Dakle, evo ova 3 rada, jer ništa drugo nije stiglo na pp. Glasanje počinje odmah i traje 5 dana. Autori će biti otkriveni po završetku glasanja. Hvala na učešću i podršci.
Прсата љепотица и пијана звијер
Фино каже наш народ: ''Кога ауто удари, и од бицикла бјежи!''. Има и она верзија која каже да кога млијеко опржи да пири и у јогурт. Има и она да кога гује изједу бјежи и од глиста... Има и она.. Добро, добро, нећу више! Јебига, професионална деформација, од како сам прочитао четири Вукове збирке народних пјесама (отприлике 2000 страна) примјетио сам одређене промјене у мом начину изражавања, сад чекам Књижевност ХХ вијека да се вратим кол'ко-тол'ко у неко скорије вријеме... Иначе, има неке перверзије у томе кад се у разговор убаци нека мудрост, рек'о би човјек да си начитан, образован, просвијетљен, шта ли... А ти си то чуо од Хорејша Кејна, у оном тренутку кад ставља цвике и креће да ријеши још један немогући случај убиства перача прозора који је пао у смеће са 145. спрата неког небојеба у Мајамију, на основу тригонометријске анализе клица које је избацио кишући на прозор на 28. спрату... Мамуран сам, глава ми је 'ВОЛ'КА, не смијем да изађем на сунце, а ово пишем да бих скренуо мисли са самоубиства... А није да мене нису уједале змије, пржило млијеко (углавном оно са 48% алкохола), о аутима да и не причам, пукло ме скоро једно, возач је био неки Амер, јебем ли га, чини ми се да се зваше Џек Денијелс... Дакле... Синоћ сам отишао на ка'у... И срео Љубинка, друга из средње, којег нисам видио од матуре. Након стандардног братимљења сазнам да је отишао да шљака у Италију, сад се вратио, донио од тамо коју дневницу (отприлике једну овдашњу плату) и тражи неког с ким ће, бар кроз причу, подијелити муке живота у туђини... Сувишно је да напомињем да није било потребе да идемо у драгстор да купујемо двогузе, Љубинко је једва дочекао да окрене туру цијелој кафани, а да гa кошта као да је наручио два пичкаста италијанска пива...Прича ми како је једном пук'о, три мјесеца ни са ким није проговорио српски, узео картон неког пива да се олеши и кад га је попио и видио да га ништа не хвата, сконтао је да је купио неко безалкохолно. Идући дан је срео на улици неког нашег цигана и изљубио га као да му је најрођенији. Било како било, након нека три-четири сата безуспјешног покушавања да видимо дно чаше, негдје кад смо ионако већ били на граници халуцинација и дупле перцепције околних објеката то... ЧУДО... је ушетало у локал, а мени је се вилица, ионако олабављена цјеловечерњим конзумирањем разних алкохолних дестилата, коначно отегла до пода... У том тренутку ми је на памет пао Буковски, не зато што сам био напола олешен као он већи дио свог живота, већ једна његова реченица која је са невјероватном тачношћу описивала тај невјероватни изданак женског рода. ''Човјече, била је полу-жена, полу-сиса....'' Умало нисам пао са столице кад ми је пришла и поздравила ме. Наравно да сам одговорио, и наставио разговор, слиједећи сва правила лијепог понашања (колико сам био у стању), прије свега трудећи се да не гледам то божанствено попрсје, што у неким тренуцима није баш било изводљиво јер су ме врхови практично боли у очи. Помислио сам како ће кад остари моћи да стоји на сопственим брадавицама. Саосјећао сам се са њом, мислећи како je право проклетство не моћи видјети своје ножне прсте. Замишљао сам је у мојој мајици Пинк Флојда, која има један огроман круг на стомаку, и како кад избацим стомач'ну од тог круга створим лопту. А она за то не би морала да користи стомак. Само ме је једна ствар мучила... Ја и даље нисам могао да се сјетим ни одакле је познајем, ни како се зове. А онда ми је синуло. Па то је она племенита дјевојка којој дугујем своју судбину добровољног даваоца крви! Прича је почела на факултету једног јутра. Таман кад сам улетио у хол нешто ми је препријечило пут. Испочетка нисам схватао шта је то, а онда сам се мало одмакео и схватио да то нешто има и главу и ноге и руке, истина мало непропорционалне у односу на централни дио, али постојање дотичних екстремитета се није могло оспорити... - Ћао, ми смо из Црвеног Крста, тражимо добровољне даваоце крви. Желиш ли да постанеш један од њих? - Ахххх.... Да.... - Молим? - Да, свакако, исциједите ме. Цијелог... У том тренутку сам болно схватио зашто за неке жене кажу да су крвопије.
