banjalukaforum.com

Ово је задивљујуће!

_________________

Олга Лковић-Пјановић

_________________

_________________

De ba POLLARIS,džaba ti sve ovo!:grin:
Opšte je poznata činjenica da Srbi nisu postojali prije Nemanjića,a ko je napravio Nemanjiće je tajna civilizacijska!

nemanjić je stvorio i lužičke srbe

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

ba

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."

Za spiju - http://www.youtube.com/watch?v=9JcGiJWMv6A

Bile su to nezaboravne svirke u Lapidariju i Kulušiću osamdesetih godina!

_________________

http://www.youtube.com/watch?v=SovR7N10oQg



Српско име се први пут помиње у 15. веку пре нове ере

Премда је предмет спора када се Срби први пут помињу као народ, прво помињање српског имена није. Име које Срби често користе да именују великог патриоту “Србенда” помиње се у најстаријем делу светске књижевности (тада усмене) “Рг Веди”, збирци верских химни Индо-Аријеваца.

УVIII мандали овог дела, чија се старост (мада за разлику од осталих мандала отежано) смешта у период између 12. и 15. века пре нове ере, у 32. химни посвећеној богу громовнику Индри, у другом стиху, Србинда је непријатељ моћног Индре (приказаног на хиндуистичкој слици горе), кога овај заједно са Пипром убија и пушта низ воду. Ко је тачно Србинда, не зна се, а стога ни контекст овог стиха. Такође, нејасно је и то каква је повезаност Србинде и Срба као народа и да ли је уопште има (огроман број санскритизама у српском језику сугерише на то да нека, можда и крупна, веза постоји), али етимолошко порекло речи “Србин” и “Србинда” је несумњиво исто, па је ово недвојбено прво помињање српског имена у историји.

* Страбон, грчки географ и историчар, око 20. године старе ере, спомиње језеро Сирбис у северном делу Месопотамије.
* Помпоније Мела, римски географ, око 40. године старе ере, набраја народе Закавказја. Између осталих помињу се Сери (лат. Serri) и Сераки (лат. Serachi).
* Плиније Старији, римски историчар, 79. године старе ере, спомиње народе римске провинције Паноније: Серете (лат. Serretes) и Серапиле (лат. Serapilos); међу народе Закавказја народ Серби (лат. Serbi);
* Клаудије Птолемеј, римски географ грчког порекла, око 175. године старе ере, помиње: Сербое (грч. Σέρβοι) на Кавказу на простору азијске Сарматије; реку Сарбакон у европској Сарматији те планину Суриба у Скитији. Набраја топониме северне Индије: насеља - Сарбана (грч. Σαρβανα), Сиврион (грч. Σιβριον); реке - Сорбанон (грч. Σορβανον), Сарабон (грч. Σαραβον), Сараби (грч. Σαραβι); области - Сорба (грч. Σωρβα), Сарбара (грч. Σαρβαρα). Ови топониме се спомињу и у Ригведи. Наводи и град Сербитион, на Сави у данашњој Босанској Крајини.
* Амијан Марцелин, римски историчар, 378, један део Карпата назива „Планине Серорум“ (лат. montes Serrorum).
* Стефан Византијски, источноримски граматичар, око 500, у делу „Етника“ (грч. Εθνικά) помиње народ Срба, који је живео на реци Еуфрат, на ади Сурбан (грч. Συρβανη).
* Прокопије из Цезареје, источноримски хроничар, око 550, у делу Готски рат (лат. De bello Gothico III) наводи да са друге стране реке Истар (Дунав) земља припада народу Спорои (грч. Σπόροι).
* Вибије Секвестер, галоримски хроничар, око 550, наводи место Керветис или Церветис; претпоставка је да се ради о данашњем месту Зербст у источној Немачкој.
* Јордан, источноримски хроничар, 552, помиње да су Готи на Балтику покорили племе Спалорум (лат. Spalorum).

_________________

_________________

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

ЂУРА ДАНИЧИЋ И СРБИ ОД ПОЧЕТКА

За великог филолога и професора Велике Школе, Ђуру Даничића, (1825.| 1882.), Станојевић каже, да су му речничка дела од трајне и непроменљивe вредности. По Станоју Станојевићу, Даничић је био необично поуздан у одређивању материјала, да је радио беспримерном заинтересованошћу и вредноћом и да је изнео на свет веома много материјала, тако, да ће знатан део његових радова остати за сва времена. Белић, који је написао овај хвалоспев за Станојевићеву Енциклопедију, завршава га на следећи начин: -

"Својим радом и својим способностима Даничић заузима
прво место међу свим испитиваоцима српског језика ".

Па ипак, упркос толиким лепим речима, о неким Даничићевим поставкама се уопште није водило рачуна - зато, што су се примале туђе. Није нам познато, нпр., да је ико у наше доба узео у обзир следећи Даничићев закључак у вези с Константином Порфирогенитом, који је изнео у свом "Рјечнику" под "Сеоба Срба", где он каже:

"Порфирогенит мијеша етнографске и политичке границе. С његовијем
приповиједањем не слажу се ни особине нашег језика..., а све се то може
тумачити само на следећи начин:
- или се Срби преселише на Балкан много прије VII вијека и тад све
што каже Порфирогенит само је измишљотина...
- или се Срби преселише онога вијека са сјевера на југ, али овдје,
нашавши већ насељене Словене, с њима се помијешаше и изгубивши
свој језик, а нашавши њихов, дадоше им своје име, баш онако,
како се збило с финскијем Бугарима у Бугарској и с германскијем
Лангобардима у Ломбардији".

У нади, да ће се горње две тачке узети једнога дана као предмет нове студије с циљем рашчишћавања отимања српског језика за језик Хрвата, ми ћемо овде - с тим у вези - да дамо реч писцу једног чланка у "Органу Српске Народне Странке", који је носио назив "Српски Лист". Тај лист је излазио Задру, а његов број којим се ми овде бавимо - јесте 6., година XXIV, од 6. (19. фебруара 1903-г. Текст чланка, који овде желимо да наведемо, писан је свега 21 годину по смрти Ђуре Даничића и сасвим је могуће, да је његов аутор Ђуру Даничића и лично познавао. Одељак, који ћемо на овом месту да цитирамо у потпуности, уместо сваког нашег коментара о једном одвише тешком болном проблему, носи назив "Даничић и Хрвати" и он гласи:

"Први реформатори хрватске књиге, Људевит Гај и његово друштво узели
су српски народни језик за литерарни језик Хрвата из мотива претежно
политичких, али нијесу никада порицали, да је то српски језик. Они су се
надали, да ће оба племена, српско и хрватско, усвојити илирско име, као
опште народно, и да ће се послије по себи српски језик прозвати језиком
илирским. Томе се предлогу Срби не могоше приклонити, јер им је народна
индивидуалност била сувише изражена, а политичке и културно - народне
традиције сувише живе, да би се могли, по примјеру Хрвата, преко ноћи
одрећи своје националности. Одрећи се имена народног и језика свенародног,
може само народ без историјске свијести.
По примјеру српском, пошто је мисао о Илирству пропала новија
генерација хрватска почела је да се одушевљава за Хрватство. Ту им је сад као
наручен дошао у Загреб Ђуро Даничић. Пошто су хрватски прваци измамили
од њега пристанак, да српски језик назове и хрватским, они се послије тога нису
само на томе зауставили, да га тако називају у границама свога племена,
него су га почели наметати и Србима у Троједници и иначе, докле допире власт
аустро-угарска.
Колико је за препорођај хрватског имена заслужан Људевит Гај, који је
кајкавштину замијенио језиком српским толико је исто за тај препорођај
урадио и Ђуро Даничић, велики филолог српски, коме Хрвати треба да
подигну споменик, јер је он више него икоји Хрват учинио, да се оснује
велико Хрватство.
Да је Ђуро Даничић био и политички образован човјек, он би био
прозрео у политичке тежње оних Хрвата, који су око њега облијетали; а да
је имао и довољно здраве националне себичности, он би Хрватима ово рекао
био:
«Ја нијесам властан прекрштавати име језика, који је крштен прије
више хиљада година. Ако је вама по вољи било да примите српски језик
за вашу књигу, онда немате узрока да се либите ни од његова имена. Јер,
као што Белгијанци и Швајцарци, или као што Американци, који говоре
енглески, или шпањолски нијесу престали звати се Бразилијанцима, или
Американцима, тако исто и ви Хрвати нећете престати бити Хрвати, ако
поштујете име језика, који сте усвојили...»
Оно што је учинио Ђуро Даничић, не би никад учинио један Вук
Караџић, или један Миклошић.
И не би, доиста. Даничић је за братску љубав, заборавио прави
назив својег рођеног језика. Да браћу зближи, назвао је свој језик
"хрватски, или српски". Кад би Даничић сада којом срећом устао и кад
би видио, у што се извргла његова мука и његово настојање,
ВЈЕЧНОСТ БИ МУ КРАТКА БИЛА ДА СЕ ЗА ТО ПОКАЈЕ"22

_________________

CYPRIEN ROBERT О ЋИРИЛИЦИ И СРПСКОМ ПИСМУ УОПШТЕ

Сасвим другојаче од Срба, којих се ово питање тиче, држао се Француз Сипријан Робер, кога исто то питање није морало да се тиче. У овој студији ми смо више пута споменули његово дело у два тома, "Словенски свет", па то опет чинимо и овде, задржавајући се искључиво на тому II. Говорећи на стр. 229. о напорима латинских мисионара, да Словене привуку себи кроз веру, Сипријан Робер изражава мишљење, да је већ у самом почетку хришћанске ере морало бити књига писаних словенским
језиком. Истина је, каже он, да северни слависти одбијају то тврђење, гледајући као прве изумитеље писмености Ћирила и Методија. Али, што се тиче слависта словенског југа:

"Les slavistes du Midi soutiennent, au contraire, que Cyrille n'a
fait qu'enrichir, sompleter par la liturgie, une litterature deja
existante... Cette opinion paralt plus raisonnable. "
Другим речима:
"Слависти Југа, напротив, сматрају, да је Ћирило само
обогатио и допунио литургијом једну књижевност, која је
већ постојала... Ово мишљење се чини разумнијим. "

Одмах иза тога, С. Робер наставља своје излагање, тврдећи, да изгледа невероватно, да један народ као Балтички Срби (које су странци звали Вендима), који су били врло активни, који су се бавили трговином, који су имали своје богате градове, своје лепо украшене храмове, итд., невероватно је, дакле, по њему, да такви људи нису поседовали писменост.
"Но рећи ће ми неко, пише Роберт: "Зашто од те писмености није нешто остало? Да су имали писаних споменика, до нас би допрли бар најкраћи натписи." Ја на то одговарам, наставља Сипријан Робер, да су ти натписи могли да постоје, да они могу да постоје и данас, а да се за њих не зна. Ко је, пита се он, обраћао пажњу, нпр., на натпис чувеног лава у Венецији, видљив свакоме, док слависти нису на њега упозорили? А наш словенски манускрипт у Ремсу, писан глагољицом, нисмо ли га ми кроз векове сматрали за коптски рукопис? А бугарсхи учени монах Храбри из десетог века, није ли он рекао:
"Les premiers Slaves n'avaint point des lettres, mais ils lisaient
et devinaient a l'aide de lignes et d'entailles (tchrtami i riezami).
On ne peut designer plus clairement les runes. " "
To значи:
"Први Словени нису имали слова, али су читали и прорицали уз помоћ
црта и реза (чертами и рјезами). Не могу се означити јасније руне".

Ова врста писма, наставља одмах после горњег навода Сипријан Робер, налази се - уосталом - урезана на великом броју посуђа и предмета, који су стигли до нас од Венда са Балтика. Но још више од тога: када се исцрпно анализирају фрагменти паганских песама чешког народа, које је открио М. Ханка, запазићемо с изненађењем у њиховом стилу већ једну формирану и прецизну синтаксу и граматичке конструкције много правилније од оних, које налазимо на споменицима из периода после тог првобитног језика. Из тога несумњиво произлази, да су те паганске песме заостатак неке школе, можда на високом нивоу, која је цветала код Словена, пре њиховог преобраћања у хришћанство.
С осетљивошћу, која је - после Сипријана Робера - изгледа - недостајала српским научницима, он по сваку цену настоји, да докаже постојање словенске и српске писмености пре хришћанске ере. У ту сврху, он на страни 230 "Словенског света", спомиње:

"једног ученог Илира - Соларића, који је оставио један необјављени
рукопис под насловом "Хијероглифика слованска", у коме је сабрао сва
позната сведочанства, с циљем да докаже, да су доиста пре Христа постојали
словенски хијероглифи.24 Ми можемо да сумњамо, каже Сипријан Робер да су
Словени имали један потпун хијероглифски систем, али - руне су познавали,
а ако постоји само мали број натписа ове врсте, криве су зиме и мразеви, који
далеко преко две хиљаде година прелазе преко стења и преко гробова давних
словенских јунака. "

24. Претпостављамо, да Сипријан Робер мисли на Павла Соларића, који је живео од 1779-1821.г.
Соларић је био коректор у штампарији Грка Теодосија у Млецима. Сматра се књижевником, без неке велике вредности. Међутим, занимљиво му је "Земљописаније"; писао је и дела с историјском тенденцијом; мислимо, да се међу њима налази "Хијероглифика словенска".

Даље дознајемо, увек из истог Роберовог дела "Словенски свет" (стр 231.), да је извесни М. Frachn из Петровграда 1835. г. објавио једну занимљиву дисертацију о најстаријем писму Руса. Писац цитира у тој својој расправи једног арапског аутора, по имену Јакуб-ел-Недима, који је писао своје дело 987.г. Ел-Недим говори о једном посланику своје расе, посланом руском цару - у ствари, Робер каже "краљу" - и о томе, шта је тај посланик видео у далеко руској земљи. Ел-Недим је том свом обавештењу додао и једну копију писма којим су се Руси у то доба служили. М. Frachn - каже Сипријан Робер објављујући копију тога писма, засновао је на њему један систем, који је апсолутно вероватан.
На жалост, тиме је ово врло занимљиво обавештење исцрпљено. У часу док ово пишемо, нама више није могуће, да потражимо дизертацију петровградског истраживаоца, а још мање Јакуб-ел-Недимов спис. Остаје, дакле, да се та сведочанства пронађу и уради - ако не цела једна нова студија, онда бар један њен део, који би се уклопио у рад о античкој српско - словенској писмености. С обзиром на слутње писца ових редака о пореклу српско - словенске писмености, не би смео да се пропусти ниједан документ, који би поткрепио закључке, које ћемо покушати да изведемо на крају ове главе! Уздамо се, да ће се међу младим српским научницима наћи и таквих, који ће с љубављу и с вољом хтети да се подухвате оваквог једног посла! А награда ће бити - тако мислимо - неочекивано велика, јер би откриће те закопане истине имало недогледне духовне и моралне последице на највишем нивоу!25

25. У ову сврху неопходно се мора проучити и Соларићева "Хијероглифика славјанска". Сигруно је, да
она садржи драгоцена сведочанства!

Што се тиче светог Јеронима и глагољице, Сипријан Робер је мишљења, да се тај црквени отац, како га он назива, могао служити тим писмом, али да га није он изумео. Исто тако, Робер претпоставља, да су његови директни, или индиректни ученици писали извесне његове проповеди за "Илире" глагољицом, тј. српским језиком, што је јасно, будући, да се назив "ГЛАГОЉИЦА" изводи из "илирске", а ми ћемо рећи опет СРПСКЕ РЕЧИ - ГЛАГОЛ, што је синоним за РЕЧ. По Сипријану Роберу, глагољско писмо би представљало једну врсту савршености првобитних руна...
Робер је веома заинтересован за разлоге нестанка глагољице готово без трага. Он сматра, да је до те немиле ствари дошло, захваљујући особито "латинизираним Словенима", који су вршили праве прогоне оних, који су се глагољицом служили; уједно, што логично излази из претходне констатације, они су уништавали све што је било написано глагољицом. Тако се још у његово доба у прошлом веку веровало, да је најстарији сачуван глагољски споменик један псалтир из 1220. г. Међутим, захваљујући руским научницима, који су желели да установе постојање светог и обредног језика код Словена пре Ћирила и Методија, до открића је дошло. Наиме, учени Копитар се у вези с тим покретом дао на истраживања и после дугих напора је успео да открије глагољицу у - како Сипријан Робер пише - Klozianus, Крањској, у Чмарној Гори (Робер пише: Chmarna-Gora), у старом манастиру на Сави, чије су име Немци превели на њихов језик са Maria-Stein, што би било "Маријин Камен". Тај манускрипт, писан глагољицом, био је - према предаји - написан руком самог светог Јеронима, ако се поклања поверење натпису на насловној страни који је био додат тек у XV веку. Тај манускрипт је - наводно - пренео један далматински свештеник са далматинског острва, чије име Сипријан Робер пише Veglia.26

26. Веља.

Међутим, наш коментатор не верује, да је та глагољица била писана руком ученог светог Јеронима, јер начин, на који је била написана, показује, каже он, пре руку навикнуту на плуг и на тежак рад, пошто упркос дебљини пергамента, на извесним местима је он био готово пробушен пером, због тешке руке онога, који је писао. Између осталога, писац је био толико невешт, да је вукао линије за писање лењиром. Међутим, сматра Сипријан Робер, а и ми скупа с њим - све то није битно. Битно је, да је писмо глагољско, да је језик "илирски", одн. српски, али од свега је најважније то, што тај текст неопорециво потиче, наглашава Робер, из врло давног времена, чак из оног временског раздобља, када је "илирски" народ примао хришћанство. А то је било давно пре Ћирила и Методија. Тако тај рукопис садржи молитве за неофите, тј. за новопокрштене: судећи по садржају тих молитава, тврди Сипријан Робер, оне су настале чак у време, док се још водила борба између крштених и некрштених. Тако једна од тих молитава упућује вернике, да избегавају сваки додир с идолопоклоницима и при њеном завршетку се каже (Робер је приказао текст само на француском, па ћемо га ми овде с француског превести; међутим, што би за нас било много корисније, то је оригинални српски текст из тог врло интересантног раздобља, које је далеко претходило оном упорно и тенденциозно понављаном "доласку Срба на Балкан у VII веку" по Христу!):

"Нема никакве јединствености између светла и мрака, нити између хришћанске
деце светла и пагана. Треба веома много поштовати свето Крштење и никако не
треба имати нечисте односе с крштеним девојкама, јер и такво понашање било
осуђено од свих светих синода целога света... а они, који се томе одају, биће
послати у вечну ватру. Сваки хришћанин треба да се сачува чист као Божији
храм; он мора да се задовољи својом женом, не мислећи ни на једну другу и не
треба да се подаје, као животиња, својим неумереним жељама. Када је Исус
Христос упитан, да ли је допуштено отерати супругу, одговорио је: да сваки
човек, који отера своју жену, осим у случају невере, постаје сам прељубником..."

Текст је, каже Сиприан Робер, овде нагло прекинут, због четири листа који недостају. Но без обзира на нестанак завршетка, расуђује наш писац, потпуно је јасно, да је он био састављен за један народ још упола утопљен у паганску разузданост и у чулна уживања.27

27. Да бисмо олакшали посао онима, који желе да се посвете продубљавању овог врло занимљивог
језичког проблема, будући, да се ради о српском језику од "пре доласка Срба на Балкан", или бар о једном његовом дијалекту, ми ћемо овде приказати у целости оригинални текст Сипријана Робера, који - у ствари - може да представља само превод рукописа, којим се - или он сам бавио, или је пак консултовао сређен текст неког слависте, уколико то није био сам Копитар. Дакле, на француском горњи савети гласе /"Словенски свет", том II, стр.233.-234./:
"Il n 'у а point de communion entre la lumiere et les tenebres, ni entre les enfants chretiens de la lumiere et les palens. Il vaut tenir en grande veneration le saint Bapteme et ne point avoir des rapports impurs avec des filles baptisees, car cette conduite est condamnee par tous les synodes de l'univers... et ceux qui s'y livrent seront envoyes au feu eternel. Tout chretien est tenu de se conserver pur comme un temple de Dieu; il doit se contenter de sa femme sans penser a aucune autre, et ne pas se livrer, comme les animaux, a ses desirs deregles. Jesus-Christ, questionne s'il etait persmis de repudier sa compagne, repondit: Que tout homme qui renvoie sa femme, hors le cas de l'infidelite, devieat lui-meme adultere..." "...celte homelie fut evidemment composee pour un pepule encore a moitie plonge dans les desordres et la sensualite du paganisme."

Копитар, да би био сигуран у оно што тврди, упоређивао је "клозијански" рукопис с друга три "илирска" текста, о којима на овом месту немамо потребе да говоримо, сва три писана од једног "Илира" по рођењу... Вршећи то упоређење, он је изјавио, да је у "клозијанском" рукопису констатовао постојање једног начина писања, једног одређеног стила, различитог од стила светог Ћирила и старијег од времена у коме су Ћирило и Методије живели.
У наставку, Сипријан Робер изражава, да није паметно, да се прихвати мишљење Востокова и руских слависта, по којима није било словенских људи од пера пре Ћирила и Методија. Међутим, каже Робер:
"Les premirs disciples de saint Суrillе furent eux memes, a ce
qu'il semblerait, d'une autre opinion, puisque l'un d'eux, le moine
Chrabr dit formellement: Les premiers chretiens slaves ecrivirent
forcement jusqu'a l'arrivee de Cyrille... Ainsi, d'apres le temoignage
meme du moine Chrabr, son maitre Cyrille n'aurait fait que
perfectionner une litterature deja nee avant lui. On est surtout porte
a le croire, en voyant les Goths... posseder deja les evangiles dans
leur langue plusieurs siecles avant Cyrille.28

Ево, шта тврди напред Сипријан Робер:

"Први ученици светога Ћирила били су, баш они, како изгледа,
другојачег мишљења, пошто један од њих, калуђер Храбри, каже
изричито: Први словенски хришћани - наравно - писали су до појаве
Ћирила... Тако, по тврђењу самог монаха Храброг, Ћирило је само
усавршио књижевност створену већ пре њега. У то верујемо утолико
више, што су Готи... већ поседовали јеванђеља на своме језику више
векова пре Ћирила."

_________________

CYPRIEN ROBERT О ЋИРИЛИЦИ И СРПСКОМ ПИСМУ УОПШТЕ (други дио)

28. "Le monde slave'', p. 235.

Даље дознајемо од Сипријана Робера, да "Илири", одн. антички Срби сматрају, да су - као и Грци - примили хришћанство директно од апостола Павла, приликом његовог преласка Балканског Полуострва, на путу за Рим. Исто то тврди и Нестор Часни Кијевски. 34. г. пак по Христу, свети Јован, на путу из Грчке у Шпанију, зауставља се у Срему, где оставља као епископа свога ученика Андроника. А папа Урбан VIII (изабран за папу 1623.г.) у својој були, која се односила на оснивање једног "илирског колегија", каже за Илире, да су "прворођенчад" у крилу цркве...:''Nationem illyricam primogenitam in gremio... ecolesiae...''29 А то значи, коментарише Сипријан Робер, без сваке сумње, да се горње речи односе на прве покрштене међу "варварима".

29. Колико нам је познато, претходно тврђење, да су ИЛИРИ, или како Сипријан Робер више пута
пише ИЛИРСКИ СРБИ, били први који су примили хришћанство - о томе је први говорио папа Јован Х у Х веку, како би то покрштавање спојио с много каснијим покрштавањем Хрвата, уврштавајући их тиме против сваке историјске подлоге - у Илире.

У наставку Сипријан Робер каже, да би неко можда могао да му изнесе примедбу, како су градови тога времена били или грчки, или римски и да нема доказа, да су Словени тада играли било какву улогу. На ту примедбу могу да одговорим, да су тадашњи Илиро-Срби по градовима можда били претопљени било у Грке, било у Римљане, међутим СЕЛА, А ОСОБИТО ПЛАНИНЕ НИСУ НИКАДА ПРЕСТАЛЕ ДА БУДУ ИЛИРО - СРПСКЕ И ДА ГОВОРЕ ИЛИРО - СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ. А како би могло да буде другојаче, пошто Римљани планинце и кршне илирско - српске горштаке нису ни могли да потчине, па чак их никада нису ни сматрали својим робовима. Уосталом, сам свети Јероним, чији се ауторитет не би могао порицати, каже на више места у својим делима, да су се "Илири" његовог времена служили једним особитим "варварским" језиком. Уосталом, како је и сам био "Илир", рођен у Далмацији, он је говорио тим "илиро-српским" језиком, којим се у његовој родној покрајини и данас говори, о чему је дао сведочанства Себастијан Сладе-Долчи, коме смо у овој студији посветили једно поглавље. Иначе је познато, да је тај син Далмације за своје време био полиглота. Сладе-Долчи пише, да је свети Јероним говорио пет језика. Сипријан Робер каже:

"Il у а du Slave en lui..."
- "Има нешто словенско у њему",

при чему западњачки слависта вероватно није мислио само на ватрену природу Јеронимову, коју је овај морао као свештно лице да обуздава, већ сигурно и на његову способност за учење страних језика.
Говорећи о покрштавању Словена уопште, Робер је - премда западњак - показао велику осетљивост у односу на поступке римске цркве према Словенству. Ништа мање није био огорчен и против германских насиља у име хришћанства, јер је Немцима хришћанство било само изговор за уништење Балтичких Срба и за отимање њихових територија, које су приграбили за себе. Последњу главу свога дела "Словенски свет" Сипријан Робер је назвао:

"Des deux alphabets slaves et du dualisme
litteraire et religieux qui en resulte",
tj.
"O две словенске азбуке и о књижевном и
верском дуализму, који из њих произлази".

Одмах у почетку тог дела своје студије, Сипријан Робер пише:

"Mais le clerge latin d'alors n'ecouta que son ambition qui lui
disait d' asservir a ses rites le plus de Slaves possible, sans s'inquieter
des consequences qui pourraient en resulter."
A то значи:
"Тадашње латинско свештенство слушало је само своју амбицију,
која му је налагала, да потчини својим обредима што је могуће
више Словена, не мислећи на последице, које би из тога могле да
произиђу..."

Но писмо српског народа није било изложено само насиљима католичке цркве, већ и насиљима аустријских власти, те је тако Сипријан Робер могао још у његово време да закључи:

"Тако су се мало по мало створиле код Словена две супротне литерарне тенденције, које су се разликовале једна од друге чак и самом азбуком."
"Могло би се помислити у првом тренутку, пише он даље, да те разлике
у писму нису имале озбиљне последице. То је варка... Јер... код Словена - слово
има врло велику важност, слово је спољни знак идеје, оно је скоро сама идеја.
Латинска азбука је код тог народа постала синоним латинске вере; а ћирилица је означавала оне, који су се њом служили - као припадници источњачке литургије."

Када се мало удуби у порекло слова разних раса, откриће се скоро увек, да су она - у свом почетку - била блиско повезана с вером и с природом... Првобитна имена /будући, да је говор о СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ, а не СЛОВЕНСКОЈ! - ми ћемо још једном заменити Роберове Словене именом које у овој прилици једино одговара/ - првобитна имена, дакле, српских слова, представљају сасвим особите алузије. Слависти су нагомилали много претпоставки с циљем, да српској азбуци нађу одређено верско значење, које је она у самим својим почецима морала имати, али прави кључ објашњења још нико није могао да открије. Међутим, сам назив те азбуке - БУКВИЦА -(бук + вид) симболичан је и означава букву пророка, или свештеника бога Вида.
Смисао првих слова српске азбуке делује на свако словенско ухо, па чак и данас, јер ево, шта дознајемо:
Аз, бук, веди, глагол, добро, јест, као, људи, мислите, реци, слово, тврдо!

