху не сметају. Тако ћемо у наведеним Порфирогенитовим издањима наћи две варијанте латинског превода записа о Србима:

"Sciendum est Serbli oriundi sunt а Serblis non baptizatis qui etiam Albi cognominantur et ulteriora Turciae4 incolunt loco ab illis Boici dicto cui finitima Francia est... Illic igitur initio Serbli habitabant".
" Scienduin est Servios oriundos esse a Serviis non baptizatis, qui etiam Albi cognominantur et ulteriora Turciae incolunt in loco ab illis Boici nuncupato, cui finitima Francia est. Illic igitur initio Servi Habitabant".5

4. - Под турском Порфирогенит подразумева Мађарску његовог времена. Назив је историјски тачан с обзиром на туранско порекло Мађара и на припадност њиховог језика.

5. - Corpus Scriptorum Byzantinae aditio emendiatior... consilio B. G. Niebuhri: C. F. Institute auctoritate Academiae Utterarum Regiae Borussicae, Constantinus Porfirogenitus Volumen III, Bonnae, MDCCCXI.

Узгред напомињемо, да би било занимљиво да знамо, да ли је Порфирогенитов облик "Серблои" направљен према множини Србљи од Србаљ, одн. Србљин, како је то - између осталога -забележио Вук. То је питање утолико интересантније, што је тај исти облик - према Суровјецковом и Шафариковом ауторитету - дао и други изобличени грчки назив за Србе: "ТРИБАЛИ", управо, према грчком облику за множину ТРИБАЛОИ.

У наставку ове студије моћи ћемо да констатујемо, да се име "ТРИБАЛ" провлачило за Србе све до прошлог века, када је један западноевропски научник6 назвао српског националногјунака, Милоша Обилића - Трибалом. Враћајући се прослављеном делу Константина Порфирогенита, познатом под именом "О управљању царством", или - како се најчешће обележава - DAI (De Administrando Imperio), потребно је, да кажемо, да је оно издељено на поглавља. Поглавље из ког смо навели предњи текст, обележено је бројем 32. Осим бројева, свака глава има и свој наслов; ова, која доноси вест о Србима, обележена је на следећи начин:

"О СРБИМА И О ЗЕМЉИ У КОЈОЈ САДА ЖИВЕ"

6. - Види поглавље: "Важно сведочанство Лаоника Халкокондила.

Текст означен овим насловом, гласи:

"Треба да се зна, да Срби, који се зову још и Белим, воде порекло од некрштених Срба, настањених с оне стране Турске (тј. Мађарске. Пишчева надопуна.), у пределу, који они називају Бојка, а који се граничи с Франачком... Тамо су, дакле, ови Срби били настањени од почетка".

У наше време овом вешћу Константина Порфирогенита позабавио се професор Реља Новаковић7 у свом делу "Одакле су Срби дошли на Балканско Полуострво", дошавши на исту мисао, коју смо и ми изразили при спомену Порфирогенитовог списа.
Ево, шта професор Новаковић каже:

"У досадашњим напорима, да. се одреди не само простор, већ и дужина боравка Срба у предбалканским земљама, упадљиво је, да ниједан једини
истраживач није узео у обзир податак "од почетка", а он је, колико се зна, најранији писани хронолошки наговештај у вези са далеком прошлошћу
Срба и свакако најближи догађајима на које се односи. Он је најстарији чак и ако узмемо да не потиче од Срба из времена њиховог доласка на
Балкан.
Довољно је само имати у виду, да Срби дошљаци нису споменули ни три-четири генерације својих предака као становнике те предбалканске постојбине, па бисмо већ имали распон од 200 до 300 година, а. то би доста говорило против мишљења да су Словени, па међу њима. и Срби, дошли на подручје Лабе тек у VI, или чак VII веку. Уосталом, да Срби по свој прилици нису могли да изразе, колико су дуго њихови преци живели у тој пред балканској постојбини и да византијски писац бележи само да су "тамо живели "од почетка", односно неодређено дуго, као да потврђују и неки други рани византијски писци, као и извесни западни хроничари...

Ако и из њихових навода можемо доста јасно да уочимо, да Словене на западу спомињу и много пре VI века, зашто не бисмо поверовали, да су и Срби с правом говорили, да су тамо живели толико дуго, да нико није био у стању, да ту временску дужину ближе искаже"...8

7. - Београд, Народна књига, Историјски Институт, 1973.
8. – Р. Новаковић, о.ц., пп. 39-40.

Што се тиче нашег прилажења Порфирогенитовој вести, мишљења смо, да није потребно, да се алтернира превод грчког израза απ'αρχηζ, једном га преводећи "од давнина", а једном "од почетка", јер - он значи "од почетка", "од постанка", будући, да је тачан смисао именице "αρχη" "почетак", "искон", "извор", "principium", "origine", "commencement”.
Латински преводилац држао се само тог смисла, употребивши облик "initio", што такође - без икаквог двоумљења значи "од почетка", "испрва". Уистину, овај појам у његовом контексту одговара тачно Шафариковом - много пута поновљеном закључку у "Старожитностима" и у другим његовим расправама, где говори о старости и аутохтоности Срба, одн. каснијих Словена у Европи.

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 29 Jul 2014, 20:57 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
Име Срба на грчким и римским натписима

CORPUS INSCRIPTIONUM GRAECARUM1
CORPUS INSCRIPTIONUM ATTICARUM2
CORPUS INSCRIPTIONUM LATINARUM3

1. - За мање упућене читаоце прецизирамо, да се Corpus Inscriptionum Graesarum цитира скраћено CIG.
2. - Corpus Inscriptionum Atticarum - CIA.
3. - Corpus Inscriptionum Latinarum - CIL.

Збирке грчих и римских натписа тако су огромне, да понајпре треба много времена, да се све исцрпно прегледају и проуче: с обзиром на место, где је натпис нађен (споменик, поломљена посуда, камена плоча, и тд.), на време када је настао и на предмет, или особу, на коју се односи.
Најстарији натписи које нам је било могуће да прегледамо, иду до 446. г. пре Христа. Тај се датум односи на запис из атичке збирке (CIA) под бројем: 1,233,29, којим је обележено име СЕРБИЛИЕС, наравно - на грчком:
ΣΕΡΒΥΛΙΗΣ

Но пре него што отпочнемо да ређамо остала имена од основе СРБ-, која потичу из античког времена, да упозоримо најпре читаоце на оно, на што нас упозоравају и споменуте збирке.

"Због познате грчке нестабилности у писању",

(да се послужимо изразом Walter-a Wüst-a), СРБ- је написано као СЕРБ, СЕРУ, а СЕРБЕИЛ као СЕРУЛ, или - на грчком:
Σερβ- vide Σερου-
Σερβειλ- vide Σερουιλ-

Из претходног је јасно, да је грчкој (не)могућности изговарања - у овом случају - сметао скуп -РБ-, па су -Б- замењивали дифтонгом (двогласом) -ου; који се читао као -У-. Римљани су пак из истог скупа -Б- најчешће замењивали с -В- (В латиницом), те су тако од СЕРБИУС добијали СЕРВИУС, или од СЕРБИЛИА СЕРВИЛИА, што је довело до стварања погрешних етимологија...
Сасвим је сигурно, да је и у претхришћанско доба, уосталом управо као што је то случај све до нашег времена, корен СРБ- био стран и Грцима и Римљанима. Но он је стран целој латинској и германској групи језика, јер је тежак за изговор, а на западу се свака реч која није лака да се изговори, убраја - пред нама, у наше време - у "варварске речи". И пошто је то тако, одатле до изобличавања нема никакве препреке, нити постоји тежња, да се у том смислу постигне неки резултат. Па ипак - и упркос свим незгодама и непредвиђеним стварима, натписи, којим се бавимо у овом поглављу, некако су се сачували урезани у камену, и послужиће нам као речити сведоци о оном - премда историјском, ипак давном времену, када су Срби и српско име постојали - не само по Грчкој, већ и по Италији и по медитеранском острвљу. Какав ли су злочин на духовно-интелектуалном плану учинили они, или онај, који је поставио правило, да су се Словени уопште, па и Срби - у Европи појавили касно, тек неколико векова по Христовом рођењу.
Да би се само овај проблем савесно изучио, потребно је веома много времена и читава екипа истраживалаца, која би се бацила искључиво на овај домен, који изискује много стрпљења и прецизности при раду. Јер - материјал једном издвојен из бројних колекција, онда би морао да се среди уз најнеопходније коментаре. Другим речима, на овом месту, ми на то питање само указујемо, набацујући само неке примере по бројевима, под којима могу да се нађу, да би послужили само као одскочна даска за једну нову, дубљу студију с детаљнијом анализом сваког натписа.
Па ево, дакле, најпре неколико примера из CIG (Corpus Inscriptionum Graecarum)4, уз напомену, да уопште нећемо да узимамо у обзир случајеве, при чијем испитивању можемо да констатујемо, да је из скупине СРБ- избачен неки елемент. Значи, приказаћемо само такве случајеве, одн. натписе, у којима тај скуп долази потпуно јасно до изражаја или пак такве примере, код којих је изведена напред описана промена... Као што рекосмо, сви следећи примери се налазе у CIG:

- 4.428; Σουρβιζ (СУРБИС)
- 4.429: Σουρβιοζ; (СУРБИОС)
- 3.378: Η σοροζ Σερβατου Στεφανα. (Хе сорос СЕРБАТУ СТЕФАНА - УРНА
СРБИНА СТЕФАНА.)
- 3.702; Σερβ... (СЕРБ... недостаје крај)
- 2.187; Αντωνιοζ Σερβιλιοζ (Антониос СЕРБИЛИОС)
- 2.244: Λουκ. Σερβιλιοζ (Лук. СЕРБИЛИОС)
- 4.152: Σερβειλοσ Ρουφοζ (СЕРБЕИЛОС Руфос)
- 5.101: Τιτοζ Σερβιλιοζ (Титос СЕРБИЛИОС)
- 5.821: Δ. Σερβ... (Д. СЕРБ... недостаје завршетак)
- 6.752: Σερβ. Φαβιανοζ, (СЕРБ... Фабианос)
- 8.572: Σερβειλιου Βιταλιωνοζ (СЕРБЕИЛИУ Биталионос)
-1.952: Σερβιω (СЕРБИО. У ствари, овде је употребљен трећи падеж; значи: СЕРБИЈУ.
Уз овај натпис стоји објашњење: "Оram maritimam Macedoniae", тј.: "На морској
обали Македоније". Вероватно се радило о ратнику Србину из Македоније...)

4. - Berolini, Ex Officina Academica, MDCCCLXXVII.

У збирци "Inscriptiones Graecae, Siciliae et Italiae''5 налазе се натписи, који садрже женска имена такође од корена СРБ-, које приказујемо у наставку:

- 5.995; Σερβιλια Οικονομια (СЕРБЕЛИА Оикономиа)
- 335; Σερβιλια Ονασιχα (СЕРБЕЛИА Онасиџа)
-1.032; Σερβ... (СЕРБ... крај оштећен и неразумљив)
- 2.098; Σερβανδα (СЕРБАНДА)

5. - "Натписи Грчке, Сицилије и Италије", Editor Georgius Kaibel, Berolini, MDCCCXXXX.

У истој збирци налазе се још два облика од истог корена:

- 2.343; Σερβιλιου (СЕРБИЛИУ - претпостављамо, да је ово генитив од СЕРБИЛОС...)
-1.048; Σερβατοζ (СЕРБАТОС...)

У збирци "Inscriptiones Graecae Megaridis, Oropiae, Boeotiae" 6 уз натпис означен бројем 585, наћи ћемо и мало подуже објашњење на латинском:

"Tabula laipidis nigri Tanagrae; nomina sunt civium, qui in bello occiderunt".
To значи:
"Плоча од црног камена уТанагри. Имена грађана, који су пали у рату".

6. - Edidit Galineus Dittenberger, Berolina, MDCCCXXXXII

Ту се, међу осталим именима бораца палих на бојном пољу, налази и име једног античког Србина са Балкана, које је написано у следећем облику:

ΣΑΡΒΑΛΟΣ (САРБАЛОС)

Танагра је град дубоко у Грчкој, познат по једној изузетној врсти елегантне уметности... Имамо разлога да претпостављамо, да је војник САРБАЛОС био грађанин Танагре, као и да је кућа којој је припадао, још у Платоново доба, како је сам Платон сведочио о своме времену - говорила српским језиком.
На основу другог једног натписа можемо да тврдимо, да је људи са српским именом било и другде по Грчкој, па чак и на Пелопонезу. Чини нам се такође, да је српско име било чак доста често у Хелади и да су га многе породице задржале и одржале, да би се разликовале од Грка.
Натпис који ћемо управо да прикажемо, налази се у "Корпусу" "Inscriptiones Graecae Aeginae... Argolidis"7. Име тог давног Србина са Пелопонеза урезано је у камен потпуније него сва остала, јер је ту још јасно означено и чији је син:

Λουκιζ Σερβιλιοζ Μαξιμοζ υιοζ,
ЛУКИОС СЕРБИЛИОС МАКСИМУ ХИОС

7. - Edidit Max. Fraenkel, Berolina, MDCCCCII.

Велики Шафарик је тврдио, да српски језик, као језик врло стар, није бар кроз један одређен временски период трпео оне измене, какве су се догађале у другим, мање старим језицима. Тако он каже, да су у вулгаризованом VII веку наводне српске сеобе, балкански Срби и Лужички Срби говорили исто онако као у његово доба. Ако се Шафарик као велики стручњак није преварио у односу на време о коме је говорио, онда имамо разлога да закључимо, да се српски језик, захваљујући својој зрелости и усавршености, чак ни од оних античких дана, од када потичу грчки натписи у камену, није изменио, или се пак изменио безначајно мало. Управо то би се дало закључити и по напред наведеном пелопонеском натпису, који нам је - упркос великим погрешкама и великој нестабилности грчких транскрипција - ипак - кроз време од преко двадесет векова - сачувао у лако препознатљивом облику: презиме, име, име оца и родбинску ознаку - син. Претпостављамо, дахле, да се у нашем случају радило о извесном ЛУКИЋУ СРПКУ, СРБИСЛАВУ, СРБИВОЈУ, СРБОЉУБУ и т. сл., Максимовом сину. Овај натпис се у наведеној збирци налази под бројем 442.
У почетку овога одломка, Сима Лукин-Лазић, историчар искључиво из љубави према свом српском народу, сигурно би жалосно завапио: "Где вас све није било, драги моји Срби Србаковићи!?" Јер - следећа збирка, у којој смо нашли неке за нас занимљиве примере, односи се на сва острва Егејског Мора, осим острва Дела, чији натписи сачињавају посебан Corpus. To је управо и изражено у наслову: "Inscriptiones Graecae Insularum Maris Aegaei praeter Delum"8

My 69034: Π. Σερβειλιοζ Π. υιοζ, (П. СЕРБИЛИОС П. син)
69032: Λ. Σερβειλιοζ Γ. υιοζ (Л. СЕРБЕИЛИОС Г. син)
Му 69033: Κ. Σερβειλιοζ Π. υιοζ (К. СЕРБЕИЛИОС П. син)
у 698: Σερβειλιοζ (СЕРБЕИЛИОС)
................: Σερβειλια (СЕРБЕИЛИА, Претпоставља се да је ово облик женског имена.
Нажалост, уз ово име нема броја, али може да се нађе, захваљујући индексу.)

8. - Грчки натписи острва Егејског Мора (свих) осим Дела.

У истој овој збирци означен је под бројем 669. један надгробни стећак или плоча, у селу Бујурдере близу Констатинопоља "Stella in vicum Bujurdere prope Constatinopolim", на којој је урезано име једног Србина, који је био један од чланова државне управе - командант, великодостојник, или
начелник - и то давно пре времена, уз које је исконтруисана "Сеоба Срба на Балкан". Тај натпис изгледа овако:
"Αρχων Γ. Σερβειλιοζ ",
тј. АРХОНТ Г. СЕРБЕИЛИОС

Уз његово име, урезано је и име његове супруге, која осим титуле свога мужа (АРХОНТКИЊА), носи исто српско име као он и вероватно још и своје лично име, које је, тврдимо готово са сигурношћу - превод српског имена НАДА. Тај натпис изгледа овако:

αρχεινη Σερβειλια Ελπιζ (АРХЕИНЕ СЕРБЕИЛИА ЕЛПИС),
а што би значило:
АРХОТКИЊА СРПСКА НАДА.

Thesaurus Graecae Linguae сачувао нам је име једног Србина господина, или господара:

ΣΑΡΒΗΛΟΣ ΚΥΡΙΟΣ (САРБЕЛОС КИРИОС)

а затим - исти тај лексикон, на основу Суидиних9 бележака и записа доноси и име једне фригијске Сибиле10, коју су називали САРБИС највероватније по њеном пореклу. Ево обавести тачно онако, како је она приказанау "Thesaurus-u":

"Σαρβιζ; η, тј, apud Suidam: Σιβυλλα Φργια, η, κληυεισα υπο τινον ΣΑΡΒΙΣ".

"САРБИС код Суиде, Фригијска Сибила, коју су неки називали САРБИС"..

9. - Суида, грчки лексикограф, за кога се верује, да је живео око Х века после Христа. Захваљујући његовом "Историјском лексикону", ми данас имамо много фрагмената античких писаца, који би без његовог рада били потпуно изгубљени. Суида је дао многе појединости и о историји литературе.
10. - Сибила, у класичној старини ПРОРОЧИЦА.

И у грчкој "Антологији"11 под бројем 3,19, налази се један облик женског српског имена:

Σερβηλεια (СЕРБЕЛЕИА).

11. - Збирка надгробних натписа и кратких песама

Плутарх у животопису о Катону Млађем (Cato Minor) такође спомиње једну Српкињу:12

Σερβιλια. (СЕРБИЛИА).

12.- Саtо Мinor,I ид.

Овде треба да подвучемо, да је јунак овог Плутарховог дела живео у I веку пре Христа. У једној пак својој другој биографији о Аратусу (Aratus)13 генералу Ахејске Лиге из III века пре Христа, Плутарх спомиње и једно спрско мушко име:
Σερβιλιοζ (СЕРБИЛИОН)

13. - Aratus, I. и д.

Најзад, обраћајући живот Сципиана Емилиана (Scipio Aemilianus), који је живео у II веку пре Христовог рођења, Плутарх и ту спомиње једног СЕРБИОС-а, одн.

Σερβιοζ

што је најдивније, он спомиње исто име и у својој биографији о Нуму Помпилију (Numa Pompilius), који је живео у VIII веку пре Христа, ступивши на престо у својој четрдесетој години, године 714. Тај Плутархов
СЕРБИОС, одн. Σερβιοσ

спомиње се у глави 10, ове биографије. Особито привлачимо пажњу читаоца на век, у коме живи Плутархов Сербиус! Одакле једно српско име у једно тако рано доба, ако се српски народ појавио касно у хришћанској ери? А од VIII старе ере до VII века нове ере има више од 1400 година!
У ствари читаво ово поглавље само је једна скица набацане грађе, која ће најпре морати да се повади из оних огромних томова, па да се среди по одређеном плану - по веку из кога потиче, а затим по местима налаза. У сваком случају, биће потребно да се издвоје облици српског имена нађени на грчкој територији, од оних, који су се сачували на тлу римскога царства...
У целом овом овде приказаном низу српских имена, нас највише привлачи оно, које је повезано с именом Нуме Помпилија, одн. с веком у коме је он живео. Уверени смо, да бисмо - продубљујући знање о Сербију из VIII века старе ере, уједно проширили и своје знање о најстаријем роду, који је у Италији живео, како историчари кажу, од тако давних времена, да се може сматрати аутохтоним, а то су САБИНИ. Ми, наиме, имамо разлога да сматрамо, да је Плутархов Сербиус припадао САБИНИМА, о чијој истородности са Србима пише професор Милан Будимир, иначе признати ауторитет на подручју класичне филологије. У ствари - по Будимиру - Сабини су са Србима и истородни и истоимени и готово је сасвим сигурно, на основу сведочанстава, која су до нас стигла, да су они Ти, који су по римском царству расадили корење српскога, одн. словенског језика, које је - на жалост - Несловенима веома тешко, ако не и немогуће да препознају. Будимирову расправу о том веома занимљивом проблему, нажалост, нисмо могли да обухватимо овим, I томом наше студије, па смо је оставили за том II. Њен наслов је:

"De nomme Serbici vestigiis classicis",
tj'.:
"О српском имену у класичним документима.".

О истом овом предмету писали су извесни аутори, којима смо ми посветили доста простора у овом нашем раду, но ми изнад свега истичемо пожртвованог Милоша С. Милојевића и - рекли бисмо - његовог ученика, Симу Лукин-Лазића. На несрећу, као да је створена некакава страшна урота, по чијем налогу се покопавају најбољи српски синови, скупа с њиховим животним делима. Па нека би овај наш труд допринео томе, да одбачене истине поново угледају светло дана, а на радост српског народа, кога су неке непознате му нелејске силе осудиле на пропаст...

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 30 Jul 2014, 18:37 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
Римљанин Овидије пише на срБском (1. дио)

КОЈИ ЈЕ ЈЕЗИК НАУЧИО РИМСКИ ПЕСНИК ОВИДИЈЕ (живео од 43. г. п.н.е. до 18. г. н.е.)
У ИЗГНАНСТВУ НА ОБАЛИ ЦРНОГ МОРА ?


У cвojoj студији ''De Illyricae Linguae vetustate et amplitudine"1 F. Sebastiano Dolci 2 на страни 51., у поглављу XXXII, тврди следеће:

"Jam vero ех vetustissimis monumends constat, Thracibus, Illyricis, Sarmatis et Getis Scythicae (quae modo Illyriса, vel Slavonica appelatur) adtribuendum esse linguae commercium... At... incido in venustissimum Carmen Illyricum, quod in hoc ipsum argumentum exaravit olim Ignatius Georgius ... Benedictinorum Ragusino ... Abbas. Ipsum excribo. Auctor tamen (id arbitror animadvenendum) more Illyricis Scriptoribus hactenus usitato... a solis Thracibus nostram deducit originem... "

1. - Dissertatio historico - chronologico - critica; auctore F. Sebastiano Dolci a Ragusio, Venetiis, 1975. Овде наведен текст са стр. 51.
2. - "Свезнање" доноси о овом аутору следеће обавештење: "Долчи - Сладе Себастиан
(1690. -1777.), дубровачки фрањевац и историчар. Објавио је историјске споменике Дубровника, а писао је и о старини дубровачке надбискупије и о старини илирског језика. Корисни су његови биографски подаци о знаменитим Дубровчанима."
3. - О Игнациусу Георгису Станојевићева Енциклопедија доноси: "Ђурђевић Игњат (у новије време увео се неоправдан облик Ђорђић, а он се сам називао Ињацио Џорџи). Био је песник и научник. Живео је од 13.2.1675. - 21.1.1737. Отац му је после великог земљотреса постао властелином а како је сам био јединац и свештеник, с њим се угасила ова властеоска дубровачка породица. На крштењу је добио име Никола, које је када је ступио у бенедиктински ред, променио на Игњат. Ми ћемо се у овој студији служити управо "неоправданим обликом" Ђорђић, који је постао уобичајен. Ђорђић је у Риму завршио високу школу свога реда и ми мислимо, да је он "документ", о коме је у овом поглављу реч, открио у некој римској библиотеци, или у некој ватиканској архиви.

Горње обавештење је од огромног значаја, а документ који овде Долчи спомиње морао би да се пронађе... можда је он сачуван у "Дубровачком Архиву". У сваком случају, ми га се овде тек само кратко дотичемо, док он заслужује да му се посвети сасвим посебна студија због његовог значаја за учење Српске Аутохтонистичке Школе. Јер, ево како гласи само наведени кратки одломак:

"Уистину, већ се на основу најстаријих споменика, закључује, да се језичко (међусобно) општење (језиком) који се назива Илирски, или Словенски, може приписати Трачанима, Илирима, Сарматима и скитским Гетима...
И (тако) доспевам до најлепше илирске песме, коју је (као потпору) истом овом аргументу некада забележио Игнациус Георгиус, дубровачки бенедиктинац... Исту преписујем. Аутор пак (то, сматрам, треба да се подвуче), по обичају илирских писаца до данас постојећем... наше порекло изводи од самих Трачана... "

Није нам познато, да је неко у Европи, пишући о Овидију, узео у обзир Долчијеву студију, а још мање Ђорђићеву песму. Рим је у доба његових високих студија у њему био сигурно много богатији документима из области историје и археологије од родног му Дубровника. Вероватно у тој чињеници и лежи објашњење извесног преокрета у Ђорђићевом раду по његовом повратку 1705.г. у завичај, где се посвећује више науци него књижевности. У том новом периоду свога живота Ђорђић је постао неуморни истраживач најстарије историје и археологије древне Илирије.

По енциклопедистима он је из та два подручја оставио много и обрађеног и необрађеног материјала и није нам познато, да је сву ту грађу неко покушао да искористи у оном смислу, како је то сам Ђорђић намеравао. Разлог за ово најбоље је објавио Живанчевић у свом делу "Новом покољењу" у самом његовом почетку, где он на сасвим особит и њему својствен начин улази у анализу ствари, од којих је усвојена наука направила неку врсту табуа. Уосталом, ево тог, читаоцима вероватно непознатог, текста:

"Крај осамнаестог и деветнаести век заинтересовали су се необично живо историјом уопште и истраживањем прошлости Словена и њихова порекла. Ослањајући се најпре на летописну књижевност и традицију, на словенском југу створила се веома заслужна историјска школа - српска - како би се могла назвати по томе, што су јој Срби били најизразитији представници, или јужнословенска по томе, што су је примили готово сви историци словенског југа, или - најзад - Аутохтонистичка по томе, ШТО СРБЕ НАЛАЗИ У ДАВНИМ ВРЕМЕНИМА КАО СТАРОСЕДЕОЦЕ НА БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ.

Ова Школа је сматрала, пише даље Живанчевић, да су они народи, који су живели на словенској данашњој територији: Дачани, Трачани и сви остали народи,који се спомињу на Балкану, у јужној Русији и у средњој Европи, само разна имена Срба и њихових племена.
Идентификујући Виниде, Венде, Венете са Херодотовим Сарматима и Енетима и са Хомеровим и Цезаревим Венетима, ова Школа је нашла Србе не само на Балкану и у централној Европи, већ и у Италији, на Пиринејима, у Бретањи, Хелвецији, Скандинавији - готово у ЦЕЛОЈ ЕВРОПИ. А ослањајући се на ономастику и филологију нашла их је и у северној Африци - Египту и Малој Азији."

Најзад нам Живанчевић саопштава једну веома жалосну чињеницу:

"Против ове Школе појавила се као реакција немачка, берлинско-бечка школа, која данас триумфује на свим нашим катедрама историје. Она је стала на гледиште..., да теза словенских летописа, као и т.зв. Аутохтонистичка Школа имају отпасти и насељавање словенске постојбине има да се схвати као предодређено кретањем Хуна и њиховом пропашћу."

У даљем излагању Живанчевић констатује, да је немачка школа пала у још већу грешку од оне, коју је хтела да избегне. Тако:

"Правдајући се позитивизмом у историји, она се делимично клонила одједних летописаца - словенских, да би поклонила веру другима -несловенским.'4

4. - Илија М. Живанчевић, "Новом покољењу", Београд, штампарски завод "Орао", 1934., овде стр, 10, 11, 12 и 13.

И да завршимо са Живанчевићем наводима на овом месту његовом констатацијом, да је та немачка берлинско-бечка школа узела за словенску историју уопште пристрасне изворе, које је он окарактерисао на тај начин зато, што су:

"... они произлазили од оних писаца, који су верски и национално припадали оним таборима, из којих се на Словене гледало крвавим очима. "

Такав, дакле, необјективан и једностран став повео је науку кривим путевима, на којима је она - на жалост - остала све до данашњег дана.
Тако су бачени у заборав многи заслужни истраживаоци, или је пак из њихових дела узимано искључиво оно, што је могло да послужи разним тенденциозним учењима.