И тако, гледајући је, није ми било јасно како ме се сјетилa након толико времена. Нисам издржао да је не упитам. Каже да се сјетила моје хуманости, како сам одмах ''полетио'' да дам крв... - Није то хуманост, помислих у себи. Не сјећам се тачно шта се даље дешавало, памтим само флешеве... Ја је наговарам на још једну туру.... (ова се сцена понавља више пута). Моје надахнуто цитирање Петрарке на италијанском... (што уствари она само мисли да је Петрарка,ја сам уствари само питао за цијене овог и оног сувенира)... Идемо улицима и тетурамо се ждрерући некакав чипс... Она покушава да извади кључеве из торбе... (ова сцена је пред вратима њеног стана, Љубинку се изгубио сваки траг) Њен стан пун магазина типа Моја љубавна тајна, на полицама књиге Милице Јаковљевић, у народу познатије као Мир-Јам, Данијеле Стил, Љиљане Хабјановић-Ђуровић...
- Знаш, не бих вољела да добијеш погрешан утисак о мени, немам ја обичај да ово радим често... - Ма наравно, душо... Него, лези, чини ми се да те волим...
А онда сам се, на њено запрепашћење, срушио. Буђење је било болно. На столу ме је дочекала њена порука. Садржај је боље прећутати, укратко, моли ме да напустим њен стан и њен живот и тако... На путу кући птица ми се скењала на главу. Што, вјерујем, и није био неки проблем пошто сам имао осјећај да је порасла до неслућених размјера. Човјек стварно нема оправдање да икада диже руку на себе, осим ако није стварно, стварно мамуран... Онда су ми на памет пали двојице несуђених самоубица – Џозеф Конрад и Михаил Булгаков. Пошто нису успјели да постану успјешне самоубице, постали су успјешни писци... Можда бих и ја требао почети писати... Само још не знам о чему бих писао...
Piknik
Sunce nam se s´ oblacima bije ko će više, ko duže da vlada, čas zašuti, kao da se krije, pa zagreje snažno, iznenada.
Al’ nadjača David golijata pa ugreja moje mokro lice, evo mene na biciklu sada; idem s’ Ljubom brati ljubičice..
I stigošmo na livadu rosnu, a na grani ptice ko u hodu, ponjeli smo neku hranu posnu ćebe, čips i s´ izvora vodu.
Iz ruksaka, kao malog zeca on izvadi kasetofon stari; za priliku- ne leži nam Ceca, pa nam pusti Pink Floyd stvari.
Uhvati me rukom oko struka, a meni se zavrtje u glavi; nehotice uhvati me muka, odjednom se nađošmo na travi.
Kao da je viša sila htjela, oči u oči, na mene je pao; tog trenutka prošla me je muka; kad za usne, on me upitao.
Kao da me neko iz sna budi, a ja sanjam još u istom jeku, kako moje srce i sad žudi. kada ugledam onu našu deku.
Trenutci su trajali ko vječnost- zaključana katancom bez ključa; nasuo nam sa izvora tečnost, Jedna čaša, jedna za dva srca.
A dva srca, ustvari su jedno oko njega ceo svet se kreće.... Eh, udari opet vrijeme bjedno, skupih stvari, izvor vodu, smeće.
Nagrnušmo prema kući hitro, da se usne opet naše spoje, ništa meni nije više bitno- kao što su medne, usne tvoje.
I stigo smo, ozebli i skisli pa kraj vatre ugrejašmo lica; potonušmo duboko u misli....... nek nam veš osuši stolica…
Jedna guza, dvije stolice
Lica : manitu uci da svira, muzičar MisS_Devil , supruga manitua nerevar, komšija Tajnica , prijeteljica MisS_Devil Ljubinko, baštovan
Mjesto radnje: Manituovo imanje, Banja Luka Vrijeme radnje: avgust, 2013
Scena 1
Četvrtak ujutru, druga polovina avgusta mjeseca. Vrt imanja. MDevil : ispružena na ležaljci , upija u sebe sunce kao što je prethodne noći nerevara. Sluša ptice kako sporadično pjevaju. Na stolu pored nje velika čaša hladnog soka od ananasa, zdjela sa čipsom i grickalicama, i ključ od auta. Pokraj nogu joj dvije bahate i debele persijske mačke. Vrtlar Ljubinko (iznosi smeće iz kuće, i dok prolazi razdragano joj dobacuje:
- Dobro jutro, gospođo. Mdevil mu samo beznačajno mahne rukom, kao da tjera muvu, jer joj se nimalo ne troši glasovni aparat na njega. Dok joj se po glavi motaju misli o dragom joj ljubljavniku, u pozadini, na radio stanici, se čuje prenos sahrane premijera Dodika. Gužve po gradu I blokiran saobraćaj. Devil to ne registruje, jer je sva apsorbirana u misli o vrelom seksu koji joj je cijele noći darivao komšija nerevar. Tajno priželjkuje novi susret sa ovim mišićavim stočarom iz sela, mada ni sama sebi to ne želi priznati. - Ljubinko, pokupi ovo lišće iz bazena. Znam da je još rano, ali baš mi se sad pliva. - U redu, gospođo. ( Uskače u bazen potpuno gola, i de naprijed graciozno prsnim stilom, kao vidrica. )
Scena 2
Manitu uci da svira : Pojavljuje se. Iscrpljen od danonoćnog sviranja i proba. Vuče noge kao reumatični zombi. Prilazi supruzi, mehanