Познато је да српски политичари не знају да се понашају.
Нажалост.
Парада је показала примитивизам српских политичара.
Проблем је имао Милошевић. Он је све стране политичаре држао за кретене. Неки су мањи, а неки већи кретени. То ми је је у октобру 1993. године рекао Дејвид Боајер, амерички човек за Балкан, на једној приватној вечери у Женеви, који је одлично знао Милошевића.
Та препотентност и надобудност Милошевића нас је скупо коштала.
Изгубили смо вековне територије и Срби су морали да крену у избеглиштво.
Ђинђић је био познат по дипломатским гафовима.
Путин му то никада није могао да опрости.
Коштуница је једини имао дипломатско држање.
Његов проблем је био што је био анахрон за модерну политику.
Изгледао је као да је испао из стаљинистичке фиоке.
Борис Тадић је био легенда малограђанштине и фолирања у дипломатији. Он је све светске државнике доживљавао као своје пајтосе из кафића на Дорћолу. Таква му је била и политика. Зато је пропао и омогућио да на власт дође напредњачка пошаст.
Борис Тадић је био познат по томе да држи руке у џеповима, док разговара са светским политичарима. Глумио је мангаша и фрајера, док је у суштини био мекушац и кукавица.
Потпредседник САД Дик Чејни, политички убица и берзански мешетар, презирао је Тадића и једном га је нагрдио пред свима.
Политика је опасан посао. Дипломатија је занат. Дипломата је војник армије, који сам ратује у непријатељској позадини. Његов задатак је да помогне својој армији да победи. Дипломата је остављен да се сам сналази у тој борби. Он мора да буде виспрен и ингениозан.
Дипломатија мора да се учи.
Мораш да завршиш школу за дипломате. Мораш да прођеш тренинге. Мораш да будеш приправник у служби и да учиш протокол. Мораш да будеш невидљив свима који гледају у тебе.
Дипломата репрезентује државу.
Дипломата не сме да буде личан. Он је државни чиновник. Мора да се понаша у складу са дипломатским протоколом службе.
Све до петооктобарске контрареволуције имали смо, какве такве, дипломате, чиновнике који су нешто знали и нешто научили из дипломатије. Након преврата, дипломате су постали естрадни опозициони политичари, који су партизански, на јуриш, освојили наше амбасаде по свету.
Тако се десило да су двојица бараба постале дипломате.
Зјалави Милан Ст. Протић и пијани Светислав Басара.
Глупости које су та двојица правила у дипломатији су легендарне.
То никада нису смели да раде партизански комесари у дипломатији.
Ти комесари су били бар културни.
Ова двојица и слични њима су били кабадахијски бахати.
Организованим рушењем несретног манекена Тадића, који није смео да заврши издају Космета, доведена је тројка лумперпролетера у успињању, жељних власти, који су, уцењи, пристали да раде за своје нове газде. Некада шовинисти и ратни хушкачи, војводе од зарђале кашике на казану и Слобини пионири бешчашћа, преко ноћи су постали бриселски миљеници и еурофанатици.
Дипломатско понашање Неверног Томе, Аце Драмосера и Малог Слобе је скандалозно.
Идемо редом.
Неверни Тома има фацу као Жалосна Сова.
На паради је изгледао као да је на погребу. Смркнут, мрачног погледа, стиснутих усана и јадног изгледа. Нема ни живота нити енергије у њему. Изгледа као један од Топаловића из погребне фирме Маратонаца који трче почасни круг. Круг се наставља. Нови Топаловићи трче.
Путин и Николић су вршњаци.
Ко би то рекао?
Делују као да су векови између њих.
Путинова енергија избија из његовог погледа, држања тела и кретања.
Путин је државник.
Неверни Тома је снаша из Бајчетине која стално зановета и закукава.
У његовом киселом осмеху је све извештачено. Надуто. Извучено из дубоког бунара личних проблема.
Председник Србије мора својим изгледом да плени.
Он грађанима мора да улије наду да има решења и да зна пут избављења из ове националне трагедије.
Неверни Тома је потпуни промашај.
Он је доказ да је српска политика пропала и да неко треба да упокоји одбеглог вампира.
Неверни Тома је искусан и препреден. Он не вози сулудо као Аца Драмосер и повукао се пред том вожњом неиживљеног политичара. Судар са стварношћу је известан. Неверни Тома чека да се његов непослушни и бахати политички Син слупа и да он преузме странку.
Супруга председника је Нушићева госпођа министарка. Стеријина покондирена тиква. Помпадурка. Она је доказ кича у политици.
Мали Слоба је превртљиви покварењак, који спрема свилен гајтан Аци Драмосеру. Пошто је издао свога политичког Оца, прешао је забрањени Рубикон, тако да данас може да служи свим идеологијама. Оцеубица је спреман на све. Зато пије. Терет злочина га оптерећује. Његова политика је политика пијанца. Очајника, који се свима нуди.
Мали Слоба рачуна на свој кафански шарм. Мисли да ће тако привући верне бираче, који неће да питају за његове мафијашке финансијске трансакције. Читаву странку је устројио као гангстерску организацију за отимање новца.
Његово пијано певање, испала кошуља, стомак који кипи преко каиша и задругло лице је политички маркетинг за одржавање социјалне идеје једнакости са народом. Покварењак игра на ту социјалну остељивост просечног српског пензионера и нада се да ће добити прилику да Аци Драмосеру заврне шију.
Дипломатија Малог Слобе је врло једноставна – спреман сам на све! Ја сам увек ту за вас! Он зна да ништа не зависи од њега. Тако се и понаша. Грли се са Путином, мада је овоме непријатно у том загрљају. Љуби се и са бароницом Ештеновом, показујући своју псећу покорност.
Мали Слоба чека решење Великих сила. Он је научио да слуша. Социјалне пароле пред изборе су добра ствар за учествовање у власти. Грљење са криминалцима је заборављено, као што ће бити заборављено и грљење са Ештоновом.
Када пева Миљацку, он то не ради због маркетинга. Њему се та песма заиста свиђа и он сматра да је сасвим нормално да српски премијер јавно пева ту песму. Он то доживљава лично. То што премијер Федерације или премијер Хрватске никада неће запевати пред камерама неку српску песму, макар им се та песма и свиђала, он не може да разуме, јер из његове провинцијалне кафанске персективе ти није ни битно.
Управо у томе је разлика између српских политичара и светских дипломата. Српски политичари се понашају опуштено, приватно, лично и дружељубиво у светској политици, не схватајући да је светска политика наставак рата само мирним путем.
Када тржишни талибани неолиберализма, након петооктобарске контрареволуције, узму у руке гитаре и почну за званичном вечером да певају и свирају југословенске рок хитове, пред запањеним чиновницима ММФ и Светске банке, онда се они понашају потпуно исто као пијани Мали Слоба. Разлика је само у репертоару.
Када представници нове власти у саставу Владан Батић, Милан Ст. Протић и Ненад Чанак поспрдно прозивају магистра Велимира Вељу Илића да је хтео да нагна БАБУ, државног секретара спољних послова САД – Медлин Олбрајт, ради неких виших државних интереса, онда се они понашају исто тако бахато, примитивно и будаласто као Слоба Милошевић, који је људе делио на веће и мање кретене. Слоба је знао дипломатски протокол. Никада о томе није јавно говорио.
Због такве дипломатске бахатости и простаклука смо доживели пропаст.
И даље пропадамо.
Пропадамо зато што Мали Слоба, налазећи се у шпалиру политичара који чекају да се поздраве са Путином, повлачи Путина да се пољубе и онда га, док овај креће даље, удари по рамену као неког свог школског друга из Житорађе, са којима си на – јеби си матер!
То, господо другови, не сме да се ради.
То није дозвољено у дипломатији.
Српски политичар долази из мале Србије, уништене Србије, он не сме у сусрету са председником Велике силе да први повуче председника да га загрли, јер тог председника доводи у непријатан положај. Нема у светској политици такве присности да неко жели да баш српског примитивног политичара привије на груди.
Када то урадите, онда је то дипломатски скандал.
Да ли смете Барака Обаму да привучете да га загрлите и да га ударате по рамену, као да сте са њим овце чували.?
То не смеју да ураде.
Зашто?
САД је Империја. То су Газде које управљају светом и пред Газдом мора да се понизно пузи.
А Путин?
Он је наш. Словен. Брат наш. Велики брат. Њега можемо да грлимо, љубимо и по рамену ударамо. То је дозвољено. Он ће нам све опростити, јер ми смо његови.
Можемо и да лажемо како нам је Путин, пред улазак у авион, саопштио да нам стоји на услузи, лично њему, Аци Драмосеру, стоји на услузи да му све омогући што му треба да настави да издаје, распродаје и понижава Србију, уводећи медијску цензуру и култ личности.
Ко има искуства у односу са људима по свету, ко зна да чита говор тела и да дешифрује покрете, може нам објаснити да је Путину било страшно непријатно у присуству Аце Драмосера.
Молим вас, ако имате времена погледајте поново те снимке.
Посматрајте пажљиво Путина док говори Аца Драмосер. Посматрајте док се рукују, поздрављају и док разговарају.
Аца Драмосер је направио од политике циркус, а од дипломатије машкараду. Његов проблем је озбиљан и ми ћемо имати велике невоље са тим поквареним и острашћеним политичарем, који је умислио да је он лично Србија и да се све одвија због њега.
Он је лежао у оделу на поду бриселске канцеларије да би нас све понизио. Он је усхићен када му Меркалова простре црвени тепих, када заставе лепршају и када војни оркестар свира. То је све урађено због њега и највећих реформи у историји Србије. Он позива кинеског премијера да дође у Београд, јер ако он не дође, онда АД неће напустити Кину и ту ће остати вечно. Озарен је својим дипломатским умећима и простачким доскочицама. Он је довео шеике. Због њега су дали новац. Може да узме још новца, али неће. Бриселске бирократе не смеју ништа да му кажу, јер он то јавно не дозвољава. Амбасадори пузе пред њим, јер знају да са њим нема шале.
Политика која се води из личне персективе је погубна.
Таква политика сигурно пропада.
Државник је онај који државне интересе води за добробит државе. Његови лични интереси морају бити занемарени.
Србија нема државника.
Нема ни дипломатију.
Један човек је полудео.
Хоћемо ли сви полидети са њим?
Путин је отишао.
Шест сати је било довољно да се све види.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