А шта тек да кажемо о једној из истих разлога покопаној песми, чије је постојање требало да изазове интерес и изучавање читаве једне научне екипе?!
Да је неким случајем такав један документ пронађен у Немачкој, Француској, Енглеској, итд., он би покренуо највише научне форуме у потрагу
- не само за таквим једним сведочанством, већ за свим и свачим, што би могло да га поткрепи и да му снагу!

А песми о којој се овде ради, може се поклонити апсолутно поверење, јер се она налази у контексту пуном аутентичних цитата, у коме - према томе - ништа није остављено нагађању. Уз то онај који је песму "... записао у прилог истог овог аргумента... "("... in hoc ipsum argumentum exaravit... "), целим својим животним делом заслужује поверење, па је утолико пре требало савесно се позабавити читавом његовом писаном заоставштином - обрађеном и необрађеном - што чека младе и одушевљене истраживаоце. Јер основица са које је Ђорђић пошао сигурно је његов рад у богатим римским библиотекама, где још има свакако много непроучених драгоцености...
Па да је он тамо нашао само једну, две, или три српске речи, које је Овидије научио у изгнанству на црноморској обали, то је могло бити довољно снажан подстицај, да се он посвети историји и археологији свог родног краја, где се још од давног претхришћанског доба говорило српским језиком!

У нашој тежњи, да пред науком покушамо да представимо српски језик на начин, који у данашњем свету "великих" није уобичајен, поткрепљујући своју тезу чињеницама, које се не само намерно, већ и злонамерно занемарују, без обзира на њихову аутентичност, у ту сврху ћемо овде навести и споменуту и врло занимљиву Ђорђићеву песму, коју је Долчи приказао на крају своје расправе као најлепши пример "илирског" језика.

Но понајпре, будући, да смо овде употребили у свету - по својој прилици - не много познат појам "илирски језик", да на овом месту отворимо заграду и направимо дигресију с објашњењем о - по српски народ - кобном "илирском покрету", уз који је нераздвојно повезан и српски језик с прометнутим именом у "илирски језик".

"Илирски покрет" назван је по имену античких Илира, будући, да је постојало код многих уверење, да се становници древне Илирије у бити нису изменили, одн., да су то били - како у претхришћанско, тако исто и у савремено доба Словени - и то Срби, што ћемо одмах фактима и поткрепити. Како је уз овај покрет везана једна врло сложена политичко-историјска проблематика, ми ћемо се на овом месту послужити изводима из дела једног врсног познаваоца, професора Лазе Костића, који је с тим у вези сакупио обиље грађе, тако да оне читаоце, који би желели да у том смислу стекну веће знање, упућујемо на његово доле цитирано дело.5

5. - "Крађа српског језика" - културно - историјска студија, Баден (Швајцарска), 1964. Дело је изашло о
стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића.

У својој културно-историјској студији "Крађа српског језика" недавно преминули професор Костић најпре расправља о томе, "који је заправо био језик хрватски?", па одмах на истој страни наводи једног од највећих етнографа прошлога века G. Lejean-a,6 чије је научно уверење било, да у његово доба нису постојала двојица слависта, чије би се мишљење подударало, како о географском распореду Хрвата, тако исто и о њиховом језику.
Исту ову мисао изразио је и П. Ј. Шафарик, један од првих и највећих слависта уопште, у својој "Историји словенских језика и литературе", у глави 27, где он пише да је језично колебање и недостатак једног јединственог језика у Хрвата "постао предметом срџбе научника слависта."
Јер - Хрвати су говорили разним страним језицима: немачким, мађарским, талијанским и латинским, док је прост хрватски пук употребљавао осиромашени чакавски, или пак - делимично - словеначки кајкавски дијалект. У ствари, управо тај чакавски дијалект многи каснији ученији Хрвати ће сматрати јединим правим хрватским народним језиком. Свима њима се данас придружује савремени хрватски историчар Доминик Мандић, који категорично тврди,7 да су тај говор Хрвати донели на Балканско Полуострво још из закарпатских крајева.

6. - Ethnographie de la Turquie d' Europe, Gotha, 1861.
7. - "Crvena Hrvatska", The Croatia Historical Institute, Chicago, 1957.

У таквој једној неодређеној језичној ситуацији, док је - уз то - мађаризација међу Хрватима узимала све више маха, између тридесетих и педесетих година прошлог века, отпочиње хрватски "препородилачки покрет", под утицајем панславистичких идеја чехословачких романтичара Колара и Шафарика.
Вођа тог покрета, названог "илирски", постао је Људевит (Ludwig) Гај (Gау), чији се отац доселио у Хрватску, док му је мајка била Немица, рођена Schmit. Тако је, дакле, Гајев матерински језик био немачки, па је он прве своје радове и објављивао на немачком језику, касније на кајкавском дијалекту, који Словенци сматрају својим, а тек много касније на српском штокавском, пошто су, како професор Костић пише,8 "хрватски националисти дошли на дијаболичну идеју, да српски језик узму као свој."
У наше савремено доба Хрвати избегавају да о овом присвајању језика говоре отворено. Међутим, сам Гај је оставио следеће сведочанство 1846.г. у "Даници", у чланку под насловом "Чије је коло?"; Гај ту, наиме, отворено признаје, да је за хрватски књижевни језик узео језик српског народа речима:

"... Никако се не да извести она посљедица, да нешто није српски само зато, што је и илирски... Та на примјер сав свет зна и признаје да смо ми књижевност илирску подигли; ну нама још ни из далека није на ум пало икада тврдити, да то није српски, већ илирски језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великому, што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо."

8. - О.ц., п. 45

Насупрот данашњој тенденциозној хрватској "науци", каква се примењује у васпитању нових генерација, по којој би "илирски" језик био одувек "хрватски", а не српски, професор Костић наводи тврђење прошловековног хрватског историчара Шиме Љубића, који је написао дословно следеће;9

"... данашњи Хрвати којих нема млого, на Гајев позив одлучно одступише од свога (језика) помиешаног порекла... те су озбиљно попримили тако зване српске начине и облике језичке... до циела у учењу и у јавном животу. "

9. - "Ogledalo", I, c. 70.-71.

Врло поуздани професор Костић затим наводи10 следећи податак:

"29. новембра 1885.г. је Игњат Вебер -Ткалчевић казао на скупштини "Матице Хрватске", како неки хрватски писци све више приањају уз начин писања "који се обично зове српски..."

10. - О.ц., цтр. 48

Будући, да нам није циљ да у овој студији проблему "илиризма" и његовом значају за стварање "хрватског језика" посветимо одвећ много простора, упозоравамо заинтересованије читаоце, да је професор Костић о томе сабрао толико података, да их је морао распоредити по поглављима, од којих један део доноси само признања самих Хрвата, други део изјаве српских научника, а трећи изјаве страних писаца. Последњу пак главу свог врло документованог дела посветио је, како сам пише: "Преименовању украденог језика", које је он на свој минуциозни начин рашчланио.

Налазимо, да је сасвим умесно, да на овом месту цитирамо један одломак Ами Буе-а, оснивача француског геолошког друштва и пионира међународне сарадње на научном плану. Он је у другом тому свога дела "Европска Турска''11 написао дословно следеће што због деликатности проблема цитирамо најпре у оригиналу, па затим у преводу; спомињући Хрвате, он каже:

"... vu la pauvrete de leur litterature et l'irregularite de leur langue, ils n'ont pu reussir a se constituer une litterature a part;mais, ils ont ete forces de se rapprocher des Serbes et d'employer leur caracteres, de maniere qu'ils ont ete reduits meme a proposer a ces demiers de se reunir a eux sous le titre banal d'Illyriens. Or, cette proposition insidieuse, tendant a faire disparaitre la nationalite serbe, a ete rejetee par les Serbes... "

11. - Ami Boue, "La Turquie d' Europe", Paris, 1840; tome II, c. 40-

Мишљења смо, да ће и најнеобавештенијем читаоцу претходни одломак послужити као речито објашњење за разумевање једне истине, која је пред савременим генерацијама не само изобличена, већ и тенденциозно скривена!
Јер ево, шта значи наведени текст:

"... због сиромаштва њихове литературе и неправилности њиховог језика, они (тј. Хрвати) нису успели да образују своју литературу, тако су били присиљени, да се приближе Србима и да употребе њихов језик и то на начин, који их је довео дотле, да им предложе, да се с њима уједине под баналним називом Илира. Међутим је овај подмукли предлог, чија је тенденцијаишчезавање српске националности, био одбачен од Срба... "

На жалост, тек је један неправедни друштвени систем нашег века, омогућио потпуно спровођење плана духовног разарања српског народа, уз апсолутну равнодушност културног човечанства. Јер "илиризам" је омогућио не само вештачко политичко стварање хрватске нације у интересу берлинско- бечких германских тенденција, већ и друга отимања од Срба, уз отимање њиховог језика.
Тако су Хрвати, захваљујући једној смишљеној и неетичкој политичкој игри, присвојили целу дубровачку литературу и прогласили је својом, упркос сваком научном мишљењу, па и оном, које је изразио Павле - Јосиф Шафарик у својој "Историји словенског језика и литературе" у глави 26., где он закључује..."

"... sind die Dalmatiner und heutigen Slawonier, so wie die Ragusaner und Bosnier, nach aller Geschichte und Erfahrung Slawen serbischen Stammes..."

Претходни навод значи:

"... Далматинци и данашњи Славонци, исто таkо као и Рагужани (тј. Дубровчани) и Босанци, по свакој историји и искуству су Словени српског стабла... "

Мало касније, у истом овом контексту, Шафарик - као да потврђује овај свој закључак речима:

"... der serbischen der Dalmatiner... ",

што је сасвим јасно:
"... српски језик Далматинаца..."

Овај Шафариков навод нас враћа тамо, где смо отворили ову заграду, тј. до сасвим у почетку споменуте песме Игњата Ђорђића. Али претходно, само још једна кратка напомена за мање обавештене читаоце:

Историчар и творац Српске аутохтонистичке школе, говорио је у својим "Одломцима..." о Србима православне, католичке и мухамеданске вере.
На несрећу, атеисти нашег века с највећим цинизмом употребљавају чак и религију, да би Србе - мухамеданце прометнули у нову - "мухамеданску" нацију! А дојучерашњим убицама српског народа, хрватским националистима, познатим по геноциду при коме нису била поштеђена ни нерођена деца у мајчиној утроби! - дате су одрешене руке, да тенедециозно политизирају готово сва дела, без изузетка, почев од најновијих издања разних енциклопедија и да присвоје, између осталог, све дубровачке писце, који сами себе никада Хрватима нигде нису назвали!

Тако сам имала прилике, да чак у великој библиотеци у Њујорку, тражећи нека дела, наиђем у картотеци на картицу с именом Игњата Ђорђића, на којој је било руком додато на енглеском језику:"Хрватска литература..."! Међутим, у доба, у коме је Ђорђић живео, како напред споменусмо, у Хрватској се говорило, разним страним језицима и мешавином чакавског и кајкавског, док Ђорђићев језик представља нешто сасвим друго. Ђорђевићева песма је испевана на српском језику, па ћемо ми тај аутентични документ да прикажемо овде онако, како је он одштампан у Долчијевој студији, који је на жалост у њој српски језик писао на талијански начин, што знатно отежава разумевање стихова, па чак и само читање. То је разлог због ког ћемо после фотокопије неколико страна венецијанског издања Долчијеве студије, песму да напишемо ћирилицом и генијално поједностављеним Вуковим фонетским начином писања.

Ми овој песми придајемо посебно велики значај због тога, што она може да нам послужи као изванредан документ о ономе, што смо изразили насловом овог поглавља, а то је питање: "Који језик је научио римски песник Овидије у изгнанству на обали Црног Мора?" Напоменули смо већ, Ђорђић је, да би те своје стихове написао, морао да се ослони на грађу у вези с Овидијем, на коју је - претпостављамо - наишао негде у некој од римских библиотека за време својих високих студија. Уз то, будући, да је он био и свештено лице, које је придадало католичкој цркви, њему је сигурно била доступна и Ватиканска Библиотека, која чува многе ствари непознате спољном свету. Ми ову песму приказујемо с њеним латинским преводом у нади, да ће младе научне снаге учинити све, да се у будућности онемогуће научни фалсификати о српском народу, као и да се већ многа откривена истина о Србима и српском језику сачува од заборава и изопачавања!


Будући, да би претходна "Песма" написана овако на талијански начин могла да изазове забуну, ми ћемо, пре него што је одштампамо Вуковим фонетским правописом, да унесемо овде само једно кратко објашњење неопорецивог Шафарика. Бавећи се у својој - већ више пута споменутој - "Историји словенског језика и литературе" поближе језиком Далматинаца, он у глави 27. каже, да је језик Далматинаца уз сасвим незнатна одступања српски језик, па прецизира:

"Та одступања односе се особито на изговор вокала "И" уместо "ЈЕ", или "Е", као нпр.: ЛИПО, уместо ЛЈЕПО, ЛЕПО; ДИВОЈКА, уместо ДЈЕВОЈКА, или ДЕВОЈКА, итд." Свако, ко познаје српски језик чак и површно, зна, да се ту не ради чак ни о дијалекталној разлици, већ о варијанти вокала насталог на месту једног ишчезлог гласа старијег српског језика.

Ево, дакле, исте "Песме" написане фонетским Вуковим правописом, уз замену неколико данас неуобичајених, архаичних израза:

PIESAN CARMEN ПЈЕСАН


I 1


Bleglia∫ce∫e is daleka Бјељаше се из далека
U ruxizah Zorra okolo; у ружицах зора около
I na ∫varhu ∫voga tieka И у сврху свога тјека
Pri∫tupa∫ce nocchno Kollo. Приступаше ноћно коло

II. 2
A ia mi∫lech ∫a ciass mochi А ја мишљах за час моћи
Stech, i slavu u kom boju; Стећ и славу у ком боју;
Trajah dughe cia∫∫e od nochi Трајах дуге часе од ноћи
Nepokoinom u pokoju. Непокојном у покоју.

III. 3
Ciem∫e tako ∫aman pa∫e Чим се тако заман пасе
Misli i∫pra∫nom pamet trudna; Мисли испразном памет трудна
Etto is nenad prika∫a∫e Ето, изненада приказа се
Mom poghledu ∫ien priciudna. Мом погледу сјен пречудна.

IV. 4
Tkaniem ∫latom ∫ua ∫iva∫ce Тканијем златом сва сиваше
U naliciu od Pie∫nika; у обличју од Пјесника,
Komu cello pokriva∫ce Кому чело покриваше
Svyta s’ru∫am lovorike. Свита с ружам ловорика.

V. 5
S’ okolizam ia∫niem doli С околицам12 јаснијем доли,
Dvorna liza, pun gliubavi; Дворна лица, пун љубави,
Drobna ∫ta∫∫a, sied napoli Дробна стаса, сјед наполи
Bie∫ce Pie∫nik prighi∫davi. Бјеше пјесник прегиздави.

VI. 6
Stah u ciuddu ∫a prie ∫natti Стах у чуду за прије знати
Te prika∫ni ∫varhu, i ime; Те прикази сврху, име,
Kadmi ∫iedde Kllikovati Кад ми стаде кликовати
Pie∫nik gla∫om medenyme. Пјесник гласом медениме.

VII. 7
Rimgnanin∫am Ovvidio Римљанин сам Овидио,
Ki gliuvene ziech Krivine; Ки љувене жић кривине,
Do∫pieh xivot moi nemio Доспје живот мој немио
Sred ∫lovinske pokraine. Сред словинске покрајине.

VIII. 8
U ∫lovinskоi ovvoi strani У словинској овој страни
Be∫iedde u∫eh va∫ce rodne; Бесједе узех ваше родне,
Numi pievvat ∫mart ∫abrani Ну ми пјеват смрт забрани
Gnim xudiene pie∫ni ugodne. С њим жуђене пјесни угодне.

IX. 9
I er predgnu chiud pod nebbi И јер предњу ћуд под неби13
Martav cioviek nepovarxe; Мртав човјек неповрже
I prighnuchia ∫tara u ∫ebbi И прегнућа стара у себи
Ra∫lucene Du∫ce u∫darxe. Различене душе уздрже;

X. 10
Jo∫c-∫e oko moxeh Kosti Још се око мојих кости
Пјети14
Pietti xeglian moi duh varti; жељан мој дух врти;
Nu ∫cto xudim ∫vom ∫tauno∫ti Ну што жудим свом ставности,
Sakonimi brane od ∫marti. Закони ми бране смрти.

XI. 11
I ako gliubih rodne kraje И ако љубих родне краје,
Gdie sa mallo bymi ∫tati; Гђе за мало би ми стати,
Na vas gliubav ma vecchiaie За вас љубав ма већа је,
Skiemchiu u vieke pocivati. С кијем ћу у вјеке почивати.

XII. 12
Riecje od mudrieh, ∫naj da vyku Ријеч је мудрих, знај да вику15
Ondie gliubav Du∫cia gdie; Онђе љубав Душа гди је,
Pokli u bichiu ne rasliku Покли16 у бићу не разлику,
Isto du∫cia ∫gliubavie. Исто душа љубави је.



XIII. 13
Tiem kad tjelo s’vamje moje Тијем кад тјело с вам је моје,
A us tjelo xelna Du∫cia; А уз тјело жељна душа,
Onna va∫ciu potrebnoie Она вашу потребно је,
Da u viek gliubav no∫∫i, i ku∫cia. Да увјек љубав носи и куша.

XIV. 14
K’tebbi doghioh po prilizi К теби дођох по прилици,
Er∫i mnogho ∫liccian meni; Јер си много сличан мени,
Obba dua∫mo mi Pie∫nizi; Обадва смо ми пјесници,
Nu ja martav, a ti lienj. Ну ја мртав, а ти лењи.

XV. 15
Sato pievaj, terme i∫mieni Зато пјевај, терме17 измјени
Kros pievagnja naimilia; Кроз пјевања најмилија;
Pievva u ie∫ik ∫voj rodjenj Пјевај у језик твој рођени,
U ki xegliah pievvat i ia. У ки жељах пјеват и ја.

XVI. 16
Erga ochiutieh keje mocchi Јер га оћутех ке је моћи
I dokle ∫e slavno u∫peo; И докле се славно успео,
Daga nechie veik pritechi Да га неће вјек претећи
Rimski Tever, Garcki Alfeo. Римски Тевер, грчки Алфео.

XVII. 17
Rieci iakos, i hitrinu Ријечи јакост и хитрину
I∫govornu ∫nah u gniemu; Изговорну знах у њему,
Sa dat ∫vietlos, otet tminnu За дат свјетлост, отет тмину
Be∫∫jedegnu naidubgliemu. Бесједењу најдубљему.

XVIII. 18
Tolie sladak ∫a gnim pietti Што ли је сладак са њим пјети18
Liepos, kati duh ∫arobi; Љепос, ка ти дух зароби,
Da riec ∫laviz moxe i∫rieti Да ријеч славић може изрећи,
Gnjom ∫vou gliubav ∫poviedobi. Њом своју љубав сповједо би

XIX. 19
A kad bojni vapaj dixe А кад бојни вапај дуже
I vite∫e slavvit harli, И витезе славит хрли,
Rekbi trubglia da podxixe Рек би трубља да поджиже
Sarza oghgnena na boj varli. Срца огњена на бој врли.

XX. 20
On u ∫epotah neisrecene Он је у шпотах19 неизречене
Milline∫e dikom ghi∫da; Милине се диком гизда,
A u hualah proslavgliene А у хвалах прослављене
Gliudi i∫no∫∫i vi∫ce od ∫vi∫da. Људе узноси више од звизда.

XXI. 21
Vigh posledgna u vremena Виђ последња у времена
Od ie∫ika ∫egai diku, Од језика гледај дику,
Kolikoje u∫vi∫cena Колико је узвишена
U tvom ∫amu Dubrovniku. У твом саму Дубровнику.

XXII. 22
Ghleda onamo s’kraja od ∫vita Гледа онамо с краја од свита,
Gdie od Lescke rodien karvi, Гђе од лешке рођен крви,20
Gre pun snagna gla∫∫ovita Гре пун знања гласовита
Kokanovski Pie∫nik parvj. Кокановски пјесник први.

XXIII. 23
Na gnegova piegna uredna На његова пјења вредна
Mra∫ni Siever tiek u∫tavi; Мрачни сјевер тјек устави,
I xeglie∫na ∫vie∫da iedna А жељезна звјезда ледна,
Uxexe∫e u gliubavi. Ужеже се у љубави.

XXIV. 24
A ovvamo u i∫tinu А овамо уистину
Spievaozi ∫vietli od vi∫ce Спјевао си свјетли од више
Dalmatinsku pokrainu Далматинску покрајину
Svu lovorim nasadi∫ce. Сву ловорим насадише.

XXV. 25
Priebih plame raiskieh duoraa Прије би пламе рајскијех двора
Vocchie u je∫∫en, kla∫ie ob litti, Воће ујесен, класје од жити,
Priebih mogho vaale od morra, Прије би мого вале од мора,
Srake od ∫unza pribroiti. Зраке од сунца прибројити,

XXVI. 26
Negh isbroit ∫ve poreda Нег избројит све пореда
Mudro∫nanze i pie∫nike Мудрознанце и пјеснике,
Kiem Slovinska zti be∫∫ieda, Ким словинска ц'ти бесједа
I zavtiechie slavno u vyke. И цвјетаће славно у вике.

XXVII. 27
Stan guo∫denni Boga od boja Стан гвоздени бога од боја,
Simgnom maglom Vito∫e tma∫ti, Зимном маглом Витош тмасти
I Mariza rieka, koja И Марица ријека, која
S’Orfeovieh ∫u∫aa u∫ra∫ti. С Орфеових суза узрасти.

XXVIII. 28
Granizze∫u gnoj i∫tocne Границе су њој источне
I gne tieku ∫varhe nie И ње тјеку краја није,22
Dok harva∫ka Drava pocne Док харваска Драва почне
I vaal ∫var∫ci od Adrie. И вал зрачи од Адрије.

XXIX. 29
Ruke od tole ∫voe slobodno Руке од толе23 своје слободне
Raskrigliena i∫van mierre, Раскриљена изван мјере,
Priko Kragnske ∫emglie plodne Прико Крањске земље плодне
I planina Czeckieh ∫terre. И планина чешких стере.

XXX.
Gnoj Lituanska ∫trana i Le∫cka
Gnoi ∫triegliozi zarnoru∫∫i
Gnoj Mo∫ckovska vlas vite∫cka
U iednu∫∫e kittu u∫bu∫i.

XXXI.
Gnu govore tamni i bliedi
Samoxi∫tua ∫red gnihova
Pustolovni Samojedi,
I ledena ∫emglia nova.

XXXII.
Pacce Europi plecchi obratri
Sa go∫podit priko A∫ie,
Kada ∫iedde ∫tolovati
Sred Kineske Sieverie.

XXXIII. 33
Tatarina gnom prietiti Татарима с њом пријетити
Darxavami kiem bli∫uie Државами, ким близује;
Per∫ianin u∫mnoxitj Персијанин умножити
Hvaliamskoga morra ciuje. С Хвалиамског24 мора чује.

XXXIV. 34
Ona ob∫tarta mnostvom uredniem Она обстрта мноштвом вреднијем,
Svoe ∫tupaje s’mnoggom hvalom, Своје ступање с многом хвалом,
Adrianskiem, Zarniem, Ledeniem Адријанским, Жарним, Леднијем
Nema∫ckiem perre valom. И Немачким пере валом.

XXXV. 35
Oder gneje, plodna Sava, Одер где је, плодна Сава,
Mra∫na Raba, Heper vrli, Мрачна Раба,25 Хепер врли,
Visla oholla, bojna Drava, Висла охола, бојна Драва,
Xarna Tana, Dunaj harli. Жарна Тана, Дунај хрли,

XXXVI. 36
Sto u ovve gla∫ be∫∫iede Што у ове глас бесједе
Tak pro∫trane i hvagliene, Так простране и хваљене,
Da tve∫e ime vi∫ce u∫vede, Да тве се име више узведе,
Pievat u∫mi mie∫cte mene. Пјеват узми мјесто мене.

XXXVII. 37
Ali nepoj ti gliuveno Али не пој ти љувено,
Er moj plamje ∫u∫e lievo Јер мој плам је сузе љево
I damie dopu∫cteno И да ми је допуштено,
Uviek tako nebih pievvo. Увјек тако не бих пјево.

XXXVIII. 38
Isctom ovve rieci i∫u∫ti, Истом ове рјечи изусти
A vidie∫e tai cia∫ meni, А виђе се тај час мени,
Da∫e ∫a∫vjem u me upu∫ti Да се сасвим у ме упусти
Sa moi iesik plam gliuveni. За мој језик плам љувени.

XXXIX. 39
Posli∫cio∫am nu Rimskoga, Послушао сам ну римскога,
Kako zienim ia, Pie∫nika, Како цјеним ја Пјесника,
Er ie∫ika nie moga Јер језика није мога
Pie∫an ovva malla dika. Пјесан ова мала дика.


SVARHA OD PJESNI

12. - У Стулићевом "Рјечословју илирског језика" стоји , да су "околице" једна врста специјалних
сандала, какве су носили римски песници, или ваљда - у једно одређено доба - антички песници уопште. Следећа објашњења су тек само "импровизација", јер изучавање Ђорђићеве "Пјесме" као и Долчијевог превода предмет су посебне студије којом би се морали позабавити особито добри познаваоци дубровачких писаца.
13. - "под неби" - "под небом"
14. - "пјети", уместо "пјевати"
15. - икавски облик "вику" за "веку", "вијеку"
16. - чудан израз вероватно са значењем: " не видети", или можда "садржавати", "скривати"
17. - "терме", уместо "ријечи", "речи"
18. - "пјети", поново уместо "пјевати"
19. - "шпотах", можда долази од талијанског "споетаре", што, између осталог, значи "клепати стихове",
тако да би тај израз могао да значи "стихови" - весели или шаљиви
20. - Кохановски (Јан), пољски песник епохе, коју у Пољској називају "златно доба". Живео је од 1505.
- 1572.г. Он се сматра творцем пољске поезије направивши од пољског језика језик углађен, хармоничан, прецизан и садржајан. Он је пољској поезији дао обележје аутохтоности вешто се користећи познавањем античке културе и давши јој печат аутентичне народне традиције. Рођен је у једној породици земаљских поседника, отпочео је студије у Кракову, да би их наставио у Италији, у Падови, где је добио солидно хуманистичко образовање. Своје радове писао је на латинском и пољском. Као лирски песник црпео је мудре мисли из Хорација, Цицерона и Сенеке. Главна карактеристика његовог животног дела је хармонија и равнотежа, при чему је знао да уметнички обузда снагу инспирације, уз умесне обсервације обогаћене успоменама и личном културом. Као песник је једноставан, природан и непосредан. Његов таленат га није носио ка стварању монументалних дела већ ка кратким песничким формама, које је веома брижљиво обрађивао. Стога је његова битна карактеристика умереност.
21. - "пјења", уместо "пјевања"
22. - "тјеку" - о. просторно
23. - "од толе", облик који подсећа на народни облик "отале", тј. "одатле"
24. - глагол данас непознат, вероватно са значењем "сабрати се", "скупити"
25. - Хвалиамско Море - Каспијско Језеро

Наводећи претходну песму, нама није био циљ, да вршимо њену естетско - литерарну анализу, већ искључиво, да се послужимо њом као сведочанством о језику, који је научио Овидије у изгнанству у Томију на Црном Мору.
Познат је презир који су гајили и Грци и Римљани у односу на све што је "варварско", те тако ни једни, ни други се нису трудили нити да науче језике, које су једноставно називали "варварским", што савесни Шафарик врло оштро критикује.
Један Херодот, нпр., задовољавао се само тиме, да напише:

"...ηντινα δε γλωσαν ιεσαν οι Πελασγοι, ουκ εχω ατρεκεωζ ειπειν...",
што значи:

"... којим језиком су говорили Пелазги,не могу тако да кажем, "

да би затим додао - попут било каквог незаинтересованог грчког грађанина:

"ησαν οι Πελασγοι βαρβαρον γλωσαν ιεντεζ",26
тј.:
"... Пелазги су говорили варварским језиком."

26. - Раба, врло стари назив за Вовга

Херодота надилази Римљанин Плиније следећим записаним сведочанством:

"... populorum pauca effatu digna, aut facilia nomina... quibus nominare non pigeat... или: "... ignobilium ac barbarae appelationis...",
што значи:

"... мало имена народа су достојна,или лака да се изговope..."
или:
"... простачки и варварски назив..."

27. - Херодот, 1,57
28. - III, 21 и III,3

Стога је право чудо, да се ту и тамо ипак понешто очувало, што је могло да послужи као сведочанство истраживаоцима жељним знања и истине, па и ти веома ретки остаци су највећим делом искварени и изобличени, да је често потребна велика оштроумност и довитљивост, да би се кроз густу маглу угледао трачак светла. У ствари, исто то би се могло рећи и за римског песника Овидија, кога је 9. г. по Христу римски цар Август прогнао из Рима у далеко место Томи, на обали Црног Мора, где је Овидије и умро девет година касније, тј. 18. г. по Христовом рођењу. Премда је песник у својој Елегији 3., из књиге III, оставио аманет, да буде покопан у Риму, та жеља му није била испуњена. Према Еусебију, гроб му је био "juxta urbem", тј. сасвим покрај града изгнанства. Минуциус (Minucianus) пак, који је био ближи Овидијевом времену, тврди, да су га Гети сахранили и подигли му споменик пред вратима куће, у којој је као изгнаник живео:

"Structum idem illi a Barbaris, per multas lacrimas, tymbum ante jannam."

Дакле, не само да су га "варвари" сахранили, већ су за њим пролили и многе сузе, "multas lacrimas", што значи, да ти "варвари" нису били оно, што су под том речју подразумевали и Грци, и њихови подражаваоци Римљани!
Па, будући, да је Овидије међу тим "варварима" провео скоро једну деценију, ми бисмо од њега очекивали о њима многа обавештења, која би нам данас била и те како непроцењиво драгоцена. Колико год да је његов страх углађеног римског грађанина пред варварима наоружаним затрованим стрелама био велики, ипак песник Овидије није могао а да не запази једну племениту особину тих њему туђих људи, за које каже:

"Nomen amititiae barbara corda movet... "
(Ex Ponto, III,2., 100.)
тј.:
"Пријатељство узбуђује варварска срца..."

Но ко су били ти варвари и каква имена им даје римски песник? На жалост, до наших руку су дошли само Овидијеви латински стихови, а они су оскудни у обавештењима. Оно, што би било најидеалније, то су Овидијеве песме писане "варварским" језиком, за које је од самих варвара добио аплауз. Била би нам довољна само једна јасна "варварска" реч, да бисмо направили закључак о врсти негдашњег говора на дунавским и црноморским обалама! Истина, Овидије пева:

'' Carmina quae faciam paene poeta Getas.
A! pudet et Getico scripsi sermone libellum.
Structaque sunt nostris barbara verba modis:
Et placui - gratare mihi! - coepique poetae.
Inter inhumanos nomen habere Getas.
(Ey Ponto,IV, 13., 18-22.)

Претходни стихови у преводу значе:

"Ја сам скоро гетски песник Ах! Стид ме је; написах гетским језиком
књижицу и распоредих према нашим мерилима варварске речи; и допао
сам се; честитај ми! И отпочео сам да уживам глас песника међу неуглађеним
Гетима... "

На жалост, при овоме нам Овидије не саопштава ни једну једину "гетску" реч. Настављајући исту ту своју елегију, он даље (стихови 33.-38.) каже, како, кад је окренуо последњи лист и завршио читање песме инспирисане страном музом:

"Et caput et plenas omnes movere pharetras,
Et longum Getico murmur in ore fuit... "

"... уздрмале су се главе и сви тоболци пуни (стрела)
и дуг жамор у гетским устима беше... "

На једном другом месту исте збирке29 Овидије се жали, како би често хтео нешто да каже, али отпочињу речи да му недостају, као да је заборавио да говори латински, па додаје:

"Threicio Scythicoque fere circumsonor ore
Et videor Geticis scribere posse modis.
Crede mihi, timeo ne sint inmixta Latinis
Inque meis scriptis Pontica verba legas. "

29. - Ех Ponto, IV, 14, 47 -50

Значење наведених стихова је следеће:

"Око себе чујем да се говори готово само скитски и трачки и чини ми се,
да могу да пишем на гетски начин. Веруј ми, бојим се, да не читаш у моме
рукопису понтске 30 речи, помешане с латинским."

30. - тј. речи, које је научио на црногорској обали

До сада смо уочили, да је Овидије споменуо Гетско, Скитско и Трачко и др. на основу чега се сигурно може закључити, да су и Гети, и Скити, и Трачани говорили - ако не потпуно истим језиком, а оно сигурно на начин, да су се између себе врло добро разумевали. Но тиме није завршена листа имена; њој придодајемо управо споменуте "понтске речи", које би се могле односити на сва три изређана имена. Па ни то није све. Јер исте те "понтске речи" могу да се односе и на Сармате, који у Овидијевим стиховима такође имају своје место; стављајући Сармате уз Гете, одн. сарматски језик уз језик Гета, он нам тиме, несумњиво, јасно даје до знања, да оба та језика спадају у исту групу; јер би иначе следећи стих био неразумљив:

'' Jam didici Getice Sarmaticeque loqui..."
(Trist., V, 12., 58.)
Овидије, дакле, овде каже:

"Већ сам научио, да говорим гетски и сарматски. "

Па не само то; песник тврди, да је често чак и приморан да говори сарматски:

"Ille ego Romanus vates - ignoscite, Musae! –
Sarmatico cogor plurima morе loqui. "
(Trist.,V,7.,55.-56.)

Овде се Овидије жали:
"Ја римски песник- опростите, музе!- врло
често сам присиљен, да говорим сарматски. "

И овде он у наставку додаје, да отпочиње да заборавља латинске речи, те се боји, да књижица коју шаље у Рим садржи много "варварских" израза.
У књизи V елегија са Црнога мора, Овидије се опет жали, како је

"бачен далеко на сарматске обале":
"Sic ego Sarmaticas longe proiectus in oras..."

да би то у књизи IV, ел.8., 16. потврдио с две речи:

"... Sarmaticis locis... '',
тј.
"сарматска места..."

У књизи V, ел.7., 9.20., Овидије пита свог пријатеља из Рима, да ли би желео да нешто сазна о народу града Томи, о његовим обичајима и уопште о средини у којој живи? Затим описује мешавину Грка и Гета, чему додаје већи број Сармата:

''Sarmaticae maior Geticaeque frequentia gentis...''
"Веће мноштво сарматског и гетског народа",

међу којима римски песник не прави разлику. Напротив, он подвлачи, да и једни и други редовно носе на леђима тоболце, пуне стрела с врховима затрованим жутим змијским отровом; и једни и други имају снажне гласове, сурова лица, представљајући тако живу слику и прилику бога рата, Марса. Он нас даље обавештава, да ни Гети, ни Сармати не секу косу, а нити браду, као и да су њихове руке врло брзе да задају рану ножем, будући, "да сваки варварин носи нож о појасу". Другим речима, Сармати и Гети су овде у неку руку поистовећени и описани као ратнички народ, што они - по историји - и јесу били. То су Римљани, уосталом, добро осетили, водећи с њима дуге ратове.
У књизи I, 8., 38.-39., Овидије назива Црно море "злосрећно" море, с којим спаја

"дивље планине Скитије и Сарматије... ",
док му
"сарматски волови вуку варварска кола"31

31. - Trist, III, 10,34: "Ducumt Sarmatici Barbara plaustra Bowes...''

Римски песник је, изгледа, био највише опседнут мишљу о Сарматима, па њихово име повезује и с идејом о својој смрти, певајући с извесним осећањем судбинске неминовности;32

"Nam si morte carens vacua volat altus in aura
Spiritus et Santii sunt rata dicta senis,
Inter Sarmaticas Romana vagabitur umbras... "

32. - Trist.III,3,61,63

Ево, шта каже Овидије претходним стиховима:

"Јер, ако бесмртни дух лети високо горе и ако су речи старца са Самоса
истините, моја сенка Римљанина лутаће међу сенима Сармата. "

Тако је римски песник у неку руку дао предност сарматском имену, повезујући себе са Сарматима и после смрти, што ни у ком случају није за занемаривање. Премда се нисмо посвећивали искључиво студији Овидијевог боравка међу црноморским "варварима", једно смо ипак запазили: они, који су се том студијом бавили, узимали су у обзир углавном гетско име, искључујући тиме сва остала. Дакако, овај проблем се мора темељно изучити, уз особито посвећивање пажње открићу, или открићима Игњата Ђорђића, које је - своједобно - Себастијан Долчи сигурно морао имати у рукама, познавати и високо ценити. Јер Долчи је, као што је то - уосталом - био обичај у његових савременика, изванредно познавао античке ауторе и с лакоћом се служио њиховим аргументима за своју, у почетку овог поглавља споменуту тезу о "Старости и проширености илирског језика", којој ми и захваљујемо напред цитирану песму. Уз то, Долчи се у потпуности слагао и са самим Игнациусом Георгиусом.који је
"... a solis Thracibus nostram deducit originem...",
tj.:
"... наше порекло изводио од самих Трачана... "

Нека нам буде допуштено, да на овом месту изразимо свој суд о - да се тако изразимо - неозбиљности европске науке, која је прешла с извесном површношћу преко Херодотовог тврђења о Трачанима, за које он каже, да су после Хиндуса најмногобројнији народ на земљи. Због важности коју ми придајемо његовом сведочанству и Херодотовом личном мишљењу, ми наводимо
тај његов одломак у оригиналу:

"θρκικων οε εθνοζ μεγιστον εστι μετα γε Ινδουζ παντων
ανθρωπων, ει δε υπ ενοζ αρχοιτοη ψρονεοι κατα τωυτο, αμαχ —
οντ αν ειη και πολλψ κρατιστον παντων εθνεων κατα γνωμην
την εμην... ουνοματα δ εχουσι πολλα κατα χωραζ εκσιαι,
νομοισι δε ουτοι παραπλησιοισι παντεζ χρενται κατα παντα..."33

...

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 30 Jul 2014, 18:45 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
Римљанин Овидије пише на срБском (2. дио)

33. - Херодот, Књ. V, гл. 3

Херодот нам, дакле, у предњем наводу саопштава, да су Трачани највећи народ од свих после Хиндуса. Затим, да су сви они исто мислили и да је њима владао један човек, били би непобедиви и далеко најјачи од свих народа, уз што "отац историје" додаје: "ПО МОМ МИШЉЕЊУ." Одмах затим он каже, да исти ти Трачани носе многа имена од једног краја до другог, али да су закони и обичаји код свих у свему исти...
Привлачимо особито пажњу читалаца на Херодотову примедбу: "... по мом мишљењу..." Јер, то значи, да је оно, што је у овом случају прибележио, сам видео, упознао и закључио, иначе би он поступио онако, како су антички писци уобичавали да чине, пишући: "Прича се, кажу", или томе слично. Ништа од свега тога; грчки историчар је потпуно одређен, јасан и категоричан, па не можемо, а да не изразимо чуђење над незаинтересованошћу науке над оваквом једном чињеницом. Исто тако су зачуђујућа и разна произвољна тумачења коментатора, који - не рашчлањавајући проблем у свој његовој дубини - закључују, да се Херодот морао преварити. Међутим, у прошловековним енциклопедијама, налази се - између осталог - и обавештење о томе, да су "логографи, Херодотови претходници, под Тракијом подразумевали читаву Европу и све земље северно од Грчке", а то је нешто, што отвара нове хоризонте на пољу истраживања...
После ових неколико појединости, да се вратимо врло ученом и изванредно добро обавештеном Себастијану Долчију, који у свом делу такође врло јасно закључује на основу најстаријих сведочанстава, чији је он био врстан познавалац:

"Јаm vero ех vetustissimis monumentis constat, Thracibus, Illyricis, Sarmatis etGetis... adtribueadum esse linguae commercium,''
што ће рећи:

"Уистину, већ се на основу најстаријих споменика захључује, да се Трачанима, Илирима, Сарматима и Гетима... може приписати
заједничко језичко општење, тј. заједнички језик."

На другим пак местима, Долчи као истојезичке додаје још и Македонце, Ските и још неке народне групе, уз особито подвлачење истородности језика Дачана и житеља Мезије, одн. данашње Србије и Бугарске, када Бугарима ту још није било ни трага. Као највише сведочанство о тој језичкој истоветности Долчи цитира Овидијево - Ћорђићеву "Пјесан " која се завршава речима:

"Језика није мога Пјесан ова мала дика!"

Зато, што је - по њеном аутору Ђорђићу и његовом поштоваоцу и коментатору, Долчију - та песма испевана истим језиком, којим је писао неке своје песме у изгнанству римски песник Овидије и којим су говорили сви напред споменути антички народи, који су - не само по Долчију и Ђорђићу
- већ и по многим другим озбиљним истраживаоцима сви били - Срби.

Упоређујући садржај овде наведене Ђорђићеве "Пјесме" и стихове, које је Овидије упућивао из изгнанства у Рим својим пријатељима, неизбежно закључујемо, да и ту и тамо има заједничких мисли, што несумњиво доказује, да је Ђорђић био сигуран у оно што пише, будући, да је проблем морао добро познавати. Том познавању је, несумњиво, као што смо већ казали, допринео његов студиозан боравак у Риму. У сваком случају, немогуће је претпоставити, да би аутор себи допустио, да садржај песме исконструише произвољно, чему се супротставља и паралелност идеја. Ђорђић је, дакле, морао имати документ у рукама! Али који? Зашто нам то Долчи није рекао? Изнад свега би било важно проучити до краја целога Ђорђића и пронаћи макар један траг о споменутом документу, како би се научно стало на пут разним румунским и бугарским псеудо-научним конструкцијама. Јер само две, или три Овидијеве речи на српском језику, налик на онај, којим је Ђорђић испевао своју "Пјесан", било би довољно, да се зауставе и румунске, и бугарске, и арнаутске приче!

А како те приче изгледају, илустроваћемо то једним бугарским примером:
Ми сви врло добро знамо, да су Бугари стигли на Балкан 679. године као наоружана хорда између 20.000 и 30.000 људи татарско-турског порекла. И та шака пљачкаша покорила је мирно староседелачко српско становништво, коме је наметнула име, али као неупоредиво малобројнија, примила је српски језик...
Па ипак, служећи се напред подвученом псеудо-науком, ево шта је рекао извесни Васил Маринов на Првом "Траколошком" Конгресу"34, у тежњи да Бугаре представи углавном као потомке старих Срба Рашана, тј. Трачана, али - наравно - као и увек, прећуткујући српско име. У свом предавању
о "Културној заоставштини Трачана", Маринов је изговорио и следећу реченицу:

"Nordbulgarische Bezeichnung "OPINJAK", "OPINKA", die
aus dem altbulgarischen Wort 'OPANAK"... kommt... "35

"Севернобугарски израз "ОПИЊАК", "ОПИНКА",
који долази од старобугарске речи "ОПАНАК"... "

34. - Thracia, Primus Congressus Stuudiorum Thracicorum, Tomus II, Serbicae, 1974, Academia Litterarum Bulgarica
35. - Ibid.p.205.

Тај "ОПАНАК" никако није могао да буде "старобугарски", јер када се та реч на Балкану употребљавала, прави Бугари су били веома далеко од њега! Тај "ОПАНАК" је био и пре и после доласка Бугара српски израз, али о томе није реч проговорио чак ни присутни делегат Српске Академије Наука! А неколико стотина присутних странаца, који појма немају ни о српском, а ни о бугарском језику примили су изјаву Васила Маринова као научну чињеницу!

Зато сутра, када се обнови Милојевићева Аутохтонистичка Школа у било ком облику, цео рапорт са тог конгреса, објављен у два повелика тома, мора да се преиспита, да би се свака српска реч очистила од унакарађивања и приказала у својој пуној вајкадашњој лепоти!
Тако се понашају данас Бугари... А тако су се у односу на Србе понашали и охоли стари Грци и Римљани! Говорећи много о себи, а прећуткујући готово све о античким Србима, они су један део науке претворили у празнину... па чак и када су били изгнани као Овидије! Оно што је мени било доступно ја сам од почетка до краја прочитала, тражећи једну једину сарматско - гетско - скитско - трачку реч, али је нисам нашла. Читалац ће лако појмити, да би уистину била довољна само једна реч, управо као напоре споменути "старобугарски" "ОПАНАК", или као ведско "ТАТА" - "фамилијарни израз у Ведама", коме одговара "НАНА", такође израз у "фамилијарном говору". Да се то схвати, не треба чак никакво претходно знање; довољно је говорити српским као својим материнским језиком. Но - премда се у прошлом веку о српском језику и писало и говорило у суперлативима, у овом, XX веку о њему се ћути, управо онако, како су ћутали о "варварима" Грци и, како Страбон написа - њихови верни имитатори Римљани. Па и знање римског песника - Овидија, који је међу "варварима" живео, па чак и научио њихов језик толико, да је на њему могао писати песме, веома је оскудно и скучено. У ствари, уколико каснијим рецензијама из Овидијевих стихова ништа није избачено - код њега се све сводило поглавито на осећање страха и осећаја нелагодности углађеног велеградског песника међу "варварима" ратницима, чији му је менталитет био потпуно стран. Па ипак силом прилика, он је из целе групе "варвара" издвојио у неку руку Сармате, тиме, што је с њима повезао своју судбину и после смрти, а уз то - он ништа мање пажње није посветио сарматском него гетском језику, преплићући већ споменуте изразе: трачки, скитски, гетски, сарматски и дачки. Па који је то језик могао бити?!

Што се "Дачана" тиче, навешћемо овде један интересантан одломак из Кашанинове "Српске књижевности у средњем веку", који ће нам најбоље показати, ко су били Дачани, па - према томе - којим језиком су говорили. Пишући о Зонариној хроници, Кашанин каже следеће:36

''Зонарина хроника је била крајње занимљива и поучна лектира за наше средњовековне
читаоце: у њој се прича о личностима и догађајима из јеврејске и персијске историје, из историје римских и византијских царева и, посебно, хришћанске цркве, нарочито васељенских и помесних сабора. Међутим, изузетна вредност Зонарине хронике, за
српске читаоце XIV и XV века, није била само у обиљу, ширини и занимљивости њених обавештења из историје света, него и у томе што се у њој међу историјским народима помињу и Срби.

Када је цар Трајан завојштио на Дачане или Србе - тако стоји у тој хроници - Срби су му дуго давали жесток отпор. Али најзад видећи да се војска Трајанова приближава његову двору, српски поглавица је упутио посланство цару са изјавом да му се предаје и да је готов да испуни све његове жеље; изишао је пред њега. и поклонио му се до земље. Прославив победу, цар Трајан се вратио у Италију, водећи са собом разоружане и везане српске поглаваре. Међутим, владалац српски, по имену Декевал, не држећи се споразума, одметне се од цара, на шта овај поново завојшти на њега.
Начинивши на Дунаву такав мост "како није могућно испричати га, него само чудити му се", цар Трајан, с великом војском прешав Дунав, победи Србе; тад се сав српски народ покори Римљанима,а српски поглавица Декевал се убије.

Том приликом, цар Трајан пронађе и скровиште тога српскога владара, који је по непознатим и страшним местима сакрио злато и сребро и друго благо, преко којег је ставио озго мраморне плоче... Причу је редиговао преводидац Зонарине хронике, који је унео у текст и то да се сестра цара Константина Великог удала за Србина Ликинија. Идентификовањем Срба с Дачанима и стављањем српске историје у доба Римљана, Срби су излазили на светску сцену, а њихови владари долазили међу старе и знамените владаре у свету. Српским великашима је морало годити да читају и слушају о храбрости и богатству својих далеких предака, а владари се морали поносити
што су у сродству с царем Константином Великим.''

36. - Просвета, Београд, 1975, стр.:374-375.

Како има и других аутора, који тврде, да су стари Дачани били Срби, не постоји никакав разлог да се то тврђење не уважи.
Према томе, ако су били Срби, најлогичнија је ствар на свету, да је њихов језик био српски!

Што се тиче Сарматије, из историје се зна, да су постојале азијска и европска Сарматија, као и да се европска Сарматија протезала од Црног до Балтичког Мора, сежући на југ до Дунава. У ствари, додајући још само део Балканског Полуострва од Дунава до Грчке, ми бисмо ту Сарматију могли да идентификујемо с Тракијом прехеродотовских логографа. Наш циљ није овде, да улазимо у историјске појединости о Сарматима, које су обрадили Милојевић и Лукин - Лазић, већ да се позабавимо њиховим именом и - колико можемо - њиховим језиком, будући, да је наука преко овог проблема прешла некако олако, поклањајући сву пажњу готово само Грцима и Римљанима. Да је бар Српска Академија Наука прихватила учење Српске Аутохтонистичке Школе, данас би многе ствари имале другачији изглед! Па би то учење било продрло и у Европу...

Ево, на каква смо обавештења наишли, листајући старе књиге. Понајпре, у огромној књизи Мавра Орбинија, из 1601. г., по завршетку његове студије "Il regni degli Slavi",37 чији је утицај на савремену и новију историографију значајан, наићи ћемо на додатке на латинском језику. У првом додатку (Appendix prima) се расправља о именима Германа, а затим Словена, или Хенета, одн. Венета. Споменувши Сармате, аутор тога додатка каже:

"Recte еniм Mela: una gens, aliquot populi, et aliquot nomina",
тј.:
"Право вели Мела: један род, више народа, више имена. "

37. - "О владавини Словена"
Одмах затим дознајемо, да су Грци и то име изменили на свој начин, направивши од њега Σαυροματασ, одн. Сауромати, што је прихватио Јувенал у својој сатири 2. Ипак, већина аутора је задржала назив Сармати, како га је навео Птоломеј, александријски астроном и географ из II века. По Птоломеју, највећи број племена је живео у Сарматији, а међу њима највеће је било племе Венеда, у античко доба називани још и Венети, или Хенети. Исти писац затим објашњава, да је постепено и име Сармата "замрачено", с тим, што су га задржали само Сораби, или Серби, како се уопште узев сматра. Он то изражава на следећи начин:

"Obscuaratum tamen paulatim et Sarmatarum nomen invenimus, ita quidem ut soli Sorabi et Serbii id conservasse existimentur.
Etenim, fonus admodum affinis est, ut in latina lingua litterarum B et M. Coeipit circa Mauriciii Caes. tempora38 vulgatius fieri Slavorum nome. "

38. - Маврикије је био византијски цар, који је владао 582 - 602 г. Као енергичан човек, за време своје
владавине је много учинио за обезбеђење византијских поседа у Италији и Африци. Међутим, као велика тврдица изазвао је против себе опозицију. Његова војска се 602. г. побунила, кренула за Цариград, свргла га и убила.

По истом аутору, дакле, консонанти Б и М су тако блиски, да се, управо као и у латинском језику, лако могу заменити један с другим. Уз то, исти писац прецизира, да је отприлике од времена цара Маврикија име Словен отпочело да буде познатије од имена Сармат...
Но овакве и сличне појединости за Шафарика су врло недовољне и веома оскудне. Он сматра, да и грчки и римски писци с њиховим схватањима о "варварима", као и због њиховог непознавања страних језика, не могу да послуже као ослонац за изучавање историје и лингвистике Словена. Јер - службена историја, базирана на грчко-римским обавештењима отпочиње отприлике, када се ради о словенским народима, тек од VI и VII века, а то је тек једно касно доба, будући да су - увек по Шафарику - сви словенски језици, одн. како велики познаваоци тврде, сви словенски дијалекти такви, какви су данас, постојали - уз сасвим незнатне изузетке - управо већ у VII веку.39

39. - Види о томе: Über die Abkunft der Slawen", nach L. Surowiecki 1828, c. 140,137, 211.

Увек по Шафарику, имена као Сармат, Венд, Хенети, Анти, итд., имена су наденута давним Словенима од странаца; а Француски слависта, Сурrien Robert, тврди, да је и сам назив Словен потекао такође од странаца и то од Римљана, који су при својим војним походима на Балкан, одводили преживеле становнике у Рим, где је њихово ухо реаговало само на други део личних имена, као: Мирослав, Србислав, Крунослав, Бранислав, итд., изобличивши оно "-слав", што значи "славан, gloriosus", у латинску именицу "склав" или "sclavus", што је временом изазвало погрешне и тенденциозне етимологије словенског имена уопште. Што се тиче појма Сарматије, који нас овде особито интересује, иначе веома марљиви Немци, Енглези, Французи и Талијани остављали су по страни, као што се нису много трудили ни да расветле проблеме Словена уопште. То је Шафариково дубоко убеђење и он не пропушта ни једну прилику, да га подвуче.

У истом делу он тврди, као уосталом и у својој капиталној студији "Старожитности славјанске", да су странци заменили "den alten und vielfach missgebrauchten Namen der Sarmaten", као што рекосмо, са "Словени", али и да име Сармати представља деформацију имена најстаријег словенског народа - СРБ-а, које је несловенима тешко за изговор. Он чак прецизира, да се име Сармати примењивало на све гране српског порекла: »... für alle Zweige sеrbischer Abkunft..."40, па то поткрепљује већ наведеним Мелиним сведочанством: "Una gens, aliquot populi et aliquot nomine", одн.: "Један род више народа и више имена.'' Ha иcтoм мecтy Шaфapик кaжe, да је велики број словенских дијалеката његовог времена "речит и пуноважан сведок" (... ist ein sprech ender, vollgultiger Zeuge...) за огромност тог сарматског, одн. српског прадавног стабла, чија је бројна и просторна појава у V и VI веку по Христу изазвала чуђење. Он даље тврди, да порекло Словена не може да се ограничи само на Србе око Волге, нити пак на Србе око Балтика. Како су се прастара седишта Срба (Шарафик пише баш тако!) налазила на средини између Скита, Германа и Келта, и њихова праисторија представља исто тако у неку руку спојницу (... Vereinpunkt...)41 праисторије свих тзв. главних и из њих насталих народа у Европи.

40. - Ibid, c. 158
41. - Ibid.c. 147 id.

По њему, одн. по Суровјецком, чије дело је он приредио за штампу, управо као и по Нестору Часном Кијевском, Срби су се размилели према северу Европе у једно давно доба са Балкана, из Илирије и из Мезије, о чему расправљамо подробније на једном другом месту. Оно, што нас у вези с овим поглављем особито занима, јесте каквим језиком се сав тај - још у преисторијско доба тако распрострањени - српски народ служио? Уз то нас интересује и то, да ли се тај језик може довести у везу с главним мотивом овог одломка наше студије, тј., каквим говором се служио Овидије у изгнанству? А пошто је римски песник тај новонаучени језик називао час гетски, час сарматски, може ли се исти тај довести у вези са савременим српским?

Да пођемо овде опет од Шафариковог научног ауторитета, који - колико нам је познато - нико није ни могао, а ни покушавао да порекне. У својој обради дела Лоренца Суровјецког, која врви аргументима, сведочанствима и цитатима, Шафарик више пута изричито тврди, да је име СРБ У РОДОВСКОМ ЗНАЧЕЊУ СТАРИЈЕ ОД СЛОВЕН, чему у прилог говоре многе чињенице, сведочанства и разлози. То су учили, каже Шафарик: К. G. Anton, F. Durich, J. Dobrowsky и др. А да су САРМАТИ били управо Срби, за то, наставља он, постоје чврсти ослонци. Између осталог, наводи он у наставку, име СРБ спомињу Плиније (пре 79.г. пре Христа) и Птоломеј (161.г. по Христу) и то као име САРМАТСКОГ НАРОДА, између Меотског језера и Волге, на данашњој реци Серби. По Суровјецком и Шафарику42:

"Тај чисти облик СРБИ, СЕРБИ, СИРБИ стигао је неким директним путем до грчких географа, те је тако остао неизмењен у грчком САРМАТИ...
Међутим, својственост тог имена остала је далеким и у језичком смислу сиромашним Грцима (Spracharme Griechen) непозната".

42. - Исти ови подаци налазе се у споменутом "Пореклу Словена" Суровјецког -Шафарика, а и у Шафариковим "Старожитностима"

По Шафарику, и Плиније и Птоломеј су узели српско име са истог извора.
Што се тиче Прокопијевог назива Спори, тврди Шафарик, грчко је изобличавање имена Срби, које Прокопије као Грк није ни могао да разуме. Исто то важи за Плинија и за Јорнандеса при њиховом спомињању народа Спали и Спалеи на Припету и на Дњепру, што је само због незнања једна неумесна језична деформација (entstellte Spielart) од имена Срб. Мurrау (1.71.) наставља даље Шафарик ређање сведочанстава, тврди, да су на исти начин још стари Грци пре Херодота од карактеристичног назива СРБАЉ, направили Трибал и Трибалои (Τριβαλλοσ, Τριβαλλοι), према њиховој могућности, одн. немогућности изговора скупа СРБ.. А Трибали су, према Херодоту, били најмногобројнији и најмоћнији народ на северу трачко-илирског полуострва.

Познато је, заокружује Шафарик мисао Суровјецког, да су Трибали били сматрани као Трачани.
С друге стране, увек по Суровјецком - Шафарику, и јадранским Илирима име СРБ, СРБИН Србаљ, било је домаће (einheimisch), што доказују имена места: Сорвиодурум, Сербетиум, Сорба, Сербинум, Сербициум, Срб у Лици, итд. Ако ли пак пређемо на галске Србе - Венде и код њих ћемо наћи назив Срб; тако се река Саар у Мозелу у доба Римљана звала Саруба, или Саравус, а на Рајни се још данас онај који обрађује земљу назива Сурбел, тј. Србаљ.43
Име Срб, наставља даље излагање Шафарик - Суровјецки, налази се и на супротној страни Ламанша у имену Сорбиодунум, док је до његовог доба било сачувано име Серфен за једну народну групу. Он даље одвија исту мисао и када се ради о подручју Балтичког мора, где су називи од корена и имена Срб тако чести и очигледни, да их није потребно ни наводити..
. Што се тиче имена Венд и Ант (ово последње, сматра Шафарик - Суровјецки, одговара хомеровском Енетос) - та два назива за домаће Срб, Србин, Србаљ, што је једнако називу Сармат, била су у употреби особито код Келта и њихове браће Германа. Немци су називали Вендима још и Чехе, Лехе и Словенце, јер су их они подсећали на Србе, што су, у ствари, ови по свом пореклу и били.

43. - Значи још половину прошлог, XIX века

Шафарик се даље осврће на VII век по Христу, када се сматра, да су данашњи балкански Срби тек стигли на данашње своје полуострво, па каже:

"Када су Словени стигли у Илирикум, они су ту свуда нашли своју родовску браћу - Србе и помешали су се и умножили с њима; Чеси и Лехи с Лужичким Србима, у Мајсену, у Боемији, а и остала северна племена, придошла из старе Сарматије, те су тако сви били истински и родовски Срби који сами себе у она давна времена никад нису ни звали друкчије, па ни Словенима, већ само Србима.

Од 195. стране па надаље Суровјецки - Шафарик и даље бране историјски приоритет српског имена, изједначавајући га са сарматским и тврдећи, да је оно било некада опште име свих народа, који се данас називају Словенима. Као доказ за то, они узимају истоветност имена Лужичких Срба и Срба са Балкана, који - по језику - представљају - у неку руку - две крајње тачке на линији словенских језика. Они потом спомињу Добровског, који је тврдио, да истоветност имена вендских, одн. северних, Лужичких Срба и Срба са Балкана, није само случај. По Добровском та истоветност имена једних и других Срба потиче из прадавних времена (aus uralten Zeiten), jep cy и једни и други себе називали само тим, некада јединственим именом, пре него што се на историјској европској позорници појавило много млађе опште име Словен.44 Најзад, сама чињеница, да значење имена Срб не може лако да се објасни, и по Добровском, и по Суровјецком, и по Шафарику представља сведочанство о ЊЕГОВОЈ ВЕЛИКОЈ СТАРИНИ.

44. - Wiener Jahrbuch, XXXVII Bd, 1827.

Повезавши тако име Овидијевих Сармата с првобитним њиховим правим именом Срби, Сирби, Серби, или Сурби, па затим с новијим називом Словен, да потражимо надопуну ових обавештења код једног другог писца, великог ерудите и изванредног познаваоца античких писаца. То је Franciscus - Maria Appendini, који је написао један изванредно драгоцен предговор Стулићеву речнику.45

45. - Joakima Stulli Rjecosloxje Illir - Ital - Lat, Dubrovnik 1806.

О Апендинију нас Станојевић обавештава, да је рођен у Пијемонту, у Италији, недалеко од Торина. Више науке је завршио у Риму. 1791.г. је дошао у Дубровник, где је био професор гимназије, а затим њен директор од 1808.-1834.г., када је у истом својству прешао у Задар. Премда је пореклом био Талијан, Апендини се као учен човек страствено бавио археологијом и историјом Дубровника и српских "илирских" земаља на Балкану. Главна су му дела: Notiziе istorico-critiche sulle Antichita. Уз Историју и археологију, он се живо интересовао за латинску и талијанску литературу, уз што је прикључивао литературу старог Дубровника, као и "илирски" језик, те је тако написао још: Storia e Letteratura de' Ragusei i Grammatica della lingua illirica, која је била издата у Дубровнику 1808. г., да би после тога доживела још три издања. Ова граматика се сматра можда најбољом међу старијим граматикама српског, или илирског језика.46

46. - О Апендинију је писао Ј. Нађ у Поповићевим прилозима за језик и књижевност

Споменути Апендинијев предговор Стулићеву речнику по својој документацији ни најмање не заостаје за Шафариком, Суровјецким, Добровским, или којим другим славистом. Само, Апендини се ограничио на једну главну тему, а то је, да докаже, да су древни Трачани и Илири били Словени, те да се, према томе, одбацивши неколико страних и привремених инвазија, становништво Балканског Полуострва од античког до његовог времена није битно изменило. Уосталом, чини нам се, да се наука ни према овом проблему није понела с довољно озбиљности. Прихваћено је гледиште, да ни једна инвазија није истребила малобројне Грке и нешто бројније античке Латине, који су се временом прометнули у данашње Талијане.
Међутим, с друге стране, Трачани, за које је Херодот с поуздањем тврдио, да су на земљи најбројнији после Хиндуса, за науку су покопани готово без икаквог трага. Уз то, и од њих и од Илира направљени су неки "мистериозни народи", о којима су појмови углавном нејасни... Међутим, ако се пође са становишта, да су ти толико бројни Трачани преци данашњих - такође у Европи и на свету врло бројних Словена, то мења из основа сва погрешна учења; но не само погрешна, већ и пристрасна, будући, да углавном, како рече Живанчевић, "потичу од оних, који су на Словене гледали крвавим очима." Апендини је сигурно био један од ретких странаца, на кога се претходно не би могла применити, те ми прилазимо његовој студији с поштовањем - колико због његове објективности, толико исто и због његове велике учености.
На основу врло бројних античких сведочанстава, тај Талијан тврди; 47

"Verum non modo ad Istrum stetit Thracia vetus,sed ultra trans flumen illud... longissime processit... "
што значи:

"Уистину, стара Тракија није се простирала само до Дунава,већ се протезала с оне стране реке веома далеко... ",

што врло логично може да се повеже с Херодотовом изјавом, заснованом на његовом личном искуству.

47. - Стулићев Речник, cтp. XXXIII, стубац 1-2

Осим тога, претходно тврђење савршено одговара и тврђењима Херодотових претходника, по којима је древнаТракија заузимала целу Европу северно од Грчке. Но морали бисмо овде да прецизирамо, да су назив Тракија, по српским историчарима, Грци направили од назива Рашани, или Рашчани, што је био покрајински назив за Србе, који су живели уз реку Рашку, или Расу, притоку Марице. Двојица српских историчара: Милош Милојевић и Сима Лукин - Лазић, обојица из деветнаестог века, још увек су имали прилике, да на обали те реке виде развалине древног српског града Раса... Па пошто Грци, како Шафарик рече, уз срџбу врло савесног научника, нису познавали српски језик, а још мање су познавали бројна племенска имена тих старих Срба, која су се разликовала од једног краја до другог, они су на све њих једноставно применили једино име које су првобитно у својој близини упознали: Рашани, или Рашчани, од чега типичним грчким изобличавањем, постадоше Трачани, што су онда од њих прихватили најпре Римљани, па затим и сви други Европљани.

Но било како било, ти древни Трачани су, по Апендинију, а на основу њему познатих сведочанстава, заузимали огромне европске просторе далеко на северу преко Дунава. Но он се не ограничава само на античке писце, већ на истом месту у наставку каже, да и по новијим ауторима:

"... recentibus scriptoribus Cluverio (Lib.I Germ. Antiqu.c.4.), Bocharto (In Phaleghx, Lib. 3., c.L), et Curtlero (In Origin. Mundi,. Lib. Ic.l8.)...",
Трачанима су припадали и Мижани обе, тј. Горња и Доња Мезија, па Дачани, па Гети... А и Мижани и Гети су се по Страбону (VII) као Трачани налазили с обе стране реке. Затим он каже: "Item Stephano (V Get.) et Herodoto (L IV) Getae sunt Tracum coloni...",тј. и по Стефану и по Херодоту Гети су трачки насељеници, док су Дачани исто што и Гети, ".. .et situ solum et nominе ab iis diversos... ", "... но само местом боравка и именом од њих различити... "

Даље Апендини каже, да су и Дачани и Гети, према Диону Касиусу (Књ. 51.) Трачани, пореклом из области Родопских планина, чему додаје:

" Роrrо Scythanun, Sarmatarumque gens una et eadem ab origine *** Thracibus, Macedonibus, Illiriis, Mysis, Dacis et Getis plane habenda est..."
Дакле:
"Порекло Скита и Сармата исто је као и порекло Трачана,Македонаца, Илира, Мижана, Дачана и Гета... "

Плиније је, према Апендинију, показао са сигурношћу, да су Гети и Дачани исти народ, исто тако као и Сармати, или Сауромати... Исти ти Сармати, каже Апендини у наставку, прелазили су тајно у огромном броју Дунав, што су могли да учине једино под претпоставком, да су говорили језиком новог краја у коме су се нашли... Уз то, Апендини напомиње, да Плиније каже за Сармате (књ. VI, гл. 7.), а Херодот за Сигине "с оне стране Дунава" (књ. V - transistranas), да су потомци, или племе Међана: "Atqui Medi illi non Asiatici, sed Europaei." И даље нам Апендини саопштава врло занимљиве ствари, о којима наука, колико нам је познато, стварајући историју, апсолутно није водила рачуна. Јер, по античким писцима, ти Међани су пореклом Трачани, као нпр., по Ливију, по Полибију, по Птоломеју. Ево, с тим у вези, оригиналног Апендинијевог текста на латинском:

"Et sane Medorum gentis in Thracia Aborigenis meminere quampluriperspicuo a MADAI nuncupat (1.38. et 26., c. 25);Polybius (Excerpt.l.l0., c.35), qui, ut Livius, conterminos Macedoniae statuit; Ptolemaeus, qui Medorum regionem in Thracia cis Istrum Medicam appellat (1.3., c.11.). Itaque MEDO-SARAMATE et MEDO - SYGINAE IPSI ETIAM THRACES ERANT, et ASIATICA MEDIA VEL A THRACO - MEDORUM COLONIIS ILLUC USQUE PROVECTIS, ut ex Herodoto (1.1.) conjici posse videtur, vel ob aliam causam recentius ita fuit vocitata. Sed Aristoteli quoque, ne dum geographis, historicisque onmibus, innotuit, illas gentes omnes, sive Cisistranae, sive Transistranae essent, eiusdem fuisse generis, et Scythas, Medosque in Thracia extitisse. Ait enim (De mirand. audit., c.110.): "Scytharum, Mediorumque regio est Tracia nomine..."

Уз напред речено, из горњег текста излази, да су Медо - Сармати, управо као и Медо - Сигини48 били Трачани, као и да су азијски Међани трачко - медски насељеници, како се може закључити по ономе што Херодот наводи. На крају се Апендини позива на највећи антички ауторитет, тј. на самог Аристотела, који није био ни географ, а ни историчар, али је оставио сведочанство, по коме су - како житељи с оне стране Дунава, тако исто и с друге, одн. балканске, припадали истом роду, будући да су и Скити, управо као и Међани настали у Тракији. Овде Апендини наводи Аристотелове речи:

"Област Скита и Међана зове се Тракија..."49

48. - Упозоравамо заинтересоване читаоце на студију Милана Будимира у Гласу Српске Ахадемије Наука, од. литературе и језика, бр. CCXXVI, нова серија, Kњ. 4, Београд, 1959.г.
49. - С тим у вези привлачимо пажњу на дело "Лепенски Вир", или "Нова праисторијска култура у Подунављу", Драгослава Срејовића, Београд, 1969.г.

Даље нам Апендини каже, да је у првом делу своје студије, ослањајући се на разна сведочанства, говорио о сличности, одн. о идентичности језика свих тих племена, али, да након последњих цитата може то да потвдрди са још више сигурности.

"Jam vidmus quae fuerit vetus lingua Thracum... ",
tj'.;
"Видели смо какав је био језик старих Трачана... ",

пише нам аутор, па додаје, да је исти тај језик, по Страбоновом тврђењу (Књ. VII), био и језик Гета. Страбон, наиме, наводи сведочанство Елија Секста Катона (Aelius Sextus Cato), који је, пишући о Гетима рекао:

"... quae gens eodem *** Thracibus sermone utiur... "
тј.
"...народ који се служи истим језиком као и Трачани... ".

Но Страбон на истом месту тврди,да истим језиком говоре и Дачани:

"Sed Getae unius linguae сum Dacis erant.Edem utuntur *** Dacia lingua Getae.Thracia vero, seu Getica, seu Sarmatica...".
Другим речима:

"Гети су имали исти језик са Дачанима...Уистину трачки, или гетски, или сарматски... ".

Што се тиче скитског језика, након претходног текста, Апендини наводи Овидијеве стихове из његове треће књиге елегија (Елег. 14.), које већ познајемо и где Овидије пева, да је научио трачки и скитски, а да и на гетском језику зна да пише. Затим читамо Апендијево тврђење:

"Sarmaticam vero fuisse eamdem ac Geticam, sic ille ostendit (Trist.V.,Eleg. 12.): "Jam didici GETICE, SARATICEQUE loqui."

Апендини, дакле, затим констатује, да је за Овидија САРМАТСКИ ЈЕЗИК БИО ИСТИ КАО И ГЕТСКИ, што је римски песник јасно
казао наведеним стихом:

"Већ сам научио да говорим ГЕТСКИ И САРМАТСКИ"

Вршећи даље најсавеснију анализу, Апендини сматра, да је Овидије употребио као синониме (sinonymice usurpavit): Threicium, Scythicam, Geticam, Sarmaticam, на основу чега би, према томе, трачки, скитски, гетски и сарматски били један језик. Писац предговора Стулићевом Речнику даље привлачи пажњу на чињеницу, да је Овидије сарматску земљу, у којој се налазило његово место изгнанства - Томи, називао и скитском (Елег. III, 2.), а и гетском (Елег. I, 4.) због тога, мисли Апендини, што су се они, који су се некада називали Скитима и Гетима, касније називали Сарматима. На основу свега он закључује, да су за песника скитски, гетски и сарматски језик били један те исти и јединствени говор.

"Уосталом, размишља даље Апендини, да се није радило само о једном језику, зар би два, или три тешка нова језика могао да научи један већ стар човек и да тако елегантно и вешто на њима саставља песме, којима је заслуживао хвалу (Елег. књ. IV, 13.) већ после треће године боравка у новом крају?"

На овом месту нам није могуће даље се задржавати на веома бројним сведочанствима, која је сабрао Апендини, како би доказао, да није нестао ни древни трачки језик, а ни народ, који су онда и трачким именом називали. По њему, као и по бројним другим ауторима, Херодотови Трачани, "на свету после Хиндуса најбројнији народ", били су и остали савремени Словени, који у она давна времена себе уопште нису тим именом називали, већ - како је то доказивао Шафарик, па Добровски, Суровјецки, Милојевић, Живанчевић, итд. - Србима. Уосталом, у недостатку историјских, или каквих других писаних података, постоји нешто, што по мишљењу највећих ауторитета може да послужи као неопорециво сведочанство о најдавнијој прошлости житеља Европе и великог дела Азије, а то су разна географска имена, која су се задржала као драгоцена архива разасута огромним просторима; највећи део те архиве може да се растумачи полазећи само са становишта српског језика, чиме се бавимо у једном другом поглављу.

Па да се за сада овде потрудимо, да изведемо једини могући закључак. Из излагања Франа - Марије Апендинија, почев од стране XXV предговора Стулићевом Речнику, јасно је много што-шта, преко чега се прелази ћутке, или пак на начин који замагљује научну истину. На основу античких писаца излази недвосмислено, да су грчка острва, као и скоро цела најстарија Грчка - tota fere Graecia antiquissima - били настањени Трачанима, како тврди Страбон: "Идем тестатур Страбо" (либ. 7. ет 10.) Уз то, сигурно је (certum est), наставља Апендини, да су Пелазги били Трачани и Скити, при чему нас упућује на Херодота, књ. II; Тукидида, књ. II и IV и Страбона, књ. VII.
Затим он изричито каже, да знамо (sciamus), да су Пелазги били не само у Грчкој, већ и у њеним суседним земљама, као нпр. у Италији, по сведочанству Херодотовом (књ. I), Диодора Сицилијског (књ. XIV), Дионисија Периегета и Дионисија Халикарнаског. Осим тога, Страбон је јасно рекао, да је Италија била запоседнута од Трачана:

"... Italiam a Thracibus quoque fuisse possessam, ut clare fatetur Strabo... " (lib. XII),

a Трачани су били и Фрижани, или Тројанци и Хенети, који су се сместили у углу јадранског залива (in Adriae sinus angulum..),... И могли бисмо тако да наставимо још дуго, јер Апендини цитира многа места многих аутора, изабравши врло убедљива сведочанства... По њему је сав тај силни "нестали" народ говорио трачко-илирским, или илирским, или пак "словенским" језиком, коме су - у неку руку - централна зона били Подунавље и црнономорске обале. Ми смо на више места показали, како се тај језик - скупа с људима - ширио у разним правцима, а особито према европском северу... Из излагања Апендинијевог је јасно, да се тај трачко - илиро - словенски језик говорио свуда, докле су допирала племена Трачана, што ћемо ми заменити називом - Срба. Према томе, лако је схватљиво, да језик који је Овидије научио у изгнанству, може да буде само српски језик, који jе од његовог доба до данас сигурно - као и сви живи језици - претрпео промене, но оставши ипак у суштини, како је тврдио Мицкијевић, поетски језик с многим архаичним карактеристикама. У вези с овим тврђењем, можемо да се позовемо на једно занимљиво дело, чији је аутор Charles de Peyssonnel, а наслов "Observations historiques et geographiques sur les peuples barbares qui ont habite les bords du Danube et du Pont-Euxin"50

...

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 30 Jul 2014, 18:47 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
Римљанин Овидије пише на срБском (3. дио)

50. - Paris. 1765, Ed. Tilliard

Одмах у почетку тог свог историјско - географског дела, Пејсонел тврди, да је језик Словена од свих језика један од најраширенијих.Пошто је изређао све европске земље, које се служе тим језиком, он је онда томе придодао и више земаља у Азији. У његово доба, како он каже, према писцима, који су се звали Gesnerus i Roccha, то је био заједнички језик народима, чији се број уздизао на 60. У његово време, у Мађарској је још увек постојало ривалство између њега и мађарског, који припада сасвим другој језичкој групи. Ми данас с поузданошћу можемо да кажемо, да је тај "словенски" језик у Мађарској био српски, исто тако као и онај, којим се, по Пејсонелу, а на основу сведочанства Edouarda Brerenwoda у "Scrutinium linguarum", говорило на двору турских царева. Пејсонел затим тврди, да нема потребе да се позива на сведочанства разних аутора, пошто он сам зна, да се дијалекти тога свеопштег и заједничког словенског језика разликују између себе веома мало, или, како он прецизира на француском језику:

"... toutes ces nations que je viens de citer ont une langue commune, dont les dialectes different de fort peu de choses...",
тј.:
"... сви ти народи које сам споменуо имају један заједнички језик,чији дијалекти се разликују врло незнатно.

Но Пејсонел се не задржава само на том тврђењу. У наставку свога дела, на с.Х., он каже, да је Бандури, у својим белешкама о Константину Порфирогениту тврдио, да је "илирски", одн. "словенски", постојао на Балкану пре 7. века по Христу, када су - по усвојеној историји - Срби настанили то полуострво. Пејсонел још прецизира, да је Мавро Орбини, свештеник малтског реда, тврдио на 173. страни свога дела "II regno delli Slavi ":

"... que les peuples del'Illyricum parlaient la langue slave, avant que les Slaves se fussent emparesde cette province",
што дословно значи:

"... да су народи Илирије говорили словенским језиком,пре него што су се Словени дочепали те провинције. "

Ми ћемо сада овде, у знак поткрепљења Пејсонеловог тврђења, да наведемо једно занимљиво сведочанство познатог српског писца, Стјепана Митрова Љубише,51 да је велико црногорско племе Паштровићи тамо, где се и данас налази, још од прехришћанских времена. Ево тог одломка:

"Планина паштровска лежи као копања међу двије косе брегова; једна је дијели Црмницом, а друга Приморјем. Планина се сва просула доцима,
опточенијема густијем брежуљцима, гђе се прољећем насркаш мирисом девесиља, зановети, скромута и сваковрсна дивља цвијећа. Паштровићи
су некада становали на тој планини, а имали по Приморју, гђе су им данас станови, куће поземљуше, у којима су, у пила и бачве, слијевали уље и
вино: њивили су по планини љуто воће, шљиве и јабуке. И данас можеш виђети на многим мјестима развалине и гомиле камења у клаку. Но је то
бивало у прастара времена, још прије него су се покрстили, јер по казивању цариградскијех повјесника, као и по многијем другијем знаковима, на
примјер, по презименима, нарјечју, ођелу и приповиједању, стоји чисто, да су ПАШТРОВИЋИ БИВАЛИ И ПРИЈЕ СРПСКЕ СЕОБЕ НЕКА
СЛОВИНСКА НАСЕЛБИНА НА ДАНАШЊЕМ ЗЕМЉИШТУ, КОЈА СЕ ИЗЈЕДНАЧИЛА С ДОШЉАЦИМА"

51. - Целокупна дела, I Књ., Библиотека Српских Писаца "Народна Просвета", Београд, 1930-г.

У Црног Гори постоји још једно племе од претхришћанских времена, које спомиње Јован Цвијић, иначе географ светског гласа. Цвијић је као професор београдског универзитета основао географско друштво и његов "Гласник", а постао је и председник Српске Краљевске Академије, као и члан многих научних друштава у земљи и на страни. Бавећи се поглавито проучавањем земље и народа Балканског Полуострва, дао је радове велике научне вредности. Тако је он у своме знаменитом делу издатом и на француском језику "La Peninsule Balkanique"52 тврдио, између осталог, да савремени дијалекти српскога језика потичу још из античких, одн. претхришћанских времена. Ту је Цвијић, истовремено, повезивао древни трачки балкански живаљ са савременим, словенским, изражавајући уверење о постојању језичког и етничког континуитета српског народа на Балканском Полуострву. Што се пак "Гласника" тиче, у многим бројевима које је он сам уређивао, писао је о разним српским племенима и породицама, рашчлањујући о њима понаособ разна обавештења, као што су: порекло, крсна слава, сеобе, промена имена и старост. У оквиру тога рада дотакао се и племена Цуца у Црној Гори, за које је установио, да је једнородно са Србима Цуцуловићима из Македоније...

52. - Париз,1921.г.

Сви ови овде тек само дотакнути проблеми, откако је замрла Српска Аутохтонистичка Школа, прегажена тенденциозним германским учењима, нису били у свом смислу изучавани. Стога се уздамо, да ћемо овом студијом потаћи младе српске научнике, да наставе стопама Милоша С. Милојевића, продубљујући до крајњих могућих граница сва питања, која се односе особито на далеку прошлост српског народа, која је злонамерно данас изобличена, прећуткивана и покопана.

Па када смо стигли дотле, да као писац ових редака додам и једно лично сведочанство, које потиче из породице моје мајке, рођене Аксовић, у округу драгачевском. На жалост, нисам имала прилике да се позабавим изучавањем порекла мојих пређа с мајчине стране, али претпостављам, да су они, као и велики број српских породица овога лепог и брежуљкастог краја досељеници из јужнијих балканских подручја.
Пратећи овај мој рад и тешкоће, на које у вези с њим наилазим, моја мајка није могла да разуме, зашто Европа затвара врата пред истином.
Када сам јој објаснила, да западна наука неће да прихвати долазак Срба на Балкан пре VII века по Христу, док ја - међутим - имам доказе, да то не одговара историјској истини, мајка је на то упрла поглед негде далеко испред себе, отпочевши да ми прича о "својим старима на селу" и о стварима, које је од њих слушала још у детињству. Онда је додала:

"То што ти радиш, то не може да не буде истина! Сећам се, наиме, како су ми моји стари на селу причали, како су наши давни стари приређивали хајке, да истребе лавове, који су харали стоку по торовима. "
"Да се не вараш, мајко? - узвратила сам. Лавове, или вукове?"
"Не, дете! Не вукове! Знам ја шта је курјак, већ лавове: "
"Али, мама, последњи лавови на нашем Балканском Полуострву су виђени у доба Александра Великог, а то значи у IV веку пре Христа, а како историја каже ми Срби смо дошли теку VII веку после Христа. "
Моја мајка је на то узвратила:
"Причали су моји стари, да је то било пре него што је Исус Христос дошао на свет."

Приликом научних истраживања и традиције се узимају у обзир. Јер - одвише је познато, да је народно сећање увек засновано на нечему, што је у извесно доба била стварност. А на Балкану је било житеља пре него што су се по њему населили Грци. Међутим, ни после њиховог доласка староседеоци нису нестали и ми, у оквиру ове студије имамо поглавље, у коме се говори о Платону и о "варварском" језику, који је некада био заједнички и "варварима" и Грцима.
У Платоново доба још увек су тај језик чувале жене, познате, како Платон каже, као поштоваоци старина на тлу саме Грчке. Нема сумње,
судећи - не само по Платоновом "Кратилу", већ и по веома бројним географским називима античке Грчке, тај језик је био - по Апендинију - трачки,
по извесним другим ауторима "словенски", а по нама - најстарији међу словенским језицима - српски.

Вратимо ли се онда француском историчару Пејсонелу и његовом одломку, који смо почели да наводимо и коментаришемо, доћи ћемо до стране XI на којој он спомиње светог Јеронима (Eusebius Sophronius Hieronimus), који је рођен око 331. г. по Христу и живео је до 420. г. Његово место рођења био је Стридон у Далмацији, а умро је на Грахову Пољу у Босни. Пејсонел у вези с њим понајпре спомиње, како се сматра, да је свети Јероним стваралац "словенске азбуке", зване буквица. Даље нам саопштава, да су се тим словима светог Јеронима служили, према тврђењу Guillaume-a Postel-a, Срби, или Панонци, или Далматинци, који су говорили језиком заједничким Илирима, Панонцима и Мижанима.

Ми о старим српским азбукама расправљамо у поглављу о писму, а овде ћемо само рећи, да Јероним није створио "буквицу". Друго, он је живео највећим делом у IV и почетком V века. А ако су се Срби појавили у Подунављу и на Балкану тек у VII веку по Христу, како је онда могуће доводити у везу тог црквеног оца и Словене уопште?!

Но има још нешто с њим у вези Себастијан Долчи, у својој - овде већ више пута споменутој студији о "Старости и распрострањености илирског језика", у гл. XXI, а на страни 34-35 доноси речи светог Јеронима, које је он упутио папи Дамазу, свакако пре Дамазове смрти, до које је дошло 385. г. То значи, свети Јероним је те речи написао у другој половини четвртог века. Оно, што је нама у овом тренутку од особитог значаја,то је, да кратак сачувани текст представља најчистији "илирски", одн. српски језик, па опет морамо да поставимо питање: како би једна оваква ствар била могућа, ако су се људи, који тим језиком још и данас говоре, на Балкану појавили тек половином VII века?! Имајући уверење, да ни овај проблем није довољно простудиран са ове тачке становишта, ми наводимо речи светога Јеронима, које ће схватити с највећом лакоћом свако, ко српски језик познаје:

"Ја ниткога првога него Исуса Христа слиједећи, светињи твојој, то јес' столу Петрову опћенством здружен јесам. Тко год изван ове куће јагањца јести буде, поган јес'. Ако тко у корабљи Нојиној не буде, изгубиће се, кад дође потоп. "

У истом поглављу мало даље (с. 35) Долчи закључује:

''... dummodo uno corde, unoque symbolo simul *** Bohemis, Polonis, Dalmatis, ceterisque Illyricis populis (qui a me in brevi Dissertatione hac enumerati sunt) laudent Dominum nostrum... "

У ствари, претходним текстом Долчи хоће да истакне јединственост свих данашњих словенских језика, које стручњаци сматрају само дијалектима прајезика, заједничког некада целом словенском роду. Он каже:

"... једним осећањем (одн. срцем), једним симболом заједно с Чесима, Пољацима, Далматинцима и осталим илирским народима (које сам у
овој краткој студији набројао) хвале Господа нашег... "

Пасусом који следи у Пејсонеловом делу, а на страни XII, француски историчар на свој начин понавља Долчијево тврђење о јединствености "илирског", или - како се данас каже - словенског језика. Осим тога, по времену које спомиње, Пејсонел нас одводи даље у прошлост од епохе светог Јеронима, приближавајући нас, међутим, епохи Овидијевој, одн. времену, које је Овидије провео у изгнанству на обалама Црног Мора. Понајпре, ево тог текста у француском оригиналу:

"Plusieurs meme des peuples qui habitent les bords du Danube, une partie Lithauaniens et des habitants des bords du Pont Euxin,
de la Chersonese Taurique et de la Paflagonie, ont le meme rite, et les menies ceremonie... qui leur sont communs avec les Illyriens,
les Dalmates, les Pannonies et les Mysiens. Vers l'an 300. de J.-Christ, selon le meme auteur, TOUS CES PEUPLES N'AVAIENT QU'UNE MEME LANGUE..."

У преводу претходни редови значе:

"Више народа који обитавају на обалама. Дунава, један део Литваније, као и становници Црног Мора, Тауријског Херсонеза и Пафлагоније,
имају исти обред и исте свечаности... које су им заједничке с ИЛИРСКИМ, ДАЛМАТСКИМ, ПАНОНСКИМ и МИЗИЈСКИМ. Око З00. г. по
Христовом рођењу, према истом аутору, СВИ НАРОДИ СУ ИМАЛИ ЈЕДАН ИСТИ ЈЕЗИК..."

Да се осврнемо овде понајпре на годину 300. по рођењу Христовом. Знамо, да је Овидије, који је на црноморској обали научио "варварски" "трачко - скитско - гетско - сарматски" језик, умро 18. г. по Христу. У горњем тексту Пејсонел каже, да се на истој тој црноморској обали 300. г. по Христовом рођењу код свих народа говорио један исти језик, истоветан уз то с "илирским", далматинским, панонским и мизијским, што бисмо ми све сабрали у један једини назив - српски језик, још увек у употреби управо у свим побројаним областима, по којима је од најдавнијих античких времена живео исти народ, који се - упркос свим страним упадима, освајањима и инвазијама - ипак одржао, управо као и његови суседи Грци, с једне стране и Римљани, одн. данашњи Талијани, с друге стране.

Од Овидијеве смрти до времена, које Пејсонел спомиње, прошло је свега око 288 година и не постоји никакав разлог, на основу кога бисмо могли веровати, или тврдити, да су се становници споменутих области изменили - или становници, или пак њихов језик. Те тако, у ствари, можемо да сматрамо, да је варварски језик северних народа, који су дуго остали непознати грчко- римским писцима и географима, био једноставно српски, који је, како је то изложено у неким другим поглављима, послужио као база свим каснијим словенским дијалектима, како кажу сручњаци.

Друго, аутор кога спомиње Пејсонел, јесте већ цитирани Postel Guillaume, који је у веку у ком је живео и радио /1505.-1581./ постао славан научник.Уз грчки, био је научио и хебрејски језик. Fransoa I га je послао на исток, одакле је Постел донео драгоцене манускрипте. 1539. г. био је наименован за професора математике и оријенталних језика на Колеж д' Франс. У току свог живота, Гијом Постел се био посветио студијама о оријенталним језицима и о теолошким проблемима. Ми ћемо овде споменути само његово дело на латинском: "Linguarum duodecim charaoteribus differeiitium alphabeticum'' ("О различитим алфабетским карактерима дванаест језика"), које се сматра првим познатим покушајем компаративне граматике. Научник, дакле, који се бавио оваквим студијама, морао је поседовати велико знање, које му је једино могло омогућити сличан компаративан рад.
Према томе, можемо да поклонимо потпуно поверење његовим лингвистичким обавештењима, утолико пре, што се сигурно од Овидијевог до његовог времена језичко стање области које је он обишао, упознао и проучио, није било битно изменило. Исто то можемо да кажемо чак и за прошли, деветнаести век, из ког нам је француски антрополог, етнограф и географ, Rene Milet, оставио једно значајно и врло јасно сведочанство53 о језику, који се говорио све од Црног, па до Јадранског Мора. Цитирајући, на с.338-339., Константина Јиречека, он ту једном једином реченицом даје - у неку руку - увод у своју главну идеју... А та Јиречекова мисао гласи:

"Jamais, sur la terre, il n'est arrive qu'un peuple subjugue disparut completement, sans laisser une goutte de sang dans les
veines du vainqueur in un mot dans sa langue. ''
A то значи:

"Никада се на земљи није догодило, да један подјармљен народ потпуно нестане, а да не остави капљу своје крви у жилама победилаца, или реч у његовом језику."

53. - "Du Danube a l' Adriatique", II partie - "Les Races" in: "Revue des Deux Mondes", br. 3, 1889, pp. 324-
353

На страни 345 - међутим, Миле говори директно о српском језику, саопштавајући нам, да је знао који пут да се заустави на тржиштима, како би слушао музику српских речи. Он затим каже:

"Le serbe ainsi parle semble presque aussi harmonieux que l'italien. II est clair pour moi que c'est en passant par la bouche des femmes de Thrace et d'Illyrie que cette langue rude, herissee de consonnes, pleine d'accent gutturaux, a depouille en partie sa sauvagerie et pris des inflexions meridionales. "

He улазећи у подробну анализу Милеових мисли, сажетих у неколико претходних редака, ми ћемо једноставно само да их преведемо у уверењу, да оне садрже - у неку руку - резиме балканске историје, која је - према његовим речима на. с. 331:

"... на обалама Дунава остала у помрчини,док је у Атини сијала светлост... "

За српски језик пак, који одзвања управо на обалама Дунава, Миле налази врло лепе изразе:

"Српски језик којим се говори на тај начин, изгледа скоро исто тако хармоничан као и талијански. За мене је јасно, да је тај тврди језик,
пун консонаната и грлених сугласника, пошто је прошао кроз уста жена Тракије и Илирије, делимично био лишен своје опорости, добивши медитеранску модулацију."

На следећој страни - међутим - Миле сам себе допуњава, констатујући једну научну истину о језику Балканског полуострва следећим речима:

"De cette fameuse parente d'origine, il ne reste absolument que la communaute du langage; et c'est quelque chose! Depuis Varna
jusqu'a Raguse, on vous donne le bonjour en serbe... L'unite de langage a mieux resiste que l'unite de moeurs... "

Преведимо, дакле, закључак овог прошловековног познаваoца балканских етнолошких и лингвистичких проблема, о којима је писао у својој споменутој студији о расама, објављеној у два наставка у француској ревији "Два света" ("Revue des deux mondes"), цитираној мало више; говорећи о расним и националним питањима земаља Балканског Полуострва, он је својим текстом хтео да подвуче особито заједничко порекло у његово доба исцепканих националности, а изнад свега јединственост и континуитет српског језика. Ево, како он формулише свој закључак:

"Од те славне сродности порекла, преостаје само заједница језика; и то је нешто" Од Варне (на Црном Мору) до Рагузе (тј. Дубровника,
на Јадранском Мору) рећи ће вам добар дан на српском. Јединственост језика се боље одупрла од јединствености обичаја... "

Из свега претходног се намеће само један једини могућ закључак: како у доба древних и једнородних Трачана и Илира, тенденциозно обавијених велом мистериозности и заборава, затим у доба изгнанства римског песника Овидија, па око 300. г. по Христовом рођењу, затим у IV веку, па све до данас у Подунављу и на великом делу Балканског Полуострва очуван је контииуитет српског језика. Но не само то, па ћемо се за следеће наше саопштење опет осврнути на ауторитет неопорецивог и пресавесног научника и слависте Шафарика.

Напред смо споменули дело "О пореклу Словена" Лоренца Суровјецког, које је Шафарик по Суровјецковој смрти приредио за штампу и издао 1828. г. То дело је неописиво драгоцено по мноштву сабраних докумената и сведочанства, прорешетаних, како од самог Суровјецког, још већма од врло критичног и оштрог Шафарика. На страни 156. те значајне и документоване књиге, Суровјецки - Шафарик нам кажу, да се не мисли довољно на то, колико је код северних писаца одомаћено предање о прадавним Словенима у Илирији, на Балкану, одн. у Тракији. На страни 157., пошто је већ устврдио, да су прадавна седишта Словена били Подунавље и Панонска низија, он напомиње, да су се они одатле ширили према југу и према западу, па додаје, да у прилог томе говоре врло значајна сведочанства: "... vielmehr sprechen mehrere gewichtvolle Zeugnisse. " одн., више значајних сведочанстава. Ми ћемо на овом месту да цитирамо само први документ који се у споменутом делу наводи, а то су речи папе Јована Х (914-929), који је - како тврде Суровјецки-Шафарик - знао, да су антички Илири и Трачани били Словени. Ево како гласи то сведочанство:

"Quis еnim ambigit, Slavinorum regna in primitiis Apostolorum et universalis ecclesiae esse commemorata, quum a canabulis escam
praedicata nis apostolicae ecclesiae perceperunt *** lacte fidei, sicut Saxones novo tempore a nostro antecessore piae memoriae
Gregorio Papa doctrinam pariter et literarum studia, in vea videlicet lingua, in qua illorum mater Apostolica ecclesia infulata manebat''.54

54. - Farlati Illуr. sacr., III, 94.

У преводу претходно сведочанство гласи:
"Ко, дакле, може да сумња, да је владавина Словена била с поштовањем споменута од почетка апостолске и универзалне цркве, будући, да су они
већ од колевке примили прву храну апостолске цркве с млеком вере (или: с основом вере); исто тако, како су у новије време Саксонци примали од
папе Гргура, нашег побожног претходника, доктрину и наук о књижевности, очевидно, на оном језику, којим је остала украшена њихова мајка апостолска црква. "

У вези с овим наводом, ево и Шафариковог коментара са исте, 157. стране:

"Eine so erhabene Stelle, damals wol der Mittelpunkt aller abendlandischen Gelehrsamkeit, hatte sich durch ihr hochstes Organ uber eine hochwichtige Sache unmoglich mit solcher Bestimmtheit aussprechen konnen, wenn die Behauptung aus der Luft gegriffen ware; man muss im Gegenteil vernunftigerweise annehmea, dass die romische Curie, der die spatere Einwanderung der Chowaten gewiss bekannt war, die aus Tradition oder Schrift entnommene Ansicht, die alten Illyrier seyen slowenischer Abkunft gewesen, mit den nordischen Chronisten theilte, und sich deshalb für berechtigt hielt, die Bekehrung der Chowaten nur als eine Fortsetzung des Christenthums der alten Illyrier anzusehen. Es ist jedoch bemerkenswert und für die Wahrheit von nicht geringem Gewicht, dass Surowiecki ohne Benutzung dieser Sagen, bloss auf dem Wege historischer Combination, auf dasselbe Resultat, auf welches jene
Sagen ihrem wahren Sinne nach notwendig führen müssen... gekommen ist. ''

Ми смо горњи текст навели у оригиналу због његове вишеструке важности и ево, како он гласи у преводу:

"Било би немогуће, изразити с таквом одређеношћу с једног узвишеног места, које је тада било средиште целокупне западне учености и њен највиши орган - једну тодико важну ствар, која није могла настати из ничега. Напротив, мора се заузети разуман став и схватити да је римска Курија, која је морала знати за касну сеобу Хрвата, знала такође на основу традиције, или писаних
докумената, да су стари Илири били словенског порекла. Римска Курија је, дакле, делила мишљење северних аналиста, али је сматрала, да има право, да покрштавање Хрвата сматра као наставак покрштавања старих Илира. Вредно јемеђутим спомена и за истину од великог значаја, да је Суровјецки, не користећи се тим причама, већ само захваљујући историјским комбинацијама дошао до истог резултата, до ког безусловно својим смислом те исте приче морају да доведу... "

И да закључимо:

Давно пре Овидија, језик којим се говорило с обе стране Дунава, био је један словенски језик и то - на основу разних и бројних сведочанстава може
бити само српски језик, који је "за словенске језике оно, што је латински за језике из њега настале."55

55. - Ami Boue, La Turquie d' Europe, 1840, Тоmе II, p. 34

Према томе, трачко - скитско - гетско - сарматски језик, који је Овидије научио, може да буде опет само онај исти тај српски језик, који је - по француском научнику Милеу - у прошлом веку, управо као и у овом нашем – двадесетом - одзвањао од Црног до Јадранског Мора. При овоме подвлачимо, да је велики слависта Добровски и бугарски сматрао за дијалект српског језика.56 Исту ову мисао понавља и Копитар у својој студији "Словенска лингвистика", управо у рецензији неколико дела из те области у "Аналима за литературу и уметност" 1811. (Мањи Списи, стр. 40).57

56. - Лазо Костић, "Крађа српског језика" - културно - историјска студија, Баден 1964, с.8.
57. - Исто дело, с.8.

На основу научног и врло стручног рада Суровјецког - Шафарика на споменутом подручју: Подунавље, Панонија, Тракија, Илирија, па даље према северу Европе и према њеном истоку, може да се говори увек само о варијантама словенског "језика - мајке", како се изразио француски слависта Сипријан Робер, а тај "језик - мајка" опет је само српски.

На основу тога се намеће закључак, да је тенденциозни назив "српско - хрватски" језик за српски - ненаучан и погрешан, будући, да се српским језиком говорило на Балкану пре доласка Хрвата, чија сеоба се стварно одиграла у VII веку по Христу. Ево, дакле, једног еклатантног примера, како се из верско - политичких разлога замрачује истина, која мора да буде успостављена искључиво једном објективном научном методом.
И - нека завршна реч овог поглавља буде најједноставније и најлогичније резоновање: ако се поштује идеја о континуитету латинског и грчког језика, по каквом правилу се брише тај континуитет, када се ради о најстаријем словенском језику, одн. о језику српског народа, тим пре, што су се различита имена, као што су, нпр., Трачани, Трибали, Сармати, Венди, Венети, Винди, или Вани, па Анти, итд. односила увек на Србе, који су себе, како тврди Шафарик свуда у својим делима:

"... увек својим домаћим српским именом називали..."

Citiraj:
Laoniki Halkokondil, (grč. Λαόνικος Χαλκοκονδύλης, oko 1425–oko 1490) grčki istoričar, učenik filozofa i humaniste Gemista Plitona.
Пореклом је из великашке грчке атенске породице, која је од тамошњих латинских господара побегла на двор пелопонеских Палеолога. Живећи сам на Пелопонезу, Х. је служио Палеолозима нарочито као дипломат. Као њихов изасланик ишао је Мурату II., који га је једно време задржао у затвору. Х. се вероватно после заузимања Пелопонеза од Мехмета II Освајача (1460), склонио у Италију, но свакако је завршио живот у Атени.
— Од Х. је остала једна, на старинском грчком језику написана, Историја Византије, од 1298 до 1463, која се, описујући догађаје 14 и 15 века, због самог тока догађаја, све више претвара у историју Османлијског царства. Она је и важан извор и о Србији тог доба. Х. наводи да су Срби народ најстарији.

http://www.archive.org/stream/laonicichalcoco00bekkgoog#page/n7/mode/1up
http://www.archive.org/details/laonicichalcoco00bekkgoog

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 16:36 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
СРБИ И КЕЛТИ

Што се келтског и Келта тиче, писати о њима – то је велика мода западне Европе. Међутим, у свим студијама те врсте, које су ми дошле до руку, има великих празнина и - нејасности.

Понајпре, ни назив славних "ДРУИДА" не изгледа потпуно јасан, јер се није с апсолутном тачношћу установило, да ли он долази од "келтског" "ДЕРВ", тј. "ДРВ-о", или од "келтског "ДРУ" и "ВИД", тј. "ДРУ-ги ВИД".
Ево, шта с тим у вези пише Мишел Клод Тушар, у сарадњи са Бартелемијем (Michel - Claude Touchard avec collaboratio de Guy Barthelemy)1 на страни 30. њиховог дела, у одељку под насловом "У потрази за наслеђем" (А la recherche de l'heritage)

"Les druides cueillaient le gui. Leur nom peut venir du celte DERV qui designe le Chene. II peut egalement avoir ses racines
dans les mots celtes "DRU" et "VID", qui donneraient ensemble "celui qui possede la connaissance complete. "

"ДРУИДИ су брали имелу. Њихово име може да се изведе од келтског "ДЕРВ", што означава "храст". Оно може такође да
има своје корене у келтским речима "ДРУ" и "ВИД", што би заједно дало значење "онај који поседује потпуно знање" (тј.
"ДРУГИ" - унутрашњи "ВИД")...

1. L'archeologie mysterieuse, voyage a travers les decouvertes..., Paris, 1972.

За претходно није потребан коментар ниједном српском сељаку, који ће у сва три претходна облика с највећом лакоћом препознати
речи свог језика!

* * *
Чекајући излазак новог дела Господина Ненада Ђорђевића "O Келтима", ми привлачимо пажњу читаоца на једну веома занимљиву и значајну кратку расправу под насловом "Келти и Срби" Илије М. Живанчевића,2 коју он отпочиње непосредним постављањем проблема:

"Данас се сматра да су келтски обичаји, језик и вера најбоље сачувани у Бретањи, Велсу и Ирској. Келтисти су у ирским Загама открили највеће келтско божансгво "ЛУГ", чије име носи велики број важних места као Лион, ЛУГДУНУМ, итд. Помоћу тих зага покушали су да и значај поменутог божанства објасне, тражећи му право место у верском систему Келта... "

2. Сепарат прештампан из "Гласника југослопснског професорског друштва", књига XVI, св. 9., Београд, 1936. .

После расправе од око пет страна, "Живанчевић поставља питање:

"Чија је реч ЛУГ", па одмах одговара: "СРПСКА". А затим: "Где ју је Тацит нашао?, након чега наставља следећим текстом, који овде доносимо у целини због његове занимљивости:

''Рим је свој политички престиж одржавао обавештајном службом и кад је била разбијена организација његове милитаристичке власти, ову
службу је преузела црква. Њени мисионери су уходили разне народе и о њима слали својој врховној власти доставе. Тако су, у раном Средњем веку, у Средњој Европи, поменути Срби, Сјубри, Сораби, Сураби, Сараби.
Њихови остаци се и данас тамо налазе. Њихово средиште, према Егинхарду, (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 121, Poyot) било је између Лабе и Сале, одакле су падали на Туринг, а њихови остаци данас се налазе на граници између Сакса и Пруске, у Лужици, и зову се Лужички Срби.
Лужица је деминутив од речи Луг. Али, сем ње, као што су, према Лоту, у Галији, четнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свим словенским земљама многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд.
(К. Кадлец: Првобитно словенско право пре Х века, 1924. г., стр. 13., у.преводу Т. Тарановског).
Код Kадлеца се, истина, ови називи погрешно тумаче као каљуге, али је та погрешка дошла услед непознавања правила о претварању г у ж, што се, уосталом, јавља и у формирању француског језика.

Дакле, Тацит је Луг нашао у Германији, код Словена, Срба, из Средње Европе.

Подударност келтског луга са српским није обична језичка случајност, јер и сви други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у српском језику. На пример епопеја "Друга битка Мојтуре" у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара је једна од најлешпших планина у Западној Србији, а ако је келтски Луг, као српски, Шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује долазак пролећа или лета на Тару. У келтској епопеји келтски Луг има епитет Samhildanach, а и сам Лот samh тумачи као Лето.
Код Срба гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Ј. Грим.

"Полетела два врана гаврана,
Са Мишара, поља широкога...
Ја два врана, два по богу брата".
(Бој на Мишару, Вук, IV)


И ово одговара келтском и галском бран, код кога се, уместо српског в, јавља б, што је готово правило, јер је и Габриел српски Гаврило.
И Фомор, везан са гавранима као гласницима смрти, потпуно је објашњив на српском. Јер, готово правило је да словенска реч, прелазећи у германски језик, у замену за словенско п добија германско ф. На пр. реч волкс, фолк је словенска. У старијем словенском, данас у руском, она гласи полк, плк. Код Срба, где је извршена вокализација сугласника л, плк се јавља као пук. Имајући ово на уму, фомор се објашњава сам по себи. Враћањем у Словенство, он губи германско ф и добија своје словенско п. Такав, он је помор - поморје српска реч и значи потпуно изумирање. Везан за спев из епа који се објашњава може да значи јесен, када у лугу све вене и мре. Лако су, затим, објашњиве и тако велике чари луга као и његова музикалност, јер у њему живе славуји, а и име Кукулин се јавља у српским именима Куделин и Кулин.

Поставља се питање може ли се помоћу српског језика објаснити Lugnasad. Насад или расад, у српском је сађење. Лугнасад може бити сађење луга, дрвећа.
А шта је Брон Трогин? Жалост јесени?

Тацит Germ. (IX) вели: "pars Sueborum et Isidi sacrificat", a y R.H.R. livre C 1929 у чланку L'Eleusinisme et la disgraci de Danaides, CH. Picard наводи, према наводу, један став из Плутархове расправе о Изиди и Озирису.Плутарх нас обавештава, вели Пикар, да у његово време, и у извесним местима Грчке, сејања су била пропраћена погребним обредима; зрно затрпано у земљу оплакано је као мртвац.
Ако се у извесним местима Грчке, у Изидином култу, култу земље, сејање оплакивало, зашто, у том истом култу, не би било оплакивано и у другим крајевима Европе? Онда би Лугнасад било време сејања и оплакивања тога сејања. А венчање је том пригодом најпре симболично, а затим и реално - закључивање бракова.
Сем овога у словенској митологији јавља се Тројан, коме још није одређено место. Могућно да он одговара Трогану, утолико пре
што Срби често мешају j и г, на пр.:

Јал' ће ми је царе поклонити,
Јали ће ми на мејдан изићи -

где је употребљена реч мејдан уместо речи мегдан. -
Марко Краљевић и Арапин,
Вук II, бр. 65.

Код Kелта, даље са Лугом се јавља и Мајка земља - Таилтиу, корен тал. У српском језику површина земље зове се тле, а постоји израз: добити тал . У (Germ. XXVI) Тацит каже:

"Agri, pro nimero cultorum ab universis in vices occupantur,
quos mox inter se, secundum dignationem, partiuntur... "


Из овога се види и то да се код Срба још до данас сачувало, у термину, сећање на некадашњи режим дељења земље - тла, тала, кад је код Словена земља била општа својина.
Има још један интересантан моменат. Лот сматра да се земља, ириу, идентификује са Ирском - Ерну, други падеж Ерен.
У Србији, баш Тара се налази у крају у коме живе Ере, а не треба смести с ума да и Хертха садржи ер.

Остало би да се реч дун објасни на српском.
Код Келта дун представља тврђаву, утврђење. То келтско утврђење било је двојако:
1) или се градило земљаним насипима и каменом око места за становање,
2) или се место становања или одбране, град, ограђивало, поред земљаних насипа, и кољем.
Оваквим келтским утврђењем служио се Цезар код Алезије, где се плот зове cippes (De bello gall. Vll, 73).

Код Словена, код којих је градски систем био необично развијен, град је био опасан оградом или од земље или од коља (L. Leger, Les anciennes civilisaňions slaves.p. 29-30). Ова ограда од земље и камена, келтски дун, и данас се код Срба зове беден, што се јасно види и у народној песми Краљевић Марко и Вуча ђенерал, Вук. IV, ред 111-13,

Пошетала Владимировица
Мила снаха Вуче ђенерала
По бедену града Вараждина,


а дала је и реч бетон.
Друга врста ограде - Цезарев систем cippes -постоји и данас. Cippes је српска реч, цепке - цепанице, коље, плот.
Према овоме, келтски дун одговара српском беден, а систем cippes одговара систему ограђивања цепаницама, плотом.
А ни факат да се луг јавља у упоређењу са сунцем није стран за нашу народну поезију, где су таква упоређења честа:

Сину Милош у пољу зелену
Као јарко иза горе сунце
(Жен. Душанова, Вук. 11, ред 564-5).


А Лавада би одговарало Ливади, пропланку у Лугу.
Помоћу изложених момената средина келтског Луга потпуно је објашњена средином српскога луга, а, најзад, келтски Луговес би био први падеж множине од речи Луг, што одговара српском лугови.
Персонификације луга вршила је црква и у Ирској и свуда, као што је и у Француској вршила специјалне персонификације са матрама. Таквим персонификацијама је подлегао и Крапе (Krappe - R.A., t., XXX, V serie, p. 102, 1931).

Јасно је, дакле, да Луг није бог већ свето место, шума, гора. Као такав, као света шума, он се код Срба задржао и до данас, у називу Света Гора, у којој је средњовековним Србима био усредсређен верски живот.

Откуда Келтима српски Луг?
Келте не треба схватити као етничку целину. Келтој - Грци су звали светле, беле људе са негованом косом. Према овоме грчка племена из средоземног базена називала су Келтима беле људе из Средње Европе, северце, из чега је опет јасно да та даља средоземна племена нису била бела. А Цезар (De bello gall, 1,1) Келтима назива сва племена келтске Галије између Белгије и Аквитаније.
Историчари тврде да су се Келти налазили на падинама Алпа и у Дунавској долини (Средња Европа) још у камено доба; да су Умбри,
алпијски Келти, падали на Италију у бронзано доба, а проналаском гвожђа постали непобедиви, и мисли се да су силазили до Грчке око
1450 г. као Хомерови Ахајци, носећи гвожђе, наките, одликујући се спаљивањем мртваца, и стилом који се зове геометријски; да су се у
седмом веку пребацили преко Рајне и заузели Галију, где су у шестом веку постали врло моћни; одатле пали на Шпанију и заузели је до Кадикса, а истовремено направили и поход на Италију, да им је године 390 најпре пала Апиа у руке, а затим Рим, који су напустили, а задржали Северну Италију. Том приликом њихови пукови били су подељени - једни су били у Италији други су ушли на Балканско Полуострво и запосели његов северни део. Да су, други пут, око 280 г., у заједници са Илирима, заузели Маћедонију, Тесалију и Фокиду, а године 279 потисли су их Еолци. Из Тракије су били потиснути 220 год. а да су допирали на Исток до Мале Азије, на запад до Британских Острва.
Нека њихова племена - Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију претворио у покрајину.
Данас се сматра, као што смо напоменули, да су се њихови обичаји и језик у многоме и највише сачували у Бретањи, Велсу и Ирској.

Ово надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд, оставило је трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног Мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је српска, или ако се хоће, келтска реч, и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер њихов стари облик белс, бел, вокализујући као и у српском у истој речи, л у о, добио је бе-о бе-ау опет као у српском. И из овога је јасно да су та места добила име по белим, лепим, насупрот мургасима, ружним људима.Отуда је борба Келта са Римом борба белих племена са небелим племенима.

Борба Келта у Шпанији је такође борба белих са небелима, исто и у Грчкој, итд.
Ово се нарочито очитује у случају Рима приликом пунских ратова. За успешан исход рата са свакако небелом Картагином Рим је принуђен да узме нову веру, култ земље, еминентно келтски култ, култ "нордијаца", из чега је јасно да су бели у Риму били постали надмоћнији услед чега је и наступило разрачунавање са Картагином.
Од пунског рата Римску државу треба сматрати као келтизовану - белу - у приличној мери, али не потпуно, што је и било повод њених сталних преврата и нереда.
У овој борби светлих Севераца, носилаца песме и апстрактног бога, и тамних људи са Средоземнога Мора, борба Јелисеја и Атине, Еумолпа и Еректеја, Голијата и Давида, Келта и Римљана па затим и келтизованих Римљана и Картагине, - и јесте тајна коју, у најновије време, наслућује т.зв. нордијска концепција.

Тек после пунских ратова јављају се Анали Тита Ливија, који је пореклом из Убрије, еминентно Келт, и ти Анали, нарочито о оснивању
Рима, испредени су из неримских легенда. Отуда и неримски мит о ноћним састанцима Нуме и нимфе крај извора у светој шуми, која није римска. Али келтизам у римској држави је променљиве судбине и зато, касније, Тацит, иако је и сам из Умбрије, не помиње lucus као установу за коју знају и Римљани, него као установу искључиво средњоевропску.
Из овога видимо да lucus није латински појам, а утврдили смо да није ни германски, па ни старокелтски.

Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво српска реч. Али не само ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе српска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловци II, V, VIII; Латовићи И, као и имена келтских вођа: Думнори (к) ћ- Оргентри (кс) ћ- Верцигентори (кс) ћ- итд; а, као што је већ напоменуто, за ознаку Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском речју - Неметес - Нематес.

Из овога се поставља питање откуда код Келта српски Луг и српска имена и има ли између једних и других, Келта и Срба односно Келта и Словена, каквог сродства, или је било узајамног утицаја, посредног или непосредног, у којим крајевима. света, и у коме добу?
И Живанчевић као и ми већ толико пута у току рада на овој књизи - у ствари - предлаже још једну нову студију.
Како рекосмо, западна Европа о Келтима много пише, али њихова појава ипак остаје апсолутно недовољно објашњена, а поготову - њихова култура, веровања, обичаји, па - у крајњој линији - и сам језик. Ми сматрамо, а на основу напред тек само дотакнутих проблема, да је крајње време, да се српска наука озбиљно прихвати овога проблема. Сматрамо, наиме, да се многе ствари код Келта могу објаснити само полазећи од истих тих појава код Срба. Одмах ћемо дати један пример:

Нема дуго, рад на овом делу већ је био у току, кад је на париској телевизији приказана једна емисија, организована од археолошких стручњака, чији задатак је управо откриће предмета келтске материјалне културе. Кроз ту емисију, дакле, публика је требало да сазна нешто више о тим негдашњим "гало-келтским" становницима на тлу данашње Француске. У току одвијања емисије и приказивања ископаних предмета, једна дама, иначе ауторитет на пољу келтске археологије, показала је једно попрсје са три главе. Упитана, да публици каже, шта та скулптура представља, она је рекла, да не зна тачно. Међутим, као што се то почесто догађа, она је нашла једно своје произвољно решење, рекавши: "То ће вероватно бити попрсје неког божанства неке келтске верске секте". Имао се утисак, да је оваквим одговором била задовољна, како она сама, тако исто и публика, која је одговор прихватила, не постављајући више некакво питање у том смислу. И то ће тако да остане, по истом принципу као и: грчка слова феничанског порекла, потпуни нестанак Трачана, Илира, Трибала, и т.с., итд..!

Што се мене тиче, видевши оно попрсје, приказано у боји на великом екрану - вероватно у правој величини, прошао ме је дрхтај, какав осећамо при открићу познатих и драгих ствари! Јер - био је то древни српски бог ТРИГЛАВ, о коме је Милош Милојевић још могао у српском народу да запише по неку народну песму! Откуда ТРИГЛАВ на француском тлу? Е, то је дуга прича, рекао би човек, који се бави литературом. Да! То је врло дуга и врло стара прича, на којој српска наука мора још много да ради! Јер - посигурно, пре него што је уопште још дошло до појаве Келта у овом делу Европе, било је ту - особито по обалама Атлантика - древних Срба, Венета! Управо о њима је још могао да пише Јулије Цезар као сведок, који је с њима имао посла; па премда необјективан у својству римског "освајача света", он је ипак изрекао неколико појединости, с којима се српска наука још није ваљано позабавила:

"Huius est civitas longe amplissima auctoritas omnis orae maritimae regionum earum, quod et naves habent VENETI plurimas, quibus in Britaniam navigare consuerunt, et sciencia atque usu nauticarum rerum reliquos antecedunt et in magno impetus moaris atque aperto paucis portibus interiectis, quos tenent ipsi, omnes fere qui eo mari uti consuerunt habent vectigales. Ab his fit initium..."3

"Ових је земља далеко највећа сила целе морске обале оних области, јер и бродове имају ВЕНЕТИ многе, с којима су уобичајили, да плове у Британију, а знањем и искуством у поморским стварима надилазе остале; како је море плаховито и отворено и они су господари малог броја пристаништа, скоро сви који су уобичајили да се служе тим морем, плаћају (им) дажбине. "

3, Caesar, De Bello Gallico, "Les Belles Lettres", 1972., III, 8.

У следећој гл. 9. Цезар констатује, да су ВЕНЕТИ у погледу морнарице били моћнији од славних Римљана, за које су знали да им недостаје бродова...Па ипак, Цезар који је водио беспоштедни рат, није као освајач мимоишао ни Венте, па каже:

"Quo proelio bellum VENETARUM totiusque orae maritimae confectum est... quibus amissis reliqui neque quo se reciperent, neque quem ad modum oppida defenderent habebant. Itaque se suaque omnia Caesari dediderunt. In quos eo gravius Caesar vindicandum statuit, quo diligentius in reliquum tempus a BARBARIS ius legatorum conservaretur. Itaque omni senatu necato reliquos sub corona vendidit.4

4. Idem, III,16.

"Овом битком рат с ВЕНЕТИМА био је завршен на целој морској обали... Они који су остали, нису знали ни куда ће, ни на који начин да бране своје градове. И тако су предали сами себе и све што им је припадало Цезару. Цезар је одлучио да их казни, што горе, уколико је више желео да убудуће сачува од В А Р В А Р А право посланика. И тако, убивши све сенаторе, преостало становништво је продао у робље "по површини".

5. Тј., римски Цезар је тако мало ценио побеђене "варваре", да није нашао за сходно да их продаје у робље појединачно, већ колико ко заокружи; то би се у српском народу казало "ђутуре".

У II књ. гл. 34. дознајемо, да је ка ВЕНЕТИМА био упућен Крас с целом једном легијом, на што коментатор додаје:
"Зато, што су Венети били најмоћнији народ армориканске области."

Тако су поступали Римљани према "варварима" и на Балкану, према истим оним, које су и Грци, заузевши њихове земље и потпуно пореметивши њихов миран староседелачки живот, на разне начине уништавали, варали, прогањали. Из овога јасно излази, да у Европи није било других "варвара" осим С р б а - у раније доба, пре него што су отпочеле хунско - монголско - турско - татарске најезде и давно пре него што се појавио општи назив СЛОВЕНИ.

Шафарик се у том погледу снашао, па је направио композитум СРБОСЛОВЕНИ. Наиме, расправљајући детаљно о имену СРБИН у делу, које је уредио по Суровјецком "О пореклу Словена'', на стр. 154., 155. и д. изнео је - између осталог - претпоставку, да име "великог СРБО - СЛОВЕНСКОГ НАРОДА можда долази - по признању меродавних познаваоца, као што је Ј.С. Ватерс (Аналектон, II., С. 3.- 48.) од "праколевке Словенства", Индије и Персије, где се и у новије време налазе реке с именима: САРАБУС, САРБ, СРБИША, итд.. Ми смо ову напомену унели овде зато, што Шафарик - Суровјецки одмах после ње прелазе на друго српско име ВЕНДИ, па кажу:

"ПОШТО СУ СЕ ОНИ ДАВНИ СРБИ ЗВАЛИ И ВЕНЕТИМА " о којима се погрешно мислило да су Келти, па чак и Германи,

све док се коначно није схватило Полибијево сведочанство:

"Veneti... ligua a Gallis differunt... (II, 17.)
"ВЕНЕТИ се језиком разликују од Гала... "


А како се могао донети суд о језику "варвара", када је за Римљане, а исто тако и за Грке било недостојно и срамота изговарати чак и имена "варвара"! (Плиније, III,21.;I II,3.)
После подуже расправе о "Србима-Венетима", Шафарик закључује, да се слаже са Ј. Jungmann-om, који име ВИНДА, ВИНИДА, ВЕНЕТА, итд.., сматра идентичним са ХИНДУ. Он тим не завршава, већ додаје:

"Премда СТАРИ СРБИ СЕБЕ НИКАДА НИСУ НАЗИВАЛИ ВИНДИМА, то име није географско и случајно, већ је "genetisch und kommt von dem höchsten Alterthümer ... " (племенско и долази из највеће старине). Разлике у изговору, наставља Шафарик даље, не треба да збуњују (Инд, Хинд, Хенду, Енет, Хенет, Венед, Венет, Винд, Ант, етц.); ИМЕ ЈЕДНОГ ТОЛИКО У ДАВНИНИ РАСПРОСТРАЊЕНОГ НАРОДА НИЈЕ МОГЛО У ДВА РАЗЛИЧИТА ДЕЛА СВЕТА ДА ОСТАНЕ ИСТО И ДА СЕ ИЗГОВАРА НА ИСТИ НАЧИН"......

У истом делу, на стр. 47. и д., Суровјецки и Шафарик налазе Венеде у разним деловима Европе, па их називају: ЈАДРАНСКИ, АРМОРИКАНСКИ, БЕЛГИЈСКИ и БАЛТИЧКИ, додајући им ТРАЧКЕ КРИВИЋЕ, ГОРАЛЕ, БЕСЕ, итд..

Што се тиче "армориканских Венеда", они кажу, да су се њихова седишта простирала до ушћа Лоаре, а и да су сва т.зв. Венетска острва Аквитанске обале припадала њима. О тим Венедима, о којима Цезар пише, да су били поморска и трговачка снага, да их је победио, побио и продао у ропство, за њих Шафарик и Суровјецки кажу, да је њихово главно пристаниште било Гесориацум, тј. Језерјак. Управо ове Венеде Страбон сматра прецима Јадранских Венета...

Но тиме Шафарик и Суровјецки не завршавају обавештења о тим давним Вендо - Србима, па на истом месту настављају, да су Венети, Венеди, Енети, Хенети, итд.., живели много стотина година пре Херодота на Јадранском Мору, водећи живу трговину, захваљујући својим чувеним градовима, чији је број износио 50. Овим Венетима припадали су, између осталих: Норици, Salassi, Венони, Винделици, Истријани, Таулантини, Далмати, Илири...
Седишта тих Венета простирала су се дуж Јадранског Мора, преко острва Анконе, до Епира, а одатле северно, према УНУТРАШЊОСТИ БАЛКАНА, ПА СВЕ ДО ДУНАВА, а одатле западно преко Илирије, Штајерске, Тирола, Баварске - до језера Брегенцер, где су се граничили с Рецима и Хелвећаннма. Сви ти крајеви, дознајемо даље, изузев предела између Анконе и Поа, имали су велику мрежу канала, слично Египту, због многих вода и поплава. Исто тако, Венети су у тим областима земљорадњу подигли на висок степен. Аутори се не слажу у потпуности у односу на те Венете: по једнима они су били из Медије, по другима из Пафлагоније, а по трећима из Галије. Међутим, у једном се сви слажу, а то је оно, што је написао Полибије:

''GENS VETUSTISSIMA IN ITALIA ET ALIA A GALLIS UTENTES LINGUA''
тј.:
"НАЈСТАРИЈИ НАРОД У ИТАЛИЈИ, КОЈИ СЕ СЛУЖИО РАЗЛИЧИТИМ ЈЕЗИКОМ ОД ГАЛСКОГ""

Добро обавештени Шафарик и Суровјецки кажу, да су се већ у Ромулово доба Римљани дивили њиховим плавим очима, док изванредни "хенетски одгој коња и мазги" спомиње још и Хомер. По Плинију, њихов језик је за Римљане био особито тежак, међутим, кажу Суровјецки и Шафарик, печат њихових речи, које су допрле до нас, веома је лак за распознавање, јер су СЛОВЕНСКЕ... са чисто СЛОВЕНСКИМ КОРЕНИМА.

На 47. страни дознајемо још, да је данашња француска Вандеја (Vendee) успомена на Армориканске Венде, којих је већ давно нестало под латинским мачем мржње и беса према "варварима"... од њих је дакле, остало само још име, у коме се данашњи њихови потомци уопште више не препознају, док данас туђа земља крије дела њихових руку и попрсје њиховога бога ТРИГЛАВА, са ТРИ ГЛАВЕ, о коме Милош Милојевић пише на основу српских народних песама, које је он сам записао, будући, да су оне у његово доба још увек постојале... Замишљајући тугу с којом је овај историчар писао - у вези с ТРИГЛАВОМ - о старим српским појмовима ТРОЈСТВА и о бојама древне српске заставе, нераздвојно повезане с истим овим богом - ЦРВЕНО - ПЛАВО - БЕЛО, од којих свака претставља осмишљени симбол давних мудраца, ми овде можемо да прикажемо само цртеж истог овог бога, нађен у некадашњој српској Тракији, где је такође сурово угушено српско име... На основу овог цртежа, читалац може да замисли Триглављево попрсје, нађено у Француској!

У делу "Georges Dumezil а la decouverte des lndo-Europeens",6 у глави "L'ideologie tripartie", a на страни 36., наћи ћемо следећи закључак:

"De quoi s agit-il? D une structure triple, correspondant a trois fonctions, qui plonge ses racines dans la realite immediate, et constitute du meme coup la trame de la couception indo-europeenne de l'homme et du monde, de la nature et de l'univers. L'ideologie tripartie a cet egard, apparait соmme le mythe central et principal de ce qu on pourrait appeler l' "INDO - EUROPEANITE".

6. Jean-Claude Riviere, "Georges Dumesil a la decouverte des Indo-Europeens'.Copernic, 1979, Collection "Maitres a penser".

У том делу, дакле, у коме Жан - Клод Ривиер резимира рад Жоржа Димезила с циљем "откривања Индо - Европљана", у глави под насловом "Идеологија о тројству", налазимо следећа размишљања:

"О чему се ради? О једној трострукој структури, која одговара трима функцијама, а која урања своје корене у непосредну стварност,
сачињавајући истовремено нит индо - европског поимања човека, света, природе и свемира. Тројна идеологија у овом погледу се
јавља као средишни и главни мит онога, што бисмо могли назвати "ИНДО - ЕВРОПЕИЗАМ"...

У немогућности, да овом приликом улазимо у анализу целе те књиге, у којој се Срби уопште не спомињу, док се српски језик спомиње само једном у једној листи језика, ми ћемо насупрот горњој типичној европској медитацији, супротставити на овом месту сву једноставност једне српске народне песме - и то само један њен одломак, у коме се спомиње српско "ТРОЈНО" божанство Триглав, на које би се дословно могле применити горње речи наведеног француског дела:

''.........
Па је носи до Бадњака
И Божића СВАРОЖИЋА,
Тог божића млада бора,
Сварожића мила сина,
Ивањица пауница!
Венцима се накитила
Од ивањска плаветнога,
У колу је потскакала,
Преко ватре прескакала,
Сухе лиле припалила,
Да нам стока буде здрава
Та говеда и те овце,
Ти јарићи и јагањци.
Доратасти вељи коњи,
Што но носе те јунаке,
миле борце ТРИГЛАВ-БОГА,
ТРИГЛАВ - БОГА ТЕ ТРОЈИЦЕ,
ВИШЊЕГ БОГА СТВОРИТЕЉА.
ЈАКОГ ЖИВЕ РУШИТЕЉА
И БРАЊАЊА БРАНИТЕЉА.."7


7. Песме и обичаји укупног народа српског, Књига прва - Обредне песме, скупио и издао М.С. Милојевић, Београд, 1969., с.б.

Српски народ је, дакле, давно пре хришћанства и пре свих западно-европских студија имао своју веру, своју филозофију и своје схватање ТРОЈСТВА..
Међутим нико, па ни учени аутор дела о великом ерудити нашега столећа - Димезилу - у својим студијама није Србе узео у обзир!
У вези са овим, сада бисмо могли отпочети један нов рад, паралелан споменутој књизи, којим бисмо изнели, у чему се састоји "српски индо-европеизам".
Нажалост, ми ћемо и том предмету моћи посветити само једно поглавље и то у другом тому наше студије.
Напустићемо овај тек само додирнути предмет, који нам особито лежи на срцу, да бисмо се вратили наведеном делу Суровјецког и Шафарика, који после некадашњих Венеда на тлу данашње Француске, спомињу Венеде Балтичких области (стр. 49.); Este (Strabon), Aesti (Tacit), Aesti (Jornand), a касниje Гутони, Пруси и Лети, који су СВИ ДОШЛИ С ЈУГА ЈОШ У ПРАДАВНИМ ВРЕМЕНИМА, ПРИВУЧЕНИ CEBEРHOM ОБАЛОМ ЋИЛИБАРА.

Све су то Суровјецки и Шафарик изнели с циљем потврђивања старости Словена у Европи, или - како су много пута поновили - давних ВЕНДО - СРБА. Они затим наводе, да су се проучавањем сродства европских језика (грчког, латинског, келтског и германског) бавили: Galenius, Knapski, Martinius, Temler, Sorgo, Soltan, Ihre, Frisch, Adelung, Kopczynski, Whiter, Berndt, Мurrау, A. Wagner, Dobrowsky, Linde, Šiskov, Rakowiecki, F. Gräf, Dankowsky и др., закључујући сви једногласно:

"При истраживању етимологија, откривају се сигурни знаци, када је која реч и у ком језику стекла право грађанства. ОВА ВРСТА САВЕСНОГ ИСТРАЖИВАЊА УВЕК ИДЕ У ПРИЛОГ СЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА, УПРАВО КАО И УПОРЕЂЕЊЕ ГРАМАТИКЕ. На овом месту нас аутори упућују на: "F. Graef, Comm, qua lingua graeca el latina *** slav. dial. inre gramm. comparetur, Petrop.,1827.,8.''

Ево, дакле, још једног предмета изучавања у оквиру будуће Српске Академије Знања! Расветљавање проблема КЕЛТА И СРБА.расветлиће многу тамну страну прошлости европског континента!

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 16:41 
OffLine
Samo jedan iznad mene
Samo jedan iznad mene
Korisnikov avatar

Pridružio se: 03 Jan 2007, 16:38
Postovi: 23477
Srbska Srbima!!!

_________________
Rad je od čovjeka napravio roba, neradu smo odani sve do groba.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 16:42 
OffLine
Bič božji
Bič božji
Korisnikov avatar

Pridružio se: 21 Okt 2010, 18:53
Postovi: 10613
Lokacija: Uvijek na pravom mjestu u pogrešno vrijeme!
Ovidije učio slova kod Vuka, a Panoramiks sve mudro zapisivao i bilježio, mada smo zagubili recept za čarobni napitak :lol: ima li gdje Asteriksa i Obeliksa tu?

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 17:08 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
Ведски и Душанов законик

На облик српског имена СРБИНДА у Ведама, надовезујемо друго једно сведочанство, које - као и СРБИНДА - ПРЕДСТАВЉА ЧВРСТУ СПОНУ ИЗМЕЂУ СТВАРАЛАЦА ВЕДА ДАВНИХ ПРЕДАКА ДАНАШЊИХ СРБА, чија је култура у оним древним временима носила печат одређеног правног поретка.
Овај одељак о ведском и српском праву, које - дакле - није ни римско, ни византијско, написан је на основу студије изванредног правног познаваоца, већ добро нам познатог Илије М. Живанчевића.

ДУШАНОВ ЗАКОНИК ИЛИ СРПСКО ТРАДИЦИОНАЛНО ПРАВО
- КОНТИНУИТЕТ ВЕДСКОГ ПРАВА

Када се говори о српском праву, одмах се мисли на Душанов Законик, чији наслов је у старијим рукописима "Закон благовјернаго цара Стефана". Јасно је, да је тај законик настао за време владавине Цара Душана и то у два маха:
Први део (према издању Стојана Новаковића од 1898.г.), тј. члан 1-135. -издат је на Сабору у Царском Скопљу, на празник Вазнесења, 21. маја 1349. г. а други је део, према истом издању, објављен на Сабору у Серезу, и то у време, између 1. септембра 1353. г. и 31. августа 1354. г. До наших дана је сачувано око 20 рукописа тог важног правног споменика, који потичу из времена од XIV-XVIII века. На жалост, оригинални рукопис није сачуван. Најстарији пак - од сачуваних рукописа - нађен је у Струзи, но он је непотпун. По старини, за њим долази рукопис, који је био својина призренске епископије, тзв. Призренски рукопис, који је служио као основ Новаковићевом издању од 1898. г. Остали рукописи се удаљују мање, или више од те две редакције, сматране најстаријим, од којих је једна извршена у XV, а друга крајем XVII. или почетком XVIII века.
Душанов Законик није израђен на споменутим Саборима, него је спремљен пре тога, а Сабору је поднет на одобрење. А да је Цар Душан свесно и озбиљно помишљао, да што боље уреди правне прилике своје велике и проширене државе, види се из једне његове наредбе из 1346. г., или 1347. у којој наглашава, да је намеран у својој држави поставити уредбе и законе, тако да у његовом Законику можемо гледати остварење тих намера.
Садржај Законика је следећи - према Новаковићевом издању од 1898.г.:

- Чланови 1-38. тичу се црквених ствари и особа.
- Чланови 39-62. односе се на властелу и њихове прилике.
- Чланови 63-73. тичу се других класа: чиновника, отрока, меропха, серба.
- Чланови 74-83. односе се на село и његове прилике.
- Чланови 84-117. садрже углавном казнено право и процесуално право.
- Чланови 118-122. баве се трговцима и њиховим приликама.
- Чланови 124-127. уређују градске ствари.
- Чланови 129-135. тичу се војничких ствари.

У другом делу Душановог Законика не налазимо толико сређене грађе, колико у првом. Ту претежу чланци, који би имали да уреде несређене прилике, настале у Србији услед наглог проширења њених граница. Грађа је распоређена по СТАЛЕШКОМ НАЧЕЛУ тј., норме су сврстане у групе, које се односе на личне и стварне међусобне ставове сталежа према сталежу. Тај систем потпуно одговара концепцији тадашње државе, којој је сасвим прилагођен. Иако је Душанов Законик опсежан рад, показују се ипак неке празнине и то у подручјима, за која знамо из других извора, да су у Србији била нормирана; нпр., породично право није разрађено потпуно, а позната је веома значајна улога српске породице са свим традицијама, које су се под њеним окриљем чувале кроз разне епохе и под најтежим условима. Исто тако, релативно се мало говори о наследном праву... Веома је занимљиво, да је у Законику слабо заступљено обавезно право, а ни говора нема о правним пословима, као што је купопродаја, зајам, најам, итд;, што се у савременом друштву сматра најважнијим правним предметом. Овде се пак морамо упитати, да ли је то било тако и у српском средњевековном друштву? И какав значај су онда имали ти данас толико важни правни појмови?
У Душановом Законику су најопсежније обрађени сталешки односи, дакле - права и дужности појединих сталежа и односи међу њима. На основу Законика можемо да створимо себи доста јасну слику српске сталешке државе у Душановом добу. Такође кроз Законик упознајемо положај црквених особа, властеле, властеличића, грађана, серба, меропха и отрока, па положај војника, Влаха и трговаца. У Законику свакако претеже јавно - правни карактер норми.
Много се писало о томе, у каквом је односу Законик Цара Душана са осталим изворима права. Има их, чак и међу Србима, који су тражили његову везу с грчко - византијским законодавством, тражећи уједно у њему и грчко -византијске утицаје. Друго занимљиво питање је: у каквом односу је та законодавна радња са другим правним изворима Европе?
Међутим, на основу извесних студија, а особито Новаковићевих, данас се поуздано може тврдити, да Душанов Законик има сасвим самосталан карактер државног закона, којим су се уређивале јавно - правне прилике царства.
Што се приватно - правних односа тиче, они су се уређивали и надаље према нормама ОБИЧАЈНОГ ПРАВА... Душанов Законик је на сваки начин имао значај основног државног закона, којим су утврђена општа начела државног уређења. Као таква законодавна радња он је замишљен, а тако је и проведен, па се тиме најбоље тумаче споменуте празнине у Законику.
Важност Законика Цара Стефана Душана добро је означио Стојан Новаковић, који је истакао, да је то најлепше културно дело српског средњег века. Законик најбоље сведочи, на коликој је висини била култура Србије у доба Цара Душана, као и колико је тај владар настојао, да уреди своју велику државу по одређеним правним основама. Висина на којој стоји Душанов Законик може да се оцени тек онда, кад се упореди чак и са савременим законодавством европских држава, кроз што се можемо само уверити, да он међу њима заузима једно изванредно место, како по садржају, тако исто и по значењу.

* * *
Претходна обавештења о Душановом Законику углавном смо узели из Станојевићеве енциклопедије, за коју их је написао правник Марко Костренчић. Од дела којима се служио, Костренчић је ту навео: Стојана Новаковића и његово друго издање, од 1898. г., расправе под насловом "Законик Стефана Душана". Као друго дело Костренчић цитира: С Jirecek, "Das Gesetzbuch des serbischen Zaren Stephan Dusan" (Archiv für slavische Philologie, 22., 1900); на трећем месту означен је "Душанов Законик" од М. Доленца, из 1925.г.

* * *
Пре него што пређемо на коментар Илије М. Живанчевића о Душановом Законику, осврнућемо се на овом месту у најкраћим потезима на неколико занимљивих појединости у вези с тим веома значајним српским средњевековним спомеником.
Као што је речено у почетку, нађено је око двадесет рукописа Душановог Законика. Стојан Новаковић је у својој расправи о њему закључио, да једино СТРУШКА и ПРИЗРЕНСКА редакција са сигурношћу потичу непосредно из оригиналног текста, а исто је тако - по Новаковићу - сигурно, да су те две редакције настале у Душаново доба. Међутим, Атонска верзија би, како он тврди, представљала почетни облик редакцијских новелирања, насталих на основу исправки оригинала, предузетих између 1402. и 1429. г., тј. у доба Деспота Стефана. С Новаковићем се слажу и научни кругови, чије мишљење је забележено у изванредном и монументалном издању "Законика Цара Стефана Душана "Српске академије наука, с поднасловом "Струшки и Атонски рукопис",1 на стр. 94.; то мишљење научних кругова је на споменутом месту дато у облику једног текста на француском језику:

"Еn dehors de nuiltiples questions encore non resolues, les
cercles scientifiques en sont arrives a la conclusion que la redaction
de Struga est le prototype qui a pris forme par voie officielle des le
temps du legislateur lui-meme, l'empereur Stephan Douchan, et que
le manuscrit de Struga est donc la transcription la plus proche de la
redaction de l'original. ''

1. Издање Одељења друштвених наука - Извори српског права IV, Српске академиje наука, примљено
на скупу 29. маја 1973.г. дело је штампано у Београду, 1975. године.