Ево, како је Сипријан Робер превео речи, чији почетак се односи на известан број слова српске азбуке:
"Је suis le hetre de Vid (l'arbre de la science) la parole est un
bien; pensez comme le peuple; prononce une parole solide. "

Пошто је тако очевидно, да се ради о српској ћирилици и о њеним словима израженим од давних времена одређеним изразима, мислимо, да је сасвим на месту редовна замена Роберовог "словенски" и "Словен", са "српски" и "Србин"! Па ево, шта он даље каже:

"Ако данас више не може да се пронађе прихватљив смисао српског
писма, узрок треба тражити само код првих хришћанских мисионара. Они су,
долазећи код Срба, потпуно изменили ред њихових слова и изобличавали су
их што су могли више, да би учинили, да народ лакше заборави на паганске
идеје, које је уз њих неизбежно везивао...
Ако одстранимо облик слова, ТА СРПСКА АЗБУКА ЈЕ У ТОЛИКОЈ
МЕРИ НАЦИОНАЛНА ДА НЕ МОЖЕМО ДА ВЕРУЈЕМО, ДА ЈЕ НАСТАЛА
ИЗ ГРЧКЕ ЈЕР - ОСИМ СЛОВА КОЈА СУ ЗАЈЕДНИЧКА БУКВИЦИ И ГРЦИМА
ОНА САДРЖИ И ГОМИЛУ ДРУГИХ, КОЈЕ ГРЧКА НИКАДА НИЈЕ ПОЗНАВАЛА. МОЖЕ ДА СЕ КАЖЕ, ДА СРПСКА АЗБУКА САДРЖИ У СЕБИ ОТПРИЛИКЕ
СВЕ ГЛАСОВЕ РАСУТЕ У РАЗЛИЧИТИМ ЕВРОПСКИМ ЈЕЗИЦИМА. ОТУДА ДОЛАЗИ КРАЈЊА ЛАКОЋА КОД СРБА ПРИ УЧЕЊУ НАШИХ ЈЕЗИКА КОЈИ ИЗГЛЕДА КАО ДА СЕ СВИ НАЛАЗЕ У ЊИХОВОМ ЈЕЗИКУ."

Мислимо да би било важно навести цео овај текст Сипријана Робера у оригиналу, који гласи:

"...abstraction faite de la forme de ses lettres, cet alphabet est
tellement national, gu'on ne peut le croire derive du gree. Car, outre
les sons que la boukvitsa possede en commun avec le grec, elle en
renferme une foule d'autres que le gree ne connut jamais. On peut
dire que l'alphabet serbe reunit a lui seul a peun pres toutes les
articulations eparses dans les diverses langues de l'Europe. De la
vient l'extreme facilite des Serbes a apprendre nos langues, qui
semblent toutes etre renfermees dans la leur."30

30. "Le monde slave", tome II, p.p. 336-337.

Претходном одлуком није потребан никакав коментар! Осим примедбе толики број српских интелектуалаца је студирао у Француској! Како је могуће, да се нико од свих њих није заинтересовао за дело Сипријана Робера?!
Пре него што напустимо студију Сипријана Робера, желимо да упознамо читаоце само још с једним Роберовим тврђењем, које се односи на разорно деловање католицизма у односу на старо српско писмо, што такође, представља посебан предмет који мора дубоко да се изучи. И тај текст је толико речит, да о њему уопште не треба дискутовати; уз то - он је оптужујуће сведочанство, које тешко терети латинско свештенство, јер се оно борило на свим пољима и свим средствима против српског народа. Ево, шта нам то сведочанство каже:

"Nous venons de voir combien la boukvitsa cyrillique reunissait
d'avantage et aurait pu devenir utile pour donner un developpement
harmonique et unitaire aux langues slaves. Mais l'anarchie produite
par le schisme fit croire a la necessite de reagir d'une maniere
violente contre le cyrillisme. Les eveques latins, au synode de
Salone, declarerent donc la boukvitsa une invention diabolique, et
ils interdirent l'usage sous peine d'excommunication. La Pologne,
la Boheme et la Croatie s detoumerent du cyrillisme, et partout
s'ouvrit la lutte entre les lettre slaves et les les lettres latines. Cette
guerre des deux alphabete s'est prolongee comme la guerre des deux
eglises, a travers les siecles, josqu' a nous jours. "

"Видели смо, пише у предњем наводу Сипријан Робер, у коликој
мери је ћирилска буквица уједињавала словенске језике; исто тако, она је
могла да буде корисна проузроковањем складног и јединственог развоја
истих тих језика. Али, анархија до које је дошло због расцепа створила је
веровање, да је потребно да се реагује насилно против ћирилице. Латински
бискупи су за време синода у Салони прогласили буквицу ђаволовим изумом
и забранили су њену употребу под претњом искључења. Пољска, Чешка и
Хрватска су напустиле ћирилицу и свуда је отпочела борба између српских
и латинских слова. Ова борба између две азбуке продужила се као борба
између две цркве кроз векове - све до наших дана."

Сипријан Робер је тако писао око половине прошлог века. Ситуација се у том смислу до данас није ни изменила, ни побољшала. Напротив, на најлукавије начине дошло се до тога, да се - у правом смислу - обезглављени српски синови сами одричу свога националног писма у корист писма, које је свуда у Европи наметнуо Рим кроз своја завојевања, заједно са римском црквом, која је наметала своју веру. Те је и писмо један од проблема у коме фалсификовање истине игра убитачну и разорну улогу у односу на српску нацију. А да би се један народ разорио, довољно је - пре свега - уништити његову свест кроз замагљивање његове прошлости. У овом случају - разарање онога, што Робер назива "националним писмом", важан је степен при утамањивању народне индивидуалности. Међутим, да је највише научно тело Срба, Српска академија наука, учинила у том смислу искрен напор, до тог наметнутог заборава не би могло да дође. Да је с вољом и љубављу према земљи на којој је поникла, покушала да проникне у давну прошлост исте те земље, данас би српска наука била на другом нивоу! Видели смо напред, докле сеже знање највећег лингвистичког ауторитета те Академије у односу на ГЛАГОЉИЦУ. У односу на ЋИРИЛИЦУ оно такође не иде даље. Резимирано - све што се зна о ЋИРИЛИЦИ, гласи овако:

"Име јој је од једног од Браће Просветитеља, од Св. Ћирила, за кога
се држало, да ју је он саставио, 864.г., када је са братом Методијем отишао
у Моравску, да тамо организује словенску службу. Међутим, вероватније је,
да је ГЛАГОЉИЦУ саставио, или стилизовао Св. Ћирило, која је старија, а
не ЋИРИЛИЦУ, која је млађа од ње. Професор Лавров, један од последњих
испитивача ЋИРИЛИЦЕ мисли, да ју је могао изумети брат Ћирилов,
Методије и то 885.г. Међутим, могуће је и да ју је створио когод од њихових
ученика..."

И то такође пише велики члан Српске академије наука и највећи лингвистички ауторитет, исти Александар Белић!!!
Далеко од земље, ми не знамо, да ли се у овом смислу одмакло кроз две-три последње деценије! Изгледа - није! Нису српски научници писали о ономе, о чему су морали да пишу, већ странци, већи пријатељи Срба од самих синова српске земље. Видели смо, какве је идеје имао француз Сипријан Робер у вези са српским писмом, а у наставку ћемо се позабавити расправом о српском писму једног другог странца, Италијана, који се звао:

_________________

Сипријан Робер: ИЛИРИ СУ СЛОВЕНИ

ПОТКРЕПЉЕЊЕ СИПРИЈАНА РОБЕРА

Чудновато је, како је олако прихваћено гледиште о некаквој "великој српској сеоби" у VII веку по Христу, с обзиром, да има толико докумената и сведочанстава, која говоре против тога, Због тога је огорчен чак и један Француз, слависта, Сипријан Робер (Syprien Robert), који - пошто је рекао, да германски Франци нису успели да наметну свој германски језик латинизованим Галима, коначно су прихватили оно, што је данашњи француски језик, да би одмах на то надовезао:

"Зашто да се претпоставља без доказа, да је у Илирији резултат био сасвим
супротан и да су северни словенски освајачи учинили, да старо-седеоци
забораве свој стари језик? Није ли много природније, да се допусти, пошто
има толико сведочанстава у прилог тог мишљења, да су већ Илири били
Словени, да су они већ пре инвазије говорили словенским језиком и да стога
њим говоре још увек?...
Питаће ме можда, како је могуће, да живећи већ пре Христа на грчким
границама, Словени нису споменути ниједан једини пут код грчких писаца?
Одговарам (на то), да је име Словен новијег порекла и да је оно - изгледа –
следило називима Венд и Србин; дошло је до изражаја на хиљаду начина,
да име Венд у античко доба није било непознато; што се тиче имена Србин,
на грчком"Сербос", Римљани су га – изгледа - врло добро познавали ако је
истина, да су они од њега направили "сервус", тј. "роб".
Уосталом, позната је ствар у току читавог античког доба, да се у
историји спомињу само имена и дела освајача, без бриге о заробљеницима.
Тај обичај може да да објашњење, зашто је - за време крвавих ратова
Трајанових, Децијусових, Галусових, Хостилијевих, као и више других
Цезара на Дунаву - увек само говор о Сарматима. Међутим, треба да верујемо,
да су се под именом Сармата Словени борили врло дуго против римских
легија, док најзад нису провалили у империју под својим именом... "23

23. - Le Monde slave, tome II, pp.67.-68.
По нашем скромном уверењу, сваки текст Сипријана Робера има свој значај и своје место у низу докумената, сабраних за ову студију. а сваки од њих заслужује да буде приказан и у оригиналу - било да се ради о читаоцима, који воле француски језик, било пак да се ради о истраживаоцима, који сматрају, да им је изворни језик Сипријановог дела неопходан за даљи рад. Стога и овог пута доносимо одговарајући одељак у целини:

Будући, да је Сипријан Робер споменуо назив САРМАТИ, па одмах затим СЛОВЕНИ, да се овде сасвим кратко осврнемо на оба та имена.
С обзиром да о имену САРМАТ, као и о каснијем имену СЛОВЕН треба да се напишу посебне монографије, ми ћемо у овом тренутку само да напоменемо, да се највећи број слависта слаже у једном тврђењу: име САРМАТ, изобличено је од САРБАТ, тј. од имена СРБИН, које странци углавном не могу да изговоре, због њихове немогућности, да гласу -Р- дају у овом положају вредност вокала. По свим тим истраживаоцима ту грешку су првобитно направили Грци и Римљани, а од њих је она прешла и другима.
Што се тиче каснијег - општег и заједничког имена СЛОВЕН, СЛАВ, или СЛАВЈАНИН - о томе се, на разним местима, много расправљало и колико нам је познато - до дана данашњега се није успело, да се о њему донесе једногласно мишљење. Касна појава тог имена изазвала је велику историјску збрку, пометњу и забуну, па би и у том смислу требало још много рада истраживања и упоређења, како би се дошло до најверодостојнијег закључка.

Сипријан Робер је - између осталог- настојао, да и за опште и заједничко словенско име нађе најједноставније и најлогичније објашњење. Он, на пр. разлаже ту ствар на следећи начин:
Познато је, да се многа српска лична имена завршавају са -слав, као Миро-слав, Прво-слав, Круно-слав, итд. По њему, када су Римљани завојштили на балканске Србе, па победивши их, многе одвели као робове у Рим римски грађани су по први пут чули наведена и њима слична имена. Од тих имена они су уочили само оно крајње -СЛАВ, па не разумевајући смисао, они су га изједначили да својим изразом "sclavus" = "роб". Тиме је створена још већа забуна, која влада до дана данашњега. Та збрка би једном новом студијом морала да се оконча, како би се коначно стало на крај увредама против целе једне расе због једне несхваћене речи!
Искористићемо ову прилику, да изнесемо јединствено тумачење имена СЛОВЕН, које је изнео Милош С. Милојевић, у тому I својих "Одломак српске историје". На жалост, тај истраживалац с великим смислом за научни рад, чија је библиографија обимна, није прецизирао, одакле је узео ово сведочанство. Но без обзира на то, оно је веома интересантно, утолико више што се налази у контексту, који носи печат високих етичких схватања нашег историчара. Само на основу тог одломка можемо да уврстимо Милојевића у најстрожије, најоштрије и најнемилосрдније критичаре прослављених Грка, чије наличје - по њему - не изгледа ни мало славно... већ почев од оних дана, када су као дошљаци искористили до крајњих граница атичке староседеоце, да би им потом - често преварама - онемогућили опстанак и силом их отерали даље, у унутрашњост земље... У извесним делима из прошлога века говори се о тим прастановницима Грчке, који су се - прогоњени на најокрутније начине од Грка - склањали по шумама и планинама попут гоњених животиња. Милош Милојевић је, упркос огромном временском раздобљу, које је делило његово и наше доба од оне давне прошлости, патио - као да су се њихове трагедије одигравале пред његовим очима. Следећи његов одломак,24 у коме се говори о имену СЛОВЕН, као и о страдањима Срба уопште, то понајбоље илуструје:

"Клеарх... погодио је се са Киром, да му наврбује неколико тисућа Грка
у војску и пошто је сабрао знатан број, а да би га научио "војеном искуству
грчком", нападне на славенска племена, која је убијао, арао, палио и тд.
и то славни писац елинске премудрости, Ксенофон назива: "Он је се тиме
прославио и учинио највеће добро грчком народу! "Тај је се...заиста
прославио; но с друге стране - са стране БЕЗГЛАВЉА. Он је, као и
сви ДО и ПОСЛЕ њега, ухваћене Славене резао живе на комадиће и ове
раздавао својим из мушког арема изишавшим војницима, само да би их
научио војеном искуству и охрабрио. Но нису само овакви то радили,
као што је био овај прослављени муж; него су и сви прави људи Грчке
то радили, па и све државе њихове. Тако је радио Алкибијад, Милтијад,
Фокион, тако Кимон, КОЈИ ЈЕ ОТЕО ОД СТРУМИЧАНА СВЕ ЗЕМЉЕ,
заселио их грчким зликовцима, Стрмениће прозвао "СКЛАВИМА", тј.
"робљем", откуд је и име СЛАВЕНИН, а земљу им СКЛАВИНИЈА.
Он прогна са острва Скира све Дуљебе итд. Тако су радили сви владаоци
грчки и цео тај народ, ако се тим именом може назвати оставша чорда
бескућних беспородичних Нинових и Рамзесових војника. Тако је оно
10.000 Грка, које поби Артаксеркс, бегајући из Азије, свуда и на сваком
месту чинило чуда и покора, да се описати не може. Тако је Дракон
опустошио Мизије, Тимброн Лидију, Деркулиг Брегију, а Агезилај,
са парским војницима, све остале земље Јонане (тако у књизи) и остале,
а њихове пренаучене главе све то прослављаху као најбоља дела. Тако су
чинили образовани и научени Грци, који су били за српска племена то,
што кондотијери за европске народе у средњем веку. Отуда је у светом
хилиндарском рукопису написано ово:

"ОЉЕ ВЕЛИКИЈА БЈЕДА ОД ЛУКАВАГО РОДА ГРЧСКАГО!"

А Иродот и остали описали су пропасти српских племена у Малој Азији...
Такозвани Јоњани малоазијски... као бескућници, где год су дошли,
побили су све одрасле мушкарце, старце и бабе оставили за рад, младиће
стрпали у своје хареме, а жене, сестре и кћери побијених узели су за се...
"Грчке колонисте, веле Иродот и Паузанија, пошто освојише Милет,
побили су све мушкиње, а жене и девојке узели су насилно за се". Тако су
радиле просвећене Елине, а кад ове покорише крвожедни Римљани,
онда опет наступи таква иста и још гора и црња несрећа за српска племена,
како у Европи, тако исто и у Малој Азији...
Напослетку... дивља чорда Османлија заузе и поплави те земље
и малоазијска српска племена сва се потурчише...»

24. - Милојевић, "Одломци...", Том I., стр. 186.-187.

Свако, ко није читао Историју Милоша С. Милојевића, не познаје историју Срба! Полазећи од Милојевићевог дела, крцатог документима, може да се напише стотину нових томова!
После ове - чини нам се - корисне дигресије, да се вратимо француском, слависти Сипријану Роберу и његовом мишљењу, да су се Римљани још у античко доба на Балкану борили против Срба. Нападајући то мирно староседелачко становништво, они су, дакле, као освајачи упознали српско име и већ тада су од њега направили СЕРВУС, што може веома лако да се објасни у филолошком смислу. И не само у том смислу, па ћемо се у ту сврху позабавити интерпретацијом једног Швајцарца, аутора дела "Лингвистичка Палеографија", по имену Адолф Пикте (Adolphe Pictet), који даје следећe објашњење:25
“Le groupe initial “SR-” etant etranger au latin .... “
tj.
"Почетна група (сугласника) "СР- ", будући страна латинском... ",

25. - Pictet, Paleographie Linguistique, Les origines indo-europeennes, Tome I, p. 156.

зато, што "Р" у самом латинском, у језицима из њега произишлим, па ни у грчком, ни у германским језицима никада није самогласник, захваљујући чему је лако схватљиво уметање у њу једног самогласника, који олакшава изговор. Исто тако, латински није подносио ни спој РБ, те у најчешће долазило до промене консонанта Б у В. Тај се закључак особито може направити на основу латинског глагола "SERVO" чије је значење: пазити, чувати, гледати, одржавати, бити где домаћи, чувати, сачувати, спасти, избавити, што све дословно одговара смислу српског СРБ-овати. Од тог је изведена латинска именица SERV-ус, у часу формирања латинског језика је највероватније првобитно имала смисао: ДОМАЋИН, ГОСПОДАР КУЋЕ, ЧУВАЛАЦ, БРАНИТЕЉ..., а тек касније, у току историјског развоја догађаја могло је да дође до њеног секундарног, да тако кажемо - римског значења.. Да је тако било, уз пример СРБ - СЕРБ, можемо паралелно да наведемо латинско верт-о, верт-ере, према српском врт, с потпуно истим значењем као и српски глагол ВРТ-ети.
Ми се на ову тему враћамо у поглављу "Ко су били тајанствени Пелазги од чијег језика су настали грчки и латински?", а овде ћемо само да наведемо веома значајне закључке историчара, по имену Р. Сh. Levesque (П. Ш. Левек) које је изложио М. Волтие (Vaultier M.) у доле наведеном часопису:26


Ево, дакле, и на српском, о каквим се закључцима ради,.уз напомену, i они потичу од једног историчара, који је у своје доба представљао знатну вредност:

-"Словенски језик је дао прве и најстарије елементе латинског језика
- Староседеоци Лацијума били су словенске расе;
- Они (т.ј. Латини, становници Лацијума) тамо су се сместили у време када се језик ограничавао готово само на израз најпречих потреба".

Ако су оваква тврђења потекла из пера историчара, који је написао историјске студије о Грчкој и Риму, затим човека, који је беспрекорно говорио језик највећег словенског народа, а уз то је, као и сви учени људи онога времена - по свој прилици - говорио и грчки и латински, онда не можемо да сумњамо у исправност његових закључака. Међутим, колико знамо, српска наука се није бавила проучавањем Левековог дела. О њему су нешто мало писали Пољаци, али потпуно недовољно (у границама нашега знања), а да би проблем тиме био исцрпљен. Напротив, изгледа нам, овај предмет тек мора да се обради, како би се кроз тај нов и исцрпан рад извукло из таме и отргло од заборава, све што може да нам пружи што јаснију слику о истинитој првобитној историји целокупног Словенства. Стога смо нашли за сходно, да у белешци, испод текста, донесемо неколико појединости о Левековој личности, које ће можда заинтересовати будуће истраживаоце овога подручја.27

27. - Levesque (Р.Сh.), рођен 1736., а умро 1812., био је историчар и преводилац. 1773.г. Катарина II. га је позвала у Русију, по препоруци Дидероа (Diderot) да би тамо предавао литературу.
Вративши се у Француску 1780., постао је професор у француској високој културној установи College de France, после чега је изабран за члана Академије Наука. 1782.г. је објавио Историју Русије у осам томова. 1788.г. објавио је Историју Француске за време владавине првих пет чланова династије Валоа - 1807. издао је Критичку историју римске републике, у којој долази до изражаја његов веома смео скептицизам, особито у односу на римске краљеве. 1811.г. штампао је једно од својих најбољих дела Студије о старој историји и о историји Грчке. Левек је такође остварио више веома цењених превода између осталих и превод Тукидида, између 1795. и 1797.г.

Додајмо још, да су ти староседеоци данашње Италије - по једногласном тврђењу сачуваних дела, или одломака историчара из старине - на које се ослањао и велики ауторитет на пољу класичне филологије, професор латинског језика на београдском Универзитету, Милан Будимир, били
С а б и н и. Будимир у посебној монографији доказује, да и назив С а б и н и спада у један облик у извесним границама измењеног српског имена. У овој расправи смо интересантном Будимировом излагању посветили посебан одељак.28

28. - САН, глас ССХХХУ1, одељење Литературе и Језика, Нова серија, Књ. 4., 1959. г.

* * *
Према томе, ако се - после свега, чега смо се дотакли на предњим страницама, вратимо Константину Порфирогениту и његовом сведочанству о СРБИМА ОД ПОЧЕТКА, нећемо моћи да се отргнемо следеће помисли: Византијски цар је, живећи у доба, када су - што је веома вероватно - изгубљена, (тако у књизи) могао да зна много што-шта, што у наше време остаје недокучиво. С Порфирогентовим ОД ПОЧЕТКА у вези са постојањем Срба од давнина, сагласна су многа сведочанства... преко којих је попадала прашина, или су једноставно упропаштена директно, или индиректно од свих оних, који су историју и уопште учење о Србима преображавали у смислу њихових непријатељских политичких тенденција. У ствари - по свему судећи, Срби су - као неком злом коби - били спречени, да сами напишу своју историју, а онај мали број њих, који је успео да дође до истине, на неки чудан начин био је онемогућен, а затим збрисан...
Па ипак, уздајући се у неумитност и неизбежност избијања истине по некаквом неписаном и тајанственом космичком Закону о Правди, која на крају увек побеђује, ми ћемо овде да се позовемо на још један занимљив докуменат. Ради се о забаченој и одбаченој студији о Јужним Словенима, чији аутор је Ф. Прико д Сент-Мари (F. Pricot de Sainte - Marie),29 који је тврдио, да су :

“… Les Slaves etablis dans l’Europe depuis la grande antiquite…”
тј.: "...Словени су настањени у Европи од најдавније старине... ",

29. - Les Slaves meridionaux, Paris, Ed. Armand le Chevalier, 1874., p.66.

што се у потпуности слаже с Порфирогенитовим «од почетка» у односу на Србе - без сумње - не само у Централној Европи, већ - у овом случају – на Балкану, будући, да Прико прецизира у наслову "Les Slaves meridionaux" - ЈУЖНИ СЛОВЕНИ. Према томе, испада, да ти Словени од највеће давнине нису били само у Централној Европи, или само у меридионалном, тј. јужном европском подручју, већ да су обитавали у Европи уопште, па и на Балкану. Те тако, неизбежно се намеће питање: који Словени су то могли да буду? Одговор нам се чини веома једноставним: исти они, који и данас заузимају исти простор - тј. Срби. Порфирогенит је то можда знао, па није хтео да каже, а ако није знао, онда је велика штета, што је о Србима уопште, писао, будући, да је због његовог обавештења настала забуна у односу већ на почетну историју српске нације.
Сипријан Робер је негде у својим делима рекао, управо као и Милош Милојевић, да само језик може да осветли историјски мрак, бачен преко истине с одређеним тенденцијама, док Андре Лефевр (Andre Lefevre)30 сматра, да је - према новим концепцијама –

"...историја. дело и резултат лингвистичке микрографије... ",
што у оригиналу гласи:
«... l' histoire ... c''est l'oeuvre et le produit de la micrographie linguistique...«

30. - Les races et les langues, Bibliotheque Scientifique Internationale, Felix Alcan, Ed., 1893.

Допуштамо себи, да у овој прилици - после многогодишњег рада и истраживања чак и по извесним библиотекама далекога света, дамо на овом месту израза једном нашем уверењу. Имамо, наиме, разлога да сматрамо, да ће СРПСКИ ЈЕЗИК, СВЕСТРАНО ПОДВРГНУТ ЛИНГВИСТИЧКОЈ МИКРОГРАФИЈИ, МОЋИ ДА ИЗДРЖИ СВАКИ ИСПИТ, СВЕ ДО ОНОГА СТЕПЕНА, НА КОМЕ ЋЕ ОБЈЕКТИВНА НАУКА МОЋИ ДЕФИНИТИВНО ДА ГА ИДЕНТИФИКУЈЕ СА Т.ЗВ. ПРОТОИНДО-ЕВРОПСКИМ, КАО ШТО ЈЕ СЛУЧАЈ С МНОГИМ СРПСКИМ ЖИВИМ ТРАДИЦИЈАМА, КОЈЕ ЕТНОЛОЗИ ПОИСТОВЕЋУЈУ УПРАВО СА ОНИМА ИЗ ПРОТОИНДО-ЕВРОПСКОГ ПЕРИОДА. И НИЈЕ ИСКЉУЧЕНО, ДА ЋЕ СУТРАШЊА НАУКА ТЕРМИН ПРОТОИНДО-ЕВРОПСКИ ДА ЗАМЕНИ ТЕРМИНОМ ПРОТОСРПСКИ. У СТВАРИ ТО ЈЕ ВЕЋ УРАДИО ЗАВИДНО УЧЕНИ ИЛИЈА М. ЖИВАНЧЕВИЋ, А МИ ЖИВИМО У НАДИ, ДА ОН НЕЋЕ
ЈОШ ДУГО ДА ОСТАНЕ УСАМЉЕН НА ВИСИНАМА СВОГА ЗНАЊА.31

31. - У овој студији врсном Живанчевићу смо посветили четири главе.

_________________

Шафарик и Суровјецки о Србима

ШТА КАЖУ ШАФАРИК И СУРОВЈЕЦКИ

Ево међу великанима славистике једног од највећих - Павла Јосифа Шафарика с његовим доприносом у вези с Порфирогенитовом вешћу о Србима од почетка. Јер - оштри и оштроумни Шафарик се - у правом смислу речи, захваљујући свом великом знању и изузетној ерудицији, уистину бавио лингвистичком микрографијом, а - упоредо с њом - и минуциозним испитивањем чињеница. У делу Суровјецког, које је Шафарик по његовој смрти приредио за штампу под насловом "Порекло Словена" (Die Abkunft der Slawen)32, он се са својом карактеристичном оштрином осврће на обавештења у бити - и незаинтересованих и необавештених историчара, који говоре о Словенима у разним областима Балкана и Грчке, а да при томе нико од њих не каже јасно и одређено, када су се они ту нашли. Међутим, оно што изузетног Шафарика највише љути, јесте чињеница, да се у целој историји, где се Словени спомињу тек узгред, нигде не налази ниједан поуздан датум, од када су, нпр., Словени насељенициТракије и Илирије. По њему, Прокопијева вест о њиховом насртају преко Дунава за време Јустинијанове владавине, НИ У КОМ СЛУЧАЈУ НЕЋЕ МОЋИ ДА СЕ УЗМЕ КАО СЕОБА. 33

32. - Die Abkunft der Slawen, p. 137.
33. - De Bell. Goth. III, pp. 555.-556.

Шафарик тврди, наводећи Прокопијев текст и на грчком и на латинском, да се наведена Прокопијева вест односи само на упаде наоружаних Словена, дакле војске, а не народа. Међутим, наставља он даље, то никако не значи, да се већ од раније, како у Мезији, тако исто и у Илирији нису налазили мирни словенски насељеници. Шта више, Шафарик примећује, да ни Прокопије, а ни други Византинци нису - у ствари - писали историју Словена, већ су само у одређеним приликама и њих УЗГРЕД споменули, без критичког испитивања и проверавања, често их везујући за неко место, које не одговара истинитим чињеницама - једино по ономе, што су чули, или - "како им изгледа" (υαινονται). Критични Шафарик се одмах после тога обара на Порфирогенита, који о доласку Срба на Балканско Полуострво говори као да је био очевидац, па каже:

"Да Константиново казивање није у супротности само са собом, па
с неким његовим сопственим и страним сведочанствима и да оно
- осим тога - не носи одвећ јасне трагове извесне намере
- "allzudeutliche Spuren einer gewissen Absichtlichkeit",34 онда би
прихватио његову вест о сеоби Срба, али - ништа више од тога.
Међутим, како за сада стоји ствар, ту вест треба подвргнути строжијем
испитивању. Јер - покушајмо, да то мало оштрије сагледамо... "

34. - O.с.,стр.137.

Шафарик се затим осврће на оно, што је Порфирогенит записао:

''...Да су Срби дошли из северне Велике Србије, пошто их је позвао Хераклије,
како би своје царство спасао аварске опасности. Ако се посматра правац,
који одређује Константин његовим дошљацима: "Преко Турске, тј. Мађарске"
( Τουρκιαζ μεν εκειυεν) и Баварске (εκειυεω Βαγιβαρειαζ), близу Франачке
(Φραγγιαζ σε πλησσσιον) која се такође зове и Саксонијом... Тамо су - по њему
(Порфирогениту) Срби били у Бојки (Βοικι), која се управо граничила
са Саксонијом... "

Разлажући даље, Шафарик - Суровјецки тврде, да само неко, ко је неизлечиво слеп, да тражи првобитну отаџбину Срба у западној Чешкој, у Мајсену и у Лужичкој Србији... На истом месту, Шафарик је ироничан на рачун оних, који у Константиновој "Багибарији" виде "Бабигарију", тј. "Бабју Гору", један од врхова Карпата, за који - тврди даље Шафарик, Константин сигурно никада није чуо. Да би брод био повучен са хриди на песак, наставља Шафарик подругљиво, неки хоће да извуку закључак (као да су масе исељеника из Македоније ишле правом линијом - математички срачунатом – према Чешкој и Шлезији!), да је Константин мислио на северно - карпатску Србију у Галицији и Волинији, али да се, пошто није имао географске карте, а уз то - није ни познавао крајеве, о којима је писао - погрешно изразио.

"Допуштам, пише Шафарик у наставку, да цар није имао бечке или
париске карте главних штабова, али такво бесмислено географско
незнање (eine so absurde geographische Ignoranz) не могу да прихватим,
јер - по њему - преци византијских штићеника, који су напустили руску
Србију, требало је, или - желели су, да се врате у крај, који је наследно
био подложан Франачкој, да би тамо наставили да живе у ропству.
С друге стране, за упућене, његово казивање о чешко-мајсенско-лужичком
пореклу његових Срба, губи много веродостојности. Јер - никада неко,
ко познаје историју словенског језика, не може да прихвати гледиште,
да су његови дијалекти, настали у VII веку, или после њега.
ПОЗНАВАОЦИ ОВОГА ПРОБЛЕМА НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТЕ
ГЛЕДИШТЕ, ДА СУ СЕ ИЛИРСКИ СРБИ ОДВОЈИЛИ ОД ЛУЖИЧКИХ
СРБА ТЕК ПОЛОВИНОМ VII ВЕКА35 ОБРАЗОВАВШИ СВОЈ ЈЕЗИК
ТЕК ТАДА! СРПСКИ НА САВИ И СРПСКИ НА ЕЛБИ НАЛАЗЕ СЕ
НА ДВЕ КРАЈЊЕ ТАЧКЕ, ШТО СЕ ТИЧЕ РЕДОСЛЕДА СЛОВЕНСКИХ
НАРЕЧЈА И НЕМОГУЋЕ ЈЕ, ДА СУ ОНИ НАСТАЛИ ТЕК У VII ВЕКУ.''

35. - Исто, стр. 137.

Да је Константин своју причу нашао у неком писаном, или да му је за њу послужило неко усмено предање, он се не би тако тешко преварио - 'hatte er sich nicht so arg vergreifen konnen...' Да би потврдио овај свој закључак, Шафарик још додаје "сигурно", тј. 'gewiss ', па затим каже, да је ТУ ИЗМИШЉОТИНУ КОНСТАНТИН:

"... IN EINEN POLITISCHEN APOLOG KUNSTVOLL UMGESPONNEN..."36,
тј.:
"... ВРЛО ВЕШТО СМРСИО С ЈЕДНОМ ПОЛИТИЧКОМ АПОЛОГИЈОМ... "

И ТО ТРИ СТОТИНЕ ГОДИНА КАСНИЈЕ!”

36. - Исто, стр. 138.

Сваки редак из дела Суровјецког-Шафарика драгоцен је утолико више, - што ни један, ни други нису били Срби са Балкана, јер нема речи у целом овом подугачком тексту у немачком оригиналу, која није оптужба и протест против заблуделих истраживалаца, који узимају сведочанство Грка Константина Порфирогенита као неопорециво, а то значи - без покушаја било-каквог критичког прилаза његовом спису.
У тежњи, да се коначно избрише Порфирогенитова већ многовековна грешка, која је неоправдано и без научне анализе узета као - у неку руку подлога и полазна тачка историје српске нације, ми Суровјецков и Шафариков текст следимо реч по реч. Па ево, шта они пишу даље, на истој страни:



Ми овом тексту прилазимо истом побожношћу, којом је Сипријан Робер пришао тексту Нестора Кијевског. Свака Суровјецко-Шафарикова реч у горњем наводу је од неисказане вредности и право је чудо, да га нико (колико нам је познато) од српских научника није проучио, осим бесмислено одбаченог Милоша С. Милојевића и његовог великог поштоваоца, Симе Лукин-Лазића. А Милојевић је био управо један од оних великих људи, који није смео да буде одбачен као човек с научним смислом првог реда, широких хоризоната и великог знања. Ми ћемо се - после Суровјецког и Шафарика - осврнути и на тог истраживача - мислиоца, задојеног најдубљим етичким осећањима и инспиратора у моралном смислу оне генерације, која је имала снаге да се ухвати у коштац с далеко већом германском силом и да је, захваљујући својој моралној снази и јединствености стремљења скрха. Срби Милојевићевог типа имали су на Балкану своје корење сигурно временски много даље од VII века по Христовом рођењу, који уистину велики и веома учени Шафарик никако не прихвата као век доласка Срба на југ Европе. Па ево - с тим у вези - како он побија Константина Порфирогенита, на чијим обавештењима је формирана историја српске нација, која се и данас предаје, учи, али и злоупотребљава:

"Јер - писмени, или усмени извори нису могли да представе нешто,
што је немогуће, као да се то стварно догодило. Имајући то у виду,
мање ће нас зачудити чињеница, да је Константин приписао цару
Хераклију давање на поклон Србима земље, коју овај последњи
- не само што није поседовао, него су - још више од тога - по његовом
сопственом сведочанству, ту земљу - од 449.г. или - према некима
- од 549.г., поседовали Хуно Словени (Константин ставља Аваре
уместо Хуна!); по Паулу Винфриду они су пак ту земљу поседовали
почев од 569.г., а по византијским писцима, од 598.г. И сада Срби
треба да их избаце (Хуно-Словене), водећи крвав рат само зато,
да би заслужили срећу, да у земљи, коју су задобили својом снагом,
постану потчињени грчким владарима. Цар Константин је одвећ добро
познавао физичку снагу, политичку зрелост и стварну независност Срба...
Жалост за тим изгубљеним областима у његовим списима избија свуда;
он више пута спомиње старе односе (тих земаља према грчком царству
и зависност Срба збогХераклијевог поклона… до одвратности."
(Шафарик употребљава баш тај израз 'Ekel').
Настављајући горњу мисао, која је свакако била заједничка обојици
аутора, Шафарик наглашава, да је Порфирогенит свуда у својим списима
настојао, да подвуче нешто, што су тек после њега остварили Василије,
кога он назива "бугарским убицом" (der Bulgarenwürger) и Манојло Комнен.
"Ја лично, каже Шафарик у наставку, верујем само у делимичну српску
сеобу - и то крајем шестог и почетком седмог века - у Илирију.
НАПРОТИВ, ОНО ШТО КОНСТАНТИН ПРИЧА О СЕОБИ СРБА
ЗА ВРЕМЕ ХЕРАКЛИЈА, ПОДВРГАВАМ НАЈВЕЋОЈ СУМЊИ".

Стигавши довде, наша двојица слависта нас упућују на Катанчићево дело "De Istro" које подупире ову њихову тезу37 . Ми пак ниже, доњом белешком, желимо да олакшамо заинтересованом читаоцу тражење Катанчићевог списа, док се ми њиме опширније бавимо, у нашој студији у једном од
каснијих поглавља.
"Одстрањујући тај Константинов - каже Шафарик у наставку
– тако олако најављени датум и толико несигуран, ГДЕ ИМА ЈОШ
ЈЕДАН ЈЕДИНИ СИГУРАН ПОДАТАК О ВРЕМЕНУ ДОЛАСКА
СРБА У ТРАКИЈУ И ИЛИРИЈУ? Све што је јасно, то је, ДА СЕ
СКОРО УВЕК РАДИ О ЈЕДНОМ "МОЖДА".
"По свој прилици, разлажу даље наша двојица аутора, историчар се
одвећ радо уздиже изнад тешкоћа истраживања и брзим поступком
пребацује ствари из подручја вероватноће (претпоставке) у подручје
сигурности".38

37. - De Istro eiusque adcolis commentatio, 1798., p. 199.
38. - "...überhebt sich der Historiker nur allzugern der Schwierigkeit der Untersuchung und setzt raschen Schrittes aus dem Gebiete der Wahrscheinlichkeit in das Gewissheit über. " Ib;, p. 139.)1

Најбољи пример за ово је (увек по Шафарику и Суровјецком) - Мезија (римски и грчки назив за антички део Србије од Дрине до Црног Мора. По њима:

"... нигде, у целој историји, не налази се ни један једини слог о томе,
када су антички Срби те области населили... "39

39. - "In der gesammten Geschichte findet sich keine Sylbe uber den Zeitpunkt dieses" Erreignisses...