У преводу претходни текст гласи:

"Изван бројних још нерешених питања, научни кругови су дошли до
закључка, да је редакција (Душановог Законика) нађена у Струги,
прототип - створен службено још у време самог законодавца, Цара
Стефана Душана и да је манускрипт из Струге препис најближи
оригиналу. "

Дуго време, тешке прилике и многи други разлози довели су до оштећења тог рукописа, чију прву страну мало даље приказујемо. У оригиналном делу, цитираном мало више, репродукција манускрипта је у боји, тако да долазе јасно до изражаја слова смеђе - мрке боје, док су у атонском слова мрка и црвена. Судећи по репродукцији, оштећења су изазвана особито влагом. Но није само то оштећење жалосно. Још је жалоснија чињеница, што се ни један, ни други манускрипт не налазе у Србији, где би им било место, већ у данашњој совјетској Русији, у Москви, у библиотеци, која носи Лењиново име. Рукопис је тамо стигао осакаћен, јер су му нестали почетни и крајњи листови, а недостаје их прилично и у средини преписа, тако да данас само с жалошћу можемо да констатујемо, да је кодекс у свом првобитном стању био знатно већи. На рукопису се налази белешка:

"М1731 Законик Стефана Душана сербск. полуустав.,... кон. XIV (или
кон. XIV - нач XV в.), (вывезен В. И. Григоровичем из Струги, близ
Охриды), наиден во время путешествия по славянским землям в
1844. -1846. гг. "

На задњој корици пише:

"1877. г. Вход. Н1732. Из собр. В. Григоровича. "
- тј.
из збирке Василија И. Григоровича.

Овај Власије И. Григорович је живео од 1815 - 1876. г. Био је руски слависта и професор универзитета у Казану и Одеси. По Балканском полуострву је путовао ради научних истраживања, па је том приликом покупио многе старе српске рукописе, који су најпре били његова својина, док су по његовој смрти пренети у бивши Румјанцевски, каснији Лењинов музеј...
Те су тако Срби лишени својих најдрагоценијих споменика... За по неке, као за овај - зна се где је, али - колико их има, који су нестали заувек, као неке српске драгоцености, које су усташке главешине покупиле по српским црквама широм Хрватске, скупо их продавши у Америци...
Што се тиче Атонског манускрипта Душановог Законика, он је много боље очуван и сачињава део једног већег кодекса правне, одн. црквено - правне садржине. До данас се овај рукопис налази у добром стању, а и текст је далеко боље сачуван него у Струшком издању. После потпуне репродукције овог кодекса, у споменутом издању Српске академије наука, Димитрије Богдановић је направио читљив и јасан препис целога текста на црквено-српском језику. Међутим, Богдановић је тај посао тако лепо урадио, да је Законик разумљив и онако, како је био написан у време Цара Душана. Ми ћемо се овде дотаћи само неких појединости Душановог Законика онако, како је он приказан по Атонском Кодексу, који почиње речима (у преводу Димитрија Богдановића):

"Закон благовернога цара Стефана, лета 6857., индикт 2., на празник
Вазнесења Господњег, месеца маја, 21. дан.
Овај Законик постављамо од православнога сабора нашег, с преосвећеним патријархом, кир Јоаникијем, и свима архијерејима и црковницима малима
и великима, и са мном, благоверним царем Стефаном, и свом властелом
Царства ми, малом и великом. "

Не желећи да улазимо у извесне режимске коментаре у овом новом издању Душановог Законика, које сматрамо недостојним епохе Српског цара великог ујединитеља, коментаре, при којима се изналази "класна борба", "феудалистичко друштво", "друштвене неједнакости" и сл., ми упозоравамо на то, да се у овом почетку Законика назире један ред, који нема везе с марксистичком интерпретацијом једног готово светог документа, већ с хиљадугодишњим традицијама српског народа, које налазимо и у Ведама: на првом месту су они, који служе Богу, а тек иза њих сам Цар, па затим војнички сталеж.
Критичари који сматрају, да Законик Цара Душана не води рачуна о једној од највећих светиња за Србина у овоземаљском животу, о породици, нису на исправном путу. Јер одмах у почетку, Законик у одељку "О хришћанству" налаже:

"Властела и остали људи да се не жене без благослова...
И ни једна свадба да се не учини без венчања "...

Дакле, нема никакве посебне повлашћености исти закони важе и за властелу, тј. за ратнике и ратничке вође, као и за народ. Треба стварно бити површан и не видети иза таквих прописа поштовање светости: брачне везе, на којој се оснива обнова генерација! Већ одмах у самом том почетку видимо, да српски "феудализам" није био исто што, нпр., феудализам западне Европе...
А одмах после "хришћанства", следи одељак "О духовним стварима". У немогућности, да овом приликом улазимо у дубоку анализу, упозоравамо на племенитост српског духа, која избија кроз следећи пропис Душановог Закона (чл.5. у Атонском рукопису):

"Светитељи да не проклињу хришћане за сагрешење духовно;
да пошаље двапут и трипут ка ономе да га обличи. И ако не
послуша и не усхтедне да се исправи заповешћу духовном,
да се по том одлучи."

Где је ту "феудализам"? Где је ту "класна мржња"? Упрво је зазорно исписивати ове речи... Где је "владарско насилништво" у следећим прописима?

Чл. 33.:
"И по свим црквама да се хране убоги... Ако их неко од митрополита,
или од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од чина?"

У чему је ту "класна привилегија"?
Шафарик је писао о Душановом Законику, уврштавајући га у некакво "словенско право". Душанов Законик је СРПСКО ОБИЧАЈНО ТРАДИЦИЈОМ ОСВЕШТАНО ПРАВО и ова одлика не сме да се расплињава некаквим неодређеним описима! Јер, ко је још у оно доба говорио као српски Цар Душан?
Чл. 49. и 50.:
"Властелин који увреди и осрамоти властеличића, да плати 100 перпера...
И ако властелин, или властеличих увреди серба, да плати 100 перпера".

У чему је ту "феудализам" и "феудалистичка неједнакост"?! Или - је ли ово можда феудализам?!

.. "Ако који властелин узме властелинку на силу, да му се обе руке отсеку и нос одреже...
Ако ли себар узме... себи равну на силу, да му се обе руке отсеку и нос одреже. "

У чл. 64. се каже:
"СИРОТА ПРЕЉА ДА ЈЕ СЛОБОДНА ИСТО КАО ПОП.."

Ево једног појма који блиста као спона између давних Веда и Душановог Законика! А замислимо данас у двадесетом веку моралну висину творца Законика из XIV века!

Чл 94.:
"Ако ко препозна предмет у човека, а буде у гори, на пустом месту,
да га поведе у најближе село и преда селу и позове, да га даду пред судије... "

Веома важну улогу на више места у Душанову Законику играју "ЗАКОНИ СВЕТИХ ОТАЦА"... О томе савремени коментатори, који о свему суде кроз марксизам и његову класну мржљу - не говоре. А тај "ЗАКОН СВЕТИХ ОТАЦА" - СВЕТЛИ ПРЕД ЗАКОНОДАВЦЕМ КАО СВЕТА БУКТИЊА, КОЈА НЕ СМЕ ДА СЕ УГАСИ, што нико није тако запазио и у дубину тог смисла толико ушао као Илија М. Живанчевић! Има толико финеса у Законику Цара Душана, да је неопростиво прелазити преко њих... Те суптилности је добро осетио исти овај писац у својој краткој, језгровитој и значајној студији, која је у целини одраз његове компетентности.
Замислимо у данашње доба, када свуда на кугли земаљској бесни сила, насиље, неправда и тиранија свакојаке врсте, Цара који управо као у причи проглашава Закон: "ПИСМА ЦАРЕВА КОЈА СЕ ДОНОСЕ ПРЕД СУДИЈЕ БИЛО ЗА ШТО, А ОБЕСНАЖУЈЕ ИХ ЗАКОНИК ЦАРСТВА МИ, ШТО САМ НАПИСАО БИЛО КОМЕ ПИСМА ТА, ПИСМА ЧИЈУ БИ НИШТАВНОСТ СУД УСТАНОВИО, ОНА ПИСМА ДА УЗМУ СУДИЈЕ... ДА ДОНЕСУ ПРЕД ЦАРСТВО МИ."2

2. Струшки рукопис, чл. 63.

Када су носили пре неколико година земне остатке Цара Душана кроз Београд, да их сахране у храму Светог Марка, људи су клечали на улицама. И ми се побожно клањамо српском Цару, великом законодавцу, који је знао и своју царску личност да подвргне истим оним законима, који су важили и за сваког његовог поданика, било властелина, било серба, или свештеног лица! Како се усуђују, да без поштовања говоре о Српском цару, који је озаконио следеће речи?

(Струшки рукопис, чл 83.):
"Хрисовули3 Царства ми, што су издати градовима. Царства ми: што им пише,
да им није властан оспорити ни Господин Цар, нити ко други. Да су хрисовули тврди."

3. Хрисовул (χρυσοβουλλοζ λογοζ) владарска повеља са златним печатом.

Или, узмимо само следећи члан Струшког манускрипта без икаквог коментара

Чл 85.:
"Меропсима у земљи Царства ми, да није властан ни један господар против закона ништа;
само што је Царство ми записало у Законику, то да му работа и даје. Ако ли му учини што
незаконито, наређује Царство ми, да је сваки меропах4 властан парничити се са својим
господарем, или с Царством ми, или са Госпођом Царицом, или са црквом, или с властелом
Царства ми, и било с ким; да нико не буде властан задржати га од суда Царства ми, НЕГО
ДА МУ СУДИЈЕ СУДЕ ПО ПРАВДИ. И ако меропах добије парницу против господара,
да га ујемчи судија Царства ми, како да господар плати меропху све у року и потом да није
властан тај господар учинити зло меропху."

4. Меропах, мн. меропси /ст. срп. меропх - зависан сељак земљорадник - за разлику од Влаха сточара/.

Племенитост која се огледа у толиким ставкама Душановог законика, штовање које Законодавац показује према Пређима и Светим Оцима, обзири према сиротану, или сиротанки, брига за моралне вредности и обавезе, уздизање вере, духовности и духовних отаца, једнакост пред Законом без обзира - не на "класну", већ на сталешку припадност, која потиче из прадавних времена - све су то дивне ствари, о којима тек треба да се пише и о којима је најбољу интерпретацију до данас дао Илија М. Живанчевић, врсни познавалац права, доводећи Српско право у непосредну везу с правим начелима Веда и ведског друштва, у чему је - у ствари - цела тајна ЛЕПОТЕ и ВЕЛИЧИНЕ ЗАКОНИКА СРПСКОГ ЦАРА ДУШАНА. Он је - у ствари - кодификовао више хиљадугодишње српско обичајно право давши му облик сходан његовом времену.
И у овом тренутку даћемо реч правном познаваоцу Илији М. Живанчевићу, кога нико од режимски признатих ауторитета није узео у обзир, но који је заслужио да се због своје велике и оригиналне идеје спајања ведског и српског права стави и испред самог изванредног Стојана Новаковића. Јер - Живанчевић је својом садржајном студијом проширио хоризонте српског права, идентификујући га с временом Веда, које носе печат непролазне мудрости, изван времена и изван простора. А пошто су српске правне традиције, или боље ОБИЧАЈНО СРПСКО ПРАВО - идентичне Мануовим верским правним прописима, или – можда је боље рећи: правним прописима везаним уз Мануово име, из тога логично произлази, да се у свему другом може поставити паралела, што се тиче Веда и српског народа. У ствари - тај континуитет од Веда до савремених Срба и јест сврха ове студије, у чему нам изванредни Живанчевић на свој начин даје подршку, на којој му изражавамо овом приликом неизмерну захвалност, будући, да је у последњем могућем тренутку сачувао од потпуног заборава српско - ведско традиционално право!
Ево, дакле, приказа оног дела Живанчевићеве студије, који се односи на истоветност Српских правних начела, сачуваних у Кодексу Закона Цара Душана Стефана, с начелима правних појмова, везаних уз првог законодавца, Мануа и сачуваних од давне ведске епохе све до наших дана.
На жалост, западни културни свет о томе - или не зна готово ништа, или управо ништа, као што не зна, да се у српској држави јело виљушкама, а на двору цара Милутина виљушкама од злата и сребра и то још између 1282 - 1321. г., док је у Европи виљушку увео тек крајем XVI века Хенрик III, од чега је направљен велики догађај.

Фреска-портрет српског цара Стефана Душана из манастира Леснова,
из 1349.г., у Македонији, која се налазила готово у средишту Српског
Царства. У Леснову се налазе и други изврсни портрети српских владара...


Рукопис Душановог Законика из XIV века, нађен у Струги. Као што се види,
рукопис је оштећен влагом, а уз то су његови први и последњи, као и неки
листови из средине изгубљени.


Потпис цара Стефана Душана на хрисовулу светогорском манастиру Лаври,
1347. године


Потпис цара Стефана Душана на хрисовулу светогорском манастиру
Ватопеду, 1348. године


Потпис цара Стефана Душана на хрисовулу светогорском манастиру
Св. Пантелејмону, 1348. године


Потпис цара Стефана Душана на хрисовулу светогорском манастиру
Дохиару, 1349. године

ЗАКОНОДАВСТВО СРПСКОГ ЦАРА ДУШАНА КОНТИНУИТЕТ ВЕДСКОГ ПРАВА – ПРЕМА ИЛИЈИ М. ЖИВАНЧЕВИЋУ Има међу српским писцима великана, који су на неки чудан начин остали по страни - одбачени и заборављени. Напротив, прихватили су се уместо њих странци, уз претерана увеличавања и поверење, које не заслужују.
Дело на основу кога пишемо ово поглавље, штампано је 1934. г. Међутим, оно је у толикој мери актуелно, као да је писано ових наших дана!
Прелазећи одмах на Живанчевићеве закључке, без неког посебног увода, да подвучемо његову анализу става аустријске администрације према Србима, које је требало разбити и физички и идејно. Ово је важно због тога, што се - после Другог светског рата поступило тачно по принципима Аустрије, разделивши на нелогичан и противприродан начин српске територије, стварајући у оквиру истог народа нове и измишљене "народе и народности". Живанчевић, који је као правник добро познавао сва политичка подметања, каже, да је у доба аустријског господства:

"...то разбијање помагао цео бечки апарат од сеоског нотароша до
академије наука - на тај начин, што је непрекидно и свуда стварао и
сугерирао неку националну подвојеност широм српских земаља. "

Уз то, требало је до бесвести истицати инфериорност српског народа чиме се данас обилато користе сви они, којима је стало до пропасти српске нације. Међутим, то није све! Српском народу је требало почупати корене, унаказити му историју, изопачити све појмове о њему и његовој прошлости, а изнад свега - отети му и раскомадати језик, о коме је речено толико много и лепих и узвишених ствари од стране највећих европских интелектуалних ауторитета. Из целог тог хаоса, Живанчевић свом снагом настоји, да издвоји и подвуче важност Душановог законика, чији значај надилази данашње националне оквире српског народа. На жалост, по Живанчевићу, чак и добри српски радници, као Мијушковић, Герасимовић и Радојичић, расправљајући о том искључиво српском Документу, недовољно су поткрепљивали своја мишљења. Тако је испало, да су:

"...на срамоту српских писаца, Руси својим трудом и радом освојили готово
све српске катедре за Старо словенско право, као и за Старо српско право."

Да би иронија била још већа, ти руски професори Српског права добили су признање Српске академије наука.
Међутим, и поред свих великих признања, сматра Илија Живанчевић, ти руски радници, управо као и српски, направили су једну велику грешку тиме, што су српско Душаново законодавство приписали Византији због чега би се могло рећи, да је цео тај посао обављан са рђавим политичким намерама...
Тако је дошло до тога, да су готово сви братски руски научници, који су се бавили Душановим Законодавством, стали на гледиште да је оно, ако не препис Византијског права, а оно "византијска допуна византијског права". Тако су они:

"...као некадашњи Несторови Руси, а затим као Петар Велики код Руса,
увели и код нас Срба странце као носиоце образованости, негирајући тиме
самониклост Душановог законодавства и његову самосталност. Као и носиоци норманске теорије у Русији и они су код нас освојили универзитетске катедре
и ушли у Академију наука и својој нетачној теорији прибавили највише научно признање, омогућивши јој на тај начин најјачи разорни утицај. "5

5. И. М. Живанчевић, "Будућем покољењу", стр 3л.

Па ипак, упркос фаталним грешкама, развија Живанчевић даље своју мисао, однос Душановог законодавства према византијском праву из дана у дан изазива све живљу дискусију, чија ће последња реч неминовно и потпуно изменити досадашњи изглед и наше српске и византијске историје. Но, ради одређивања овога односа, мисли писац, потребно је наћи карактерне црте и једног и другог права и потражити ЊИХОВЕ ИЗВОРЕ6.

6. При развијању своје теме о српском законодавству и његовој изворности, Живанчевић се дотиче (стр.33.):
"...грчко - римске тираније, која је становништво Балкана још од
прехришћанских времена давила у крви и пљачкала до голе душе. Тако
он спомиње трачко - маћедонско - акарнански савез код Киноскефале,
200. г. пре Христа, који је потукао Римљанин Тит Квинтије Фламијније.
Да прослави ту победу, попут других Римљана, и Фламиније је организовао
у Риму тријумф, који је (према Титу Ливију. књ. XXXIV, гл. 52.) приказивао
- не само заробљенике, већ особито - кроз пуна три дана, колико је тријумф
трајао - опљачкано оружје, мермерне и бронзане статуе, злато и сребро у
металу и новцу, огроман број ваза, парадних штитова од сребра и злата, итд.''

Цитирали смо овај извод због читалаца, који би се у току ове студије могли упитати:

"Па где су трагови тих античких балканских Срба? Где су споменици,
писана сведочанства, уметнички предмети?"

Ево још једног примера, који цитира Живанчевић:

"После Фламинија и Киноскефале, дошао је Паул Емилије, назван
Маћедонски и Пидна у г.168. пре Христа, где су Римљани потукли опет
Трачане (Рашане) и Маћедонце, који су у циљу одбране од римских освајача
склопили нови савез. Тријумф Павла Емилија после покоља код Пидне трајао
је такође три дана и у току та три дана, према Диодору Сицилијанском (књ.
XXXI, гл 10.), прошло је улицама Рима преко хиљаду и четири стотине кола
разиих штитова, триста кола копаља, сариса (карактеристичних дугих
маћедонских копаља), лукова, итд. Уз то је у истом том тријумфу ношен
огроман број опљачканих ваза, предмета од сребра и од злата, драгог камења
и много других грађевинских и војних предмета. "

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 17:10 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
Ведски и Душанов законик (2.дио)

С разумљивом горчином Живанчевић закључује (с. 33-34.):

"Овај крвави римски циркус, извођеи помоћу гладне најамничке војске,
пљачкаша, грекулуса и других ухода, траје више векова - све дотле док се
Балкан не претвара у згариште, пусто полуострво, полуострво беде и смрти,
зашто је углавном Грчка одговорна, јер је она довела Римљане на Балкан.
А савез Грчке и Рима против Балкана, није био случај... "

Пошто је изложио више појединости о византијској управи,7 Живанчевић нас онда упознаје с извесним проблемима, које је он као правник изванредно пажљиво простудирао. Тако на стр. 39. цитираног дела дознајемо, да "варвари", тј. балкански Срби, уколико нису били присиљени, нису усвојили византијски систем управе. А тих "Срба варвара" било је свуда, и у Маћедонији, и око реке Струмице, и на Солунском Заливу, и у Тесалији, и у Грчкој, све до на крај Пелопонеза, како то пише Дил (Diehl - на страни 76.)8 Другим речима, било их је свуда и на сваком месту широм Балканског полуострва.

7. У вези с византијском управом Живанчевић, на стр. 36., спомиње "варварског цара" Константина Великог, који је, почетком IV века наметнуо Византији своју мисао. Даље дознајемо на истом месту, да Константин није знао ни грчки, ни латински. Он је на Балкан населио 300.000 Сармата, тј. своје сабраће Срба... А 11. маја 330. г. основао је на Босфору Визант. Да је Константин био Србин, доказ су српске народне песме њему посвећене (II књ. Вукове збирке)
8. Diehl Ch., Вуzanсе, grandeur et decadence.

Ако је до овог момента Живанчевић био готово писац лепе књижевности, одавде па даље он се претвара у великог правног познаваоца. Од стр. 40 наиме, он тврди, да је српска држава, противно својим традицијама, прихватила византијско начело царства, али и то тек под утицајем цара Душана као потпуног византијског ђака и то - не у циљу завојевања, већ одбране истим средством.

"Иначе, наставља даље Живанчевић, у свему се "чува стари ред", а
у приватно - правним односима у потпуности. Јер - НАРОД ИМА СВОЈЕ
ДРЕВНЕ ОБИЧАЈЕ, КОЈИ СУ ОСВЕШТАНИ И У КОЈЕ СЕ НЕ ДИРА,
А У ЈАВНО - ПРАВНОМ ПОГЛЕДУ, САДРЖАЈНО, СРПСКА ДРЖАВА
- НАСУПРОТ ВИЗАНТИЈИ - ОСТАЈЕ СТАЛЕШКА"

За доказ, он одмах цитира појединости од којих се прва односи на војску, која у писаном Душановом законодавству не игра највишу улогу, какву војска игра у Византији. Осим тога, она није ни уређена по византијском узору. Највиши и повлашћен сталеж јесте свештенство, а црква као верска установа била је повлашћено правно лице. Но организована по византијском систему, црква је имала читаву градацију чинова и звања, која су се сливала у "васељенског патријарха". А "васељенски" патријарх је служио у Цариграду цара и стављао му је цркву пред ноге све дотле, док сви Словени нису примили хришћанство. Таква црква у то доба није имала симпатије српског народа, јер је свештенство код Срба, по обичајима отаца, имало да заједно са владаром служи Богу. Тако су прехришћанске симпатије према првом, свештеничком сталежу, бледеле пред припадницима тог сталежа, уколико је оно служило Византији и Цариграду који га је често искоришћавао и корумпирао.9

9. Врло је занимљива Живанчевићева надопуна уз горњи текст, на с. 41., где он каже:

"Организована као средство за стварање византијског национализма и
јединства духа, црква је давала грчка имена свештеницима и калуђерима, а
и свима народима Византије. А служећи се црквом као средством за постизање овоземаљских, завојевачких политичких циљева, византијско царство није
успело, да своје свештенство подигне на онај ниво, на коме је оно било код
прехришћанских Срба."

Тако, разлаже даље Живанчевић, премда је српски народ примио од Византије цркву и њену пуну организацију, он није прихватио потчињени положај свештенства, који је био у супротности с његовим прехришћанским, повлашћеним положајем. Тако, док је византијска војска у самој Византији била на првом месту, дотле је код Срба и до Душановог Законика, а и после њега, свештенство било први и највиши сталеж, носилац науке и мисли, са светом мисијом служења Богу, ИСТИНИ, ПРЕЦИМА И СВЕТОСТИ ИСТИХ ПРЕДАКА. КОЈИ СУ - ПРЕМА СТАРОЈ ВЕРИ - УИСТИНУ ПОСТАЈАЛИ СВЕТИ. Свештенство је код Срба било и вољено, кад је успевало да се потпуно отргне византијском утицају, остајући народно и радно, не изневеравајући свету народну традицију служења небеском царству... Повинујући се у овом смислу потпуно народној традицији и сам цар Душан је, на законодавном Сабору, сам себе ставио испред властеле, али испред себе је ставио свештенство.
У наставку овог свог зналачког излагања, Живанчевић каже, да је у српској држави, како пре хришћанства, тако исто и у доба хришћанства, одн. пре цара Душана, свештенство увек било на првом месту, али да никако не треба схватити, да је оно имало највишу власт у модерном смислу те речи.

"Не, пише Живанчевић. Представник науке и знања, свештенство се
схватало као мозак и ум свога владара, који му је указивао сву пажњу,
саветујући се с њим о државним пословима, које је као владар обављао.
А сам владар, који је представљао - по схватању Срба - и ум и силу,
одржавао је равнотежу између свештенства, ума и властеле и штитио је
најнижи ред, На тај начин, владар је код Срба, код којих је осећање правде
необично развијено, схватан као чинилац друштвене равнотеже, док је
поштовање свештенства било поштовање ума, а не снаге и силе. "10

10. О. ц,, стр. 41-42.

Живанчевић тврди, да је љубав Српског народа према његовом свештенству постала опет огромна, пошто је обновљена за време Турака, када се српски свештеник отргао, како он каже - "византинизму", ставивши се, по својој праисконској традицији у службу небеског царства, саображавајући свој рад са духовним стремљењима српског народа, са слободом и са Богом.
После свештенства, други повлашћени сталеж код Срба, била је властела, настала од праисконске владалачке пратње, оружника и владареве дружине. Тај сталеж је имао право наслеђивања државне баштине, са које је владару давао известан данак - соћ - као знак признања своје потчињености. Властела српска се за цео живот одавала војничком позиву, а у случају рата је давала војску.
На стр. 43., Живанчевић даје једну врло занимљиву анализу једног од аспеката Српског правног схватања, износећи следеће чињенице, данас вероватно непознате свакоме осим правницима:

"Образовање баштине, аријевске "БАТИКЕ"11 и наслеђивање њене државине,
сматрано је као повластица услед тога, што је и код древних и код средњевековних
Срба земља припадала државној организацији и дељена је за обрађивање, те није
могло бити речи о наслеђивању својине. У својину је спадао само салаш, као стан
и окућје. Давање пак "соћа" није представљало дажбину као оптерећење, већ као
признање, да је властелинска држава својина целога народа, у чије име владар њоме располаже као народни пуномоћник, Услед тога је породица умрлог властелина цару враћала и коња и оружје као државну својину дату ратнику на расположење, док је у служби.
Ни српска војска није била организована по узору на византијску. Византијски
војници били су стално под заставом и распоређени у посаде по темама. Међутим,
српска војска предвођена властелом, била је народна војска и окупљала се само у случајевима потребе. Изузетак су чинили стални гранични стражари, које је народ
називао "крајишницима".
11. При навођењу ведских израза, никада не смемо да сметнемо с ума Вакернагелово тврђење, да је готово свака ведска реч до нас стигла изобличена!

Даље нас Живанчевић обавештава (стр.43.), да се у закону говори и о нижој властели, па малој, властеличићима, а сви скупа, свештенство, властела велика и мала, сачињавали су САБОР ЗЕМЉЕ СРПСКЕ, који се саветовао са својим владаром о управљању државом. Уз све споменуте, постојао је, и један посебан сталеж - СЕБРИ - коме су припадали сви слободни поданици, не припадајући пак ни једном од споменутих сталежа, тј. свештенству, властели, или властеличићима.
Овај део својих излагања Живанчевић закључује следећим речима (стр.44.):

"Из ово неколико редова види се, да су Византијско и Душаново царство
били организовани ПО ДВА ПОТПУНО РАЗЛИЧИТА НАЧЕЛА, НА ДВА ДИЈАМЕТРАЛНО РАЗЛИЧИТА НАЧИНА Византијско, као и римско, по
новијем, западном, индивидуалистичком, апсолутистичком, централистичком. СРПСКО: ПО СТАРИЈЕМ, ИСТОЧНОМ - СТАЛЕШКИ, КОЛЕКТИВИСТИЧКИ, САВЕЗНО. ПРЕМА ОВОМЕ наставља Живанчевић ВИЗАНТИЈА НИЈЕ ИМАЛА НИКАКАВ УТИЦАЈ НА НАЧЕЛА ОРГАНИЗОВАЊА СРПСКЕ ДРЖАВЕ, ЈЕР
СУ НАЧЕЛА ТЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ДАЛЕКО СТАРИЈА НЕГО И ВИЗАНТИЈА
НЕГО И РИМ."

По упоредном прегледу државног уређења Србије и Византије, Живанчевић прелази на извођење утврђења принципа приватног права једне друге државе.
По њему, у кршном окриљу Балкана, Срби су од најдавнијих времена чували своју реч, одн. свој језик, своју веру и обичаје. Тај Балкан с непромењеним традицијама кроз један неодређено дуг период, дефинитивно је заузео римски цар Август...

"Римљани су схватили, каже Живанчевић, да међу староседеоцима Балканског полуострва нису могли да се мешају у приватно - правне односе... јер балканска
племена су већ имала своје правне обичаје, А начела њиховога права, са колективном нотом, дијаметрално су се разликовала од начела римскога права као
- индивидуалистичког.''

На стр. 48., Живанчевић каже, да је Душаново законодавство садржавало нешто, што се код Срба познавало још од памтивека, а то је древна колективна одговорност, што је Византија почела да усваја тек од ХIV века.
Најмања заједница која је по Душановом законику одговарала кривично, алтернативно, јесте кућа... Осим куће (стр.49.) заједнички је одговорало село као правно лице. Његова одговорност је предвиђена чл. 20, 77, 99, 111, 145 и 169. Био је одговоран и град у смислу чл. 169., а одговорност веће и највеће заједнице, околине, предвиђена је чл. 58, 100, 126, 158 и 191. Душановог Законика.
Установа заједничке правне кривичне одговорности потпуно је различита од римског схватања појединачне кривичне одговорности. Ни византијско право није познавало начело заједничке одговорности, него је почело да га усваја под утицајем српског.
На стр. 50., Живанчевић подвлачи:

"Осим овога, Душанов Законик је генијално сачувао и стародревну сталешку релативност казне према сталешкој реативности. Ово се особито јасно видиу
систему кривичних дела против личности. "

Стр. 51.:

"Поред овога и судски поступак је у српској држави сачувао древне старине:
удаву, свод, обличеније, мазију и др. у чл. 84, 92, 106, 150, 180 и 193."

Пошто је анализиран у извесне детаље, у које нама овде није потребно да улазимо, Живанчевић затим даје један пажње вредан коментар, па каже:

"А и та начела из поступка средњевековне Србије као и све остало у Душановом
Закону, ПОТПУНО ЈЕ СУПРОТНО ОСНОВНИМ НАЧЕЛИМА Византијског
права. Сличност се показује само у онолико, у колико су у византијско право
продрла српска правна начела. одн. уколико је Византија примила право у српског народа. "

На страни 52. Живанчевићевог дела дознајемо, да су у српској држави сопственици земље били Бог и народ, а уместо једнога и другога, владар се, као представник народа јављао као власник земље; чл. 49, 81, 101, 110, 114, 116, 119, 132, 139, 148. и 176 и вршио је додељивања. Додељивање земље вршено је само у државину, а никако у својину.
Опет ћемо прећи преко искључиво правних Живанчевићевих анализа, да бисмо се задржали на оном делу његове расправе, који је за ову студију најзначајнији. А то је његово довођење у везу Душановог законика и уопште српских правних начела с установом ведског права. Ево, како аутор отпочиње тај део ове своје занимљиве и драгоцене расправе, утолико драгоценије, што је она сигурно једино дело написано о овом проблему, које је - на жалост - остало незапажено и неискоришћено за истиниту правно - лингвистичко- историјску студију о српској нацији. Зато прилазимо свакој речи исписаној Живанчевићевом вредном руком с дужним поштовањем:
"За нас је потпуно јасно, пише наш аутор, да је Душанов Законик дело расног генија. Он није творевина ни Душана ни његовога времена. ЊИМЕ СУ И ДУШАН И САБОР САМО ПОТВРДИЛИ СТАРО - ДРЕВНЕ СРПСКЕ ЈАВНО - ПРАВНЕ И ПРИВАТНО - ПРАВНЕ ОБИЧАЈЕ И НАСЛЕЂЕНЕ ОСВЕТШТАНЕ ОДНОСЕ" (стр.53.).
На следећој, 54. страни, Живанчевић наставља стилом правника - песника, повезујући правна и државна начела српског народа с начелима ведског друштва, пренетим до нашег времена захваљујући ведским химнама. Живанчевић с тим у вези пише:

"А тај расни геније, оваплоћен у Душану, досеже у далеку прошлост, јер се
сва начела Душановог Законодавства, и јавно - правна и приватно - правна,
налазе у Ведама и у прастаром аријском Мануовом Законику, који се помиње
на доста векова пре Христа.
Ману је право српско име и према познатом филолошком правилу
претварања.и мешања самогласника, као нпр.: дан, ден, солнце, сунце, итд,
име МАНУ се код нас Срба задржало као МАНЕ које - према Кочићу - и
данас носи половина кршне и поносне Лике. "
Након овога, Живанчевић се упушта у ведске појмове сводећи их у неку
руку на српске. Ево, како он расправља о Мануу:
"Ману је Бог. Он је "свајам бхува", при чему је "свајам" - "од себе", "по себи",
"свој", док је "бхува" - "бива". МАНУ ЈЕ дахле, САМОРОДНИ, САМОСВОЈНИ
БОГ. Од њега произлазе шест других Мануа, који поседују вишу душу и вишу
вољу. Први од тих шест Мануа јесте СВАРОЖИЋ, опет стари српски Бог. (В. књ.
I чл 61., 61) СВАРОЖИЋА спомиње Дитмар12 у Х веку по Христу у вези с Балтичким Србима, који су у његово време још увек били бројни на свом давнашњем тлу,
заузетом од придошлица Германа. МАНУ ЈЕ, дакле, БОГ ЗАКОНОДАВАЦ.
Досада је непознато, тврди даље наш писац да ли је аријевско друштво и пре
Мануа - тј. ведско друштво - било издељено на сталеже и поред тога, што се у
ведској химни "Пуруша - сукти" спомињу и брамани, и кшатрије, и васје, и судре.
Кроз химну "Пуруша - сукти" избија дубока, права ведска старост, али је у ведској књижевности несумњиво јасно, да се ведско друштво делило по боји на беле и
црне "варња ", савремено српско "вран", "врана", по чему се некада Бенарес звао "Варањаси", тј. град враних, или црних људи.
Код Мануа ведско друштво је било издељено на четири сталежа. На прво
место постављен је брамански, свештенички сталеж, носилац мисли и науке,
управо као и код Срба; на другом месту су кшатрије, војсковође и ратници по
позиву, на трећем месту су васје и најзад, на четвртом, судре....
За први и други ред Манује предвидео школовање, нарочито за брамане,
који се, готово по правилу, у трећем одсеку живота - као деде - повлаче у шуму,
било сами, било са женама и као пустињаци проводе остатак живота у испаштању
и припремању за загробни, вечни живот.
Поред институисања сталежа, Мануов Закон готово у свим ситницама
предвиђа и регулише све правне и приватно - правне односе.
Према Брихаспатију, Мануовом коментатору, кривична дела се сматрају
као насиље, па се тако и зову,
Колективна кривична одговорност која се сачувала у Душановом Законику
и повлачила "вражду" као колективну глобу (а из Српског права утицала на
Византијско право), ПОМИЊЕ СЕ ЈОШ У ВЕДСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ КАО "ВАРАДЕЈА". "Ваира" би одговарало "врви", а "деја", или "даја" долази од глагола
"Да" "дати", истог у Срба и у Ведама, те је према. томе - "ваирадеја" идентична са
речју "врвда", одн. "вражда". "

12. Dithmar je био бискуп Мерсебурга. Рођен је 976. г., а умро је 1018. г. по Христовом рођењу. Најпре је био калуђер у манастиру у Бергену, а бискупом је постао 1009. г. Он је подржавао ратове који су се водили против Мисније, а то је баш била древна српска област. Дитмар је написао једну "Хронику историје Немачке" у осам књига, која обухвата време од 876. г. до 1018. г., где се неизбежно дотакао и староседелаца касније Германије - Срба, па и њихових божанстава...

Будући, да се наука никада није после Живанчевићевог дела бавила упоређивањем ведског и српског права, а особито не у западном свету, где се и данас на балканске Србе гледа грчко - римским очима, тј. као на "варваре", о чијем постојању се води рачуна само кад треба да им се нанесе зло, ми ћемо се стога врло пажљиво позабавити овим минуциозним српско - ведским правним упоређењима, јер је то једно неопорециво сведочанство о дубокој вези Срба и првобитних, тј. најстаријих ведских химни, које су - то је опште познато - у Индију биле "донете"... а да још увек нико поуздано не зна, или је можда боље рећи: неће да зна, одакле, као и ко су тачно били "доносиоци".
Од стр. 55. па даље, Живанчевић се бави анализом колективне одговорности за убиство у ведској књижевности. Таква колективна одговорност се у. Ведама звала "сатадеја", што аутор тумачи:

"Сложеница одречи "сата" - српски "сто", што се у Душановом Законику
јавља (чл. 118.) као "сат" и "даје" са значењем: "давање стотину". "

Убиство је у Ведама повлачило глобу од "стотину крава" а код Душана "шести волна",
На 56. страни Живанчевић подвлачи, да су ту стару ведско - српску вражду, или ваирадеју усвојила и германска племена, али много касније...
Затим дознајемо, да је доцније код Мануа казна за убиство била релативна. Убиство брамана се (према чл. 232., књ. IX) кажњавало смрћу, управо као и код Душана убиство свештеника (чл. 95.) и жигосањем (чл. 237., IX). Убици је и тетовиран на челу човек без главе. Иначе, убиство је кажњавано и највећом глобом: по Мануу, у Ведама -100 пана (чл. 296., VIII), управо као и од Душана -100 перпера (чл. 94.).
Код Мануа (чл. 323. књ. VIII) отмица жене из вишег круга (браманке, или властелинке) кажњавала се смрћу. А таква се иста отмица код Душана (чл. 192.) звала "владичасти разбој" и њено пресуђење спадало је (као и невера и крв) у надлежност самога цара, што значи - по најпростијој логици - а и по Мануу (чл. 232. књ. IX), да је повлачила смрт као најтежа кривица. Поред отмице, Ману је, опет према сталешком систему, предвидео и кажњавање силовања. Ако је (по чл. 359., књ. VIII) судра силовао браманку, кажњавао се као и себар код Душана за исто дело (чл. 53.) - смрћу. Казне за виши ред су блаже. Тако је и код увреде. Кшатрија се за увреду брамана кажњавао са 100 пана. Васја се за исто дело кажњавао са 150 пана, а судра телесном казном (чл. 267., књ. VIII). То дословно одговара чл. 50, 55. и 95. Душановог Законика. КОД МАНУА СЕ СУДРА КАЖЊАВАО СЕЧЕЊЕМ РУКУ, АКО ЧУПА БРАДУ БРАМАНУ (чл. 281., 283., књ. VIII), као И СЕБАР КОД ДУШАНА ЗА ИСТО ДЕЛО ПРЕМА ВЛАСТЕЛИНУ (чл. 97.).
Поред овога, Душанова "удава" је предвиђена у чл. 49., књ. VIII Мануова закона и из ведске је епохе. "Обличеније" и "котао" такође су установе Мануова Закона, а "мазија" се помиње још и у Чандагија Упанишади. Поред - осталих, два стара Мануова доказа су железо и вода, тј. котао (чл. 114. књ. VIII). Члан 114. каже, да судија, према важности случаја може да нареди осумњиченом, да узме ватру у руку и да је стави у воду, или њоме додирне главу своје деце и жене. По чл. 115. може се веровати ономе, кога ватра не опали, или који не потоне, или га одмах не достигне несрећа. Према Чандагија Упанишади (VI, прапатака, 16., канда 1-2.) Удадака Арунеја каже сину:

"Ухватили су човека, довели и кажу. "Узео је нешто, лопов је. "На његову
одбрану наређују да се усија мазија. Ако је преварио, погинуће, а ако се не
опече, исправан је и биће ослобођен. "

Овим прописом из Мануова Закона и Упанишаде потпуно се објашњава чл. 84. и 106., као и 150. Душановог Законика. Мазијом и котлом само се потврђивала заклетва, а ни једно, ни друго нису били самостални и потпуни докази.
Веома је занимљиво оно, што доноси Вук у своме "Рјечнику" уз израз "мазија". Ево, шта он ту пише:

"МАЗИЈА, f. vide (надо) челик... - 2) Die Probe des glühenden Eisens und heissen Wassers. Ехреrimentum per ignem. (тј.: стављање на пробу помоћу усијаног гвожђа
и вреле воде.) У Србији су, каже Вук у наставку, доскора кашто вадили мазију
(Вуково подвлачење), тј. кад на каквога човјека реку да је што украо, а он се одговара
да није, онда узваре пун казан, или велики котао воде, па у ону врелу воду метну комад врућа усјана гвожђа (или камен), а онај, на кога веле да је украо, засуче рукаве, па
објема рукама извади оно гвожђе из воде. Ако он не буде украо оно, што на њега
говоре, неће се ожећи ни мало, а ако ли буде украо, изгореће му руке. На то Вук
додаје: ја не знам ни једнога, који је вадио мазију, да се није ожегао, а знам двојицу,
што су им руке изгореле: Панту Стаменићу из Јадра, из села Тршића и Митру
Туфегџији из Рађевине, из села Мојковића."

Почев од стр. 57. своје књиге, Живанчевић наставља једним новим идентификовањем ведског и српског кривичног поступка. Он износи, да осим претходног има још нешто у Душановом законику из времена Мануа. Код Мануа је тај став означен бр. 49., књ. VIII, a код Душана бр. 84. "Удава", одн. "дава",13 како се првобитно налазила у призренском препису, назива се санскритски, управо ведски "дарња", а састоји се у томе, што је поверилац дужник могао да лиши слободе за дуг. Иначе, изузев велеиздаје, која се кажњава смрћу и састоји се из напада на краљеву личност (Душанов Законик 52., 192.), фалсификовања указа (Душанов Законик, чл. 138.), свађања министара и служења непријатељу (Ману, књ. IX, чл. 232, итд.), што повлачи апсолутну и општу казну, све су друге казне, управо као и у Душановом Закону, релативне према сталежу.

13. По Вуку и његовом "Рјечнику" - "дава" је у његово доба била још увек "тужба".

Даље, на стр. 58. дела "Новом Покољењу" дознајемо, да МАНУОВ ЗАКОН (чл. 113 - 117.) КАО И ДУШАНОВ (чл. 146., 147.) ПРЕДВИЂА УПРАВИТЕЉА СВАКЕ ОПШТИНЕ (свакако кнез), УПРАВИТЕЉА ДЕСЕТ ОПШТИНА (свакако Душанов премићур), УПРАВИТЕЉА ДВАДЕСЕТ ОПШТИНА (свакако Душанов владалац), УПРАВИТЕЉА СТО ОПШТИНА (свакако предстојник, пред-сто, тј. сатник), УПРАВИТЕЉА ХИЉАДУ ОПШТИНА (свакако челник). Председник општине био је дужан, да лично обавести управника десет општина о нереду, крађама, разбојништву, уколико није сам надлежан да суди, десетар двадесетару итд.
На 58. страни Живанчевић тврди: .

"Но не само у наведеним прописима, Мануов и Душанов Законик су потпуно подударни готово у свим оним прописима, који су код Душана, јер је Душанов
Закон по обиму много краћи, а као устав представља само начела, док Ману
регулише и ситнице. "
Па даље:
"Овим смо, сматрамо, несумњиво утврдили - не само то, да Душанов Законик
није препис византијског законодавства, него је, уколико се подударају, ЊЕГОВ
ДАЛЕКИ ПРЕТЕЧА"
"До скора се цела римско - византијска култура, пише у наставку Живанчевић, приписивала класичној грчкој мисли. Недавно је међутим Colin (Hellenisation du
Monde Antique, Paris, Alcan, 1914.) запазио, да је Грчка на Рим утицала само у
књижевности и уметности. Иначе, на општу културу римског класичног доба
утицао је, како он каже, "јелинизовани исток".

Коленово мишљење, да је стара Грчка утицала на Рим, па касније и на Византију, само књижевношћу и уметношћу, потпуно је тачно. Али теза, да је на Рим па према томе и на Византију касније утицао "јелинизовани исток", не може да се прими, јер је противречна.
Улазећи дубоко у суштину грчке, римске и византијске мисли, Колен је добро уочио, да традиционална теза о величини старогрчке културе и њеног општег и потпуног утицаја не може да се одржи пред критичним разматрањем, али - не познајући "варварску" културу са Балкана, он је одлутао на НЕОДРЕЂЕНЕ ИЗВОРЕ,14 у "јелинизовани исток", да у њима нађе ону "јелинску мисао", коју није нашао у самој Грчкој. А то је нелогично, јер, ако је класична Грчка била немоћна да на Рим, а затим и на Византију директно сама утиче поред књижевности и уметности и општом културом, онда је "јелинизовани исток" као представник туђе мисли био још немоћнији, да такав утицај изврши."
Најзад, закључујући овај одељак, Живанчевић каже, да су ублажавање обичаја и код Грка, и код Римљана и код Ромеја извршили балкански "варвари", а ти "варвари" - према свему, што је сачувано, захваљујући поштовању традиција, били су Срби с њиховом специфичном културом. Оно пак, тврди Живанчевић у својству правника, што се данас погрешно назива Римским Правом, јесте Константин - Јустинијаново, што значи словенско, односно Српско. (Стр. 59.) Правећи на крају - овде у одломцима изнетог расправљања - неку врсту поговора, Илија Живанчевић поставља питање (стр.59.):

"Зашто је Душан кодификовао древне обичаје свога народа, кад су они
и иначе, у народу који је љубоморно чувао своју традицију и помоћу ње постао
бесмртан освештани Закон?"

14. Није само овај француски аутор прибегао, како каже Живанчевић - "неодређеним изворима" тамо, где полазећи од Грка није нашао задовољавајуће објашњење...

Ево његовог скраћеног одговора на горње питање.

"Велбужд је, тврди писац, грандиозан датум.15 Тим датумом је Византија
углавном скинута с дневног реда на Балкану, док су се српски видици њим
отворили. "

15. Велбужд је данашњи Ћустендил. То је место око 1190.г. освојио Стеван Немања. У српској историји је оно важно зато, што је код њега, 28. јула 1330. г., Стеван Дечански потукао Бугаре, решивши тиме питање превласти над вардарском долином и Македонијом. Ту се особито истакао млади краљевић Душан.

Називајући цара Душана генијем и визионаром, писац каже, да је он обдарен тим великим даровима духа и памети, још првих дана свога умнога битисања угледао и Цариград и Косово и то визионарство му је давало огроман подстрек.
Цар Душан је још првих дана своје владавине властели ставио на знање, да је за њега Српство изнад свега, па је том циљу и посветио цео свој живот, прекинут пре времена. Но, како даље тврди Живанчевић (стр.61.):

"Душаново Српство се налазило између чекића и наковња, између Мађара,
иза којих је стајало папство, скупа с Римом и Турака, пред којима су били Грци,
они Грци, развија даље Живанчевић своју мисао, КОЈИ СУ НЕКАД ДОВЕЛИ И РИМЉАНЕ преко Киноскефале и Пидне. И ради одбране тога стешњенога
Српства, носиоца вере у Бога, њему је требало Царство; но не Царство као
производ болесне и неуравнотежене амбиције, завојевачко Византијско царство,
већ мисионарско, као уједињена народна снага, за ношење једнога великог идеала
расе и правоверја, које се код Душана идентификовало са Српством... "

На стр. 62. Живанчевић пише својим поетским стилом:

"До сржи расан, Душан је (име Душан је аријско и помиње се у "Рамајани",
књ. III, Рат на Цејлону) спас балканских Срба као носиоца и чувара древне културе
видео у Српском Царству. А Царство као и све остало ван њега и у њему хтео је да потчини својој великој идеји, да стави у службу своме великом циљу - ЧУВАЊУ ИСТИНЕ И ПРАВДЕ
Надахнут, велики идеалиста, велики родољуб, велики визионар, Геније (аутор
пише Геније великим словом), Душан је избегавао све сукобе, који нису служили општем добру, чији је носилац требало да буде Српска држава, његово Царство. И
да би умирио сталеж, он се решио, да му и писмено, Уставом, призна готово сва
права, која су му припадала од памтивека, од времена Веда, од Мануа. Он је хтео
све и свакога да приволи великом послу и то не страхом, већ љубављу, помоћу
идеала, који је и њега уздизао и носио. Отуда је његов Закон само Устав, и то
сталешки Устав, који је и писмено освештао само она начела, на којима су сталежи живели много векова, традиционално. Душан је, поред тога, хтео да законом укаже
пут новим покољењима, ради одбране бесмртне српске мисли...
... а млађа покољења су мислила да је Законих непотпун па, не познајући
традицију свога народа, зајмили су му допуне од туђина... ...и са великим Царем
умрло је и Царство великих намера и великог идеала...
... Али, Српски народ је био ДАВНАШЊИ, ОЧЕЛИЧЕН, па је помоћу своје древне образованости и традиције преживео на Балкану и Грко - Римљане, као и Византију и Грко - Турке, Цариградску патријаршију и дахије..."

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 17:21 
OffLine
Veteran
Veteran
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Apr 2011, 00:53
Postovi: 1620
Lokacija: дебља страна Елта кабела
Има ли иједан аутор којег овде опсежно копираш да је писмен?
Ти ликови само нижу реченицу на реченицу без икаквог смисла и реда, не поштујући нити један постулат писања научног текста (што већ по себи довољно говори о њима).
Има ли иједног да мало сажетије пише? Оволики "дивни реферати" (Змај од Шипова ТМ) сморише до лудила.

Citiraj:
Ману је право српско име и према познатом филолошком правилу
претварања.и мешања самогласника, као нпр.: дан, ден, солнце, сунце, итд,
име МАНУ се код нас Срба задржало као МАНЕ које - према Кочићу - и
данас носи половина кршне и поносне Лике.


Овај га баш онако максимално лупи! Мане је скраћени облик имена Манојло, које је преко грчког дошло из хебрејског - Емануил(о). Какав црни Ману?! :lol:

_________________
Правда за пОвлаку!


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 17:42 
OffLine
Samo jedan iznad mene
Samo jedan iznad mene
Korisnikov avatar

Pridružio se: 13 Apr 2008, 01:45
Postovi: 26529
Lokacija: Banja Luka
Kako se zove onaj celavi musliman sto izmislja istoriju i pise udzbenike da se djeca "obrazuju"? On je mala maca za ovo, nikad vise nista ne bi izmislio kad bi skontao koliko nema maste u odnosu na ove tekstove :)

_________________
Radonjic je kriv!


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 17:48 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
Evil_Dead je napisao:
Овај га баш онако максимално лупи! Мане је скраћени облик имена Манојло, које је преко грчког дошло из хебрејског - Емануил(о). Какав црни Ману?! :lol:


Провалио си га! Разбуцао си све ове неписмене лупаторе. Велики маг знања "Ивл-Дед"

А ја мислио да Ману-Мане долази од:

Ману-Мане (sanskrt मनु) - наслов који се у Хинду текстовима користи за претка људске расе. Ману то је уједно и први краљ који је владао земљом и којег је од потопа спасао Вишну. Ману значи велику побожност и мудрост.

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 17:52 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
skeva je napisao:
Kako se zove onaj celavi musliman sto izmislja istoriju i pise udzbenike da se djeca "obrazuju"? On je mala maca za ovo, nikad vise nista ne bi izmislio kad bi skontao koliko nema maste u odnosu na ove tekstove :)


Зове се Скева!
:laughing3: :laughing3: :laughing3: :laughing3:

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 17:54 
OffLine
Samo jedan iznad mene
Samo jedan iznad mene
Korisnikov avatar

Pridružio se: 13 Apr 2008, 01:45
Postovi: 26529
Lokacija: Banja Luka
Ajoj. pa ti si saldzija neki :D

_________________
Radonjic je kriv!


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 18:00 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
Наравно, све треба на шалу окренути.

Него, шта је по теби овде измишљено? Или си и ти само пратио куцању па навратио!

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 18:00 
OffLine
Veteran
Veteran
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Apr 2011, 00:53
Postovi: 1620
Lokacija: дебља страна Елта кабела
POLLARIS je napisao:
А ја мислио да Ману-Мане долази од:

Ману-Мане (sanskrt मनु) - наслов који се у Хинду текстовима користи за претка људске расе. Ману то је уједно и први краљ који је владао земљом и којег је од потопа спасао Вишну. Ману значи велику побожност и мудрост.


Мислити и знати није исто.
Лично име Мане дефинитивно долази од Манојло, а ово од Емануил(о) хебр: עמנואל.
Тако да то ништа нема нити са Хинду текстовима, нити са Ману Чаом као краљем свога музичкога жанра. ;)

Иначе, зашто се ниједан од тих аутора не бави филолошком чињеницом да је ромски језик члан индо-аријевске групе, баш као и ведски Санскрит, а Роми дио индо-аријевске народне групе?
Да ли сад изгледа примамљивије бити Аријевац и тражити поријекло у Индији, заједно са млађом браћом Ромима?

У сваком случају, све да смо се и довукли из Индије - били смо и остали Цигани. :)

_________________
Правда за пОвлаку!


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 18:17 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
То о Циганима (Ромима) мораш питати те аутор. А што се тиче Аријеваца погрешно тумачиш овај појам. Што се тиче Цигана о њиховог језика не могу да расправљам, вјероватно да постоји разлог зашто ове наведене величине нису проучавале цигањски (ромски).

Са намјером пишем Цигани умјесто Роми, јер назив роми (људи) може да се користи за све људе на земаљском шару, па у принципу не одређује конкретно на кога се односи.

Ведска филозофија или ако хоћеш религија као свој основ узима универзални, како они кажу на санскрту Р-ТАМ.
А познавалац или онај који схвата Р-ТАМ назива се АРИЈА.

Веза између Мане и Емануило не постоји на начин како га ти презентујеш. Код Срба постоји име Мане које није скраћени облик од Манојло, мада јесте уобичајено да сви који се зову Манојло имају надимак Мане.

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 31 Jul 2014, 18:26 
OffLine
Veteran
Veteran
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Apr 2011, 00:53
Postovi: 1620
Lokacija: дебља страна Елта кабела
Ма, мени је занимљиво да су Роми заиста дошли из Индије, да заиста припадају индо-аријевској групи и да им језик директно извире из истог коријена као и санскрит, а не пада им на памет да од тога праве квази-идеологију. Док ови аутори (који су нека врста књижевника, а не историчара) измислише све редом да би се стрпали у групу којој и Роми припадају.

Иначе, израз аријевац користим у етно-лингвистичком смислу, наиме не измишљам му додатна значења.

Још једном око тог Мане, жага га убила дабогда, то је скраћени облик имена Манојло код Срба, карактеристичан за Лику и ријетко се гдје друго јавља. За Лику су иначе карактеристични скраћени облици имена - Мане, Дане, Миле, Стево, Боро, Јово... тако да као што ни Јово није из Веда, тако ни Мане није отамо. Осим ако у Лици нема неко село Веде, они имају обичај давати чудна имена насељима. :lol:

_________________
Правда за пОвлаку!


Vrh
 Profil  
 
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Započni novu temu Odgovori na temu  [ 346 Posta ]  Idi na stranicu Prethodni  1 ... 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12 ... 18  Sledeća

Sva vremena su u UTC [ DST ]


Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 6 gostiju


Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Ne možete slati prikačene fajlove u ovom forumu

Pronađi:
Idi na:  
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
Hosting BitLab
Prevod - www.CyberCom.rs