Међутим, неки новији историчари покушавају, да тај догађај "хронолошком сигурношћу" ставе у Ираклијево време, што је с његовом личношћу неспојиво. Као један од најјачих против доказа оваквом тврђењу историчара, Шафарик и Суровјецки узимају сведочанство Мојсија Хоренског, коме је у овој студији посвећен посебан одељак. Јер - по Мојсију из Хорене - давно, пре измишљене сеобе Срба у VII веку по Христу - живели су Словени античкогдоба у ПЕТ МАЊИХ И ЈЕДНОЈ ВЕЛИКОЈ ОБЛАСТИ БАЛКАНА. на стр. 143., Суровјецки и Шафарик ређају те области:

"... ЕВРОПА, ТРАКИЈА, ХЕМИМОНТУС, РОДОПЕ, МЕЗИЈА40 и СКИТИЈА.."

40. - За назив МЕЗИЈА постоји више тумачења - увек у духу српског језика... Ево још једног предмета за изучавање!

У деветом веку, према Марцелину и Хијероклу, ова подела је већ била застарела, што је још један доказ, да се она односила на много старији период. ВЕЛИКА ПРОВИНЦИЈА ЈЕ МЕЗИЈА, КОЈА ЈЕ ВЕЋ У АНТИЧКО ДОБА ОБУХВАТАЛА СЛОВЕНСКЕ - у ствари српске - земље између Дрине, Саве, Дунава и Балкан Планине, протежући се одатле ка западу, према Шар-Планини, Љуботену и Проклетијама; источна граница Мезије била је Црно Море. Приручници кажу да је Мезија била много шира него дужа, јер се у ширину пружала око 900 км., док је у дужину ишла до 300 км.41 Ово је прилика да подвучемо, да су проблем Мезије преудесили Бугари. Ми не можемо у ту расправу да улазимо овде, али морамо, да подвучемо неоправданост њихових претензија, које научно не могу да се бране. Јер су Бугари - војска хунско-турског порекла, на броју између 20.000 и тридесет хиљада људи, тек 679.г. по Христовом рођењу - напали староседеоце Србе и ове – сасвим је сигурно - неприправне за рат и одбрану - победили. Међутим, азијатски освајачи - бројно неупоредиво испод староседелачког живља, доста брзо су се у њих претопили, примивши, али и искваривши српски језик, у чему се слажу сви страни и словенски лингвисти. Но као освајачима - успело им је, да они - са своје стране - аутохтоним балканским становницима - наметну њихово бугарско име.

41. - M.N. Bouillet, Dictionnaire Universel d'Histoire et de Geographie, Paris, 1872. S.v.

На основу претходно изнетих појединости - јасно је, да је овај проблем овде тек само дотакнут и да тек треба да се отпочне са истинским изучавањем Шафарика, Суровјецког и особито Мојсија Хоренског. Сведочанство овог последњег од веома је велике важности - између осталог - и због тога, што се он служио списима много старијим од његовог доба. То је разлог, што се све оно, што је он изнео и тврдио, сматра аутентичним. Тако Шафарик пише, да је навођење Сарматије као граничне области Тракије код Мојсија Хоренског историјска чињеница и потпуно веродостојна... А што се тиче античких становника Мезије - и за Шафарика, и за Суровјецког - они су могли да буду само Срби, тек много касније названи Словенима. У вези с тим, они се позивају на Теофана (V, 238.) и на Кедрина (II, 508.), који говоре - и један и други - не о шест, него о седам словенских племена на истом простору, који је назначио и Мојсије Хоренски.
Из претходног је јасно, да је осим територије претворене у Грчку, цео Балкан некада представљао једну етничку целину, временом тендециозно разорену. Па ипак, још у прошлом веку, француски антрополог Миле (на кога се опширније осврћемо на другом месту ове студије) пише у својој расправи са знаком усклика с пуним смислом:

"И то је нешто! Од Црног до Јадранског Мора
рећи ће Вам добар дан на српском језику! "

Треба да додамо, да Мојсијева Европа није континент Европа у данашњем смислу, већ античка област Европа, између Тракије и Босфора. Што се Хемимонта тиче, то је била област уз Балкан Планину, некадашњи Хемус. Родопе, одн. планина и област око ње, постоје до дана данашњега.
У сваком случају, ове теме треба да се прихвати Српска Аутохтонистичка Школа, тим пре, што на страни 148. свог заједничког дела, о коме овде говоримо, Суровјецки и Шафарик тврде, да у Тракији и Илирији постоје од најдавнијих времена

'SEIT URALTEN ZEITEN...'

СЛОВЕНСКА ИМЕНА КОЈА НОСЕ ИСКЉУЧИВО СРПСКО ОБЕЛЕЖЈЕ, као нпр., ВЕТРЕН на Марици, ВЕТЕРНИЦА на Дунаву, а ВЕТЕРНИЦА је и један теснац на Тимоку.
После тога следи нешто, што у Шафариковом казивању подсећа на Сипријана Робера и на Нестора Кијевског, а то је - НЕПРЕКИДНО КРЕТАЊЕ ТИХ СРПСКИХ ПЛЕМЕНА – НАЈПРЕ ОД ЈУГА КА СЕВЕРУ, ПА ОНДА ОД СЕВЕРА КА ЈУГУ... у вези с тим он онда, од 158. до 180. стране, ређа ИЛИРСКО-ТРАЧКА СЛОВЕНСКА ИМЕНА, РАЗНЕТА СА БАЛКАНА ДАЉЕ ПРЕМА СЕВЕРУ... Но то је посебна студија, јер ако бисмо се ње овде прихватили, морали бисмо да продужимо ово поглавље за још најмање стотину страна. Примера ради да подвучемо овде само неколико наведених имена од основе српског народног имена СРБ-:



Ми смо напред приказали само један сасвим незнатан извод, а где су читаве 22 стране, које треба разрадити, објаснити, анализирати?! И још треба да подвучемо, да се у овом случају ради само о најстаријим именима из античког доба, која су Шафарику била јасна на први поглед као словенска, одн. - у овом случају без икакве сумње апсолутно српска. А где су они силни називи - од Грка и Римљана изобличени до непрепознатљивости, те над њима дуго треба по народној изреци, ломити главу, да би се открила замагљена српска реч!? А на такво истраживање подстиче и следећа примедба Суровјецког и Шафарика:42

"Јер, да су стари Илири били стварно истребљени и да Словени ништа
друго до разроване градове по целој Илирији, или пустињу без људи
нису нашли, како би онда дошло до тога, да још и данас постоје сва имена,
која су споменули стари географи и историчари у Илирији и Тракији,
уз незнатне измене? Без непосредног ЈЕЗИЧКОГ НАСЛЕЂА МЕЋУ
ЉУДИМА '' то би се једино могло још објаснити божанским открићем... "43


После овога, поставља се питање, има ли уопште више икаквог смисла да се наводе обавештења Константина Порфирогенита о Србима? Као следеће, нпр.:



Ево, како у преводу гласи ово сведочанство Грка Константина Порфирогенита:

"...Хераклије је дао (Србима) крај у Солунској теми, Серблију,
која се од тада. тако прозвала: Серблои, наиме, по
романском дијалекту значи робови. Одатле и сербула... "

Порфирогенит овде брка назив "цревуља" - за обућу, тј. за једну врсту опанака, које се зову и "цреваре", доводећи тај назив у везу са српским именом. А то значи, да упркос чињеници, да је у његово доба било Срба и на византијском двору, он о српском језику није имао појма, као - уосталом - ни његови земљаци уопште, што изазива велики Шафариков гнев... а могли бисмо рећи и разјареност, која га наводи на то, да каткада употреби и коју тешку реч... Тако смо могли да закључимо, да Шафарик, који се - у правом смислу речи - бавио "лингвистичком палеографијом", не само да није подносио незнање, него је и страховито осуђивао некомпетентне писце, који су себи узурпирали право, да третирају проблеме, без њиховог посебног познавања. Стога је његово перо било оштро и немилосрдно у односу и на грчке и на римске ауторе, који су (по Плинију) чак сматрали недоличним изговарање особито неких варварских назива и имена... Да - с тим у вези - овде прикажемо Плинијеве изјаве:
''.. .populorum pauca effatu digna, aut facilia nomina...
quibus nominare non pigeat...»44
“… ignobilium ac barbarae appelationis…”45

44. - Plin., III, 21.
45. - Plin., III, 3.

У преводу горња два Плинијева тврђења гласе:

"... мало је имена народа, која су достојна, да се изговоре,
или лака (за изговор), (а) чије изговарање није срамота..."
"... простачки и варварски назив... "

На то потсећа и Константинова "сервула", због грчке немогућности изговора цревуља... Грчком уху по свој прилици предња два облика су истог сазвучја, док то није случај с припадником ниједне словенске групе...
Па ипак - Порфирогенит је проглашен наприкосновеним ауторитетом у свему од свих оних, који су на неки волшебан начин монополисали право да проглашавају науком наметање својих тенденциозних концепција...

_________________

Ako moze Zoka da promjeni naziv teme, nismo samo u Evropi najstariji nego i sire!

Студент није запалио жито, он воли муда!

_________________

Ово је дивно! Студент је напрасно промјенио потпис!

_________________

Ko ne voli muda? Osim evnuha, naravno.

_________________
Bubi frubi

Свака част модераторе, кућне љубимце треба штитити, нахранити, помиловати, а повремено и у шетњу извести!

_________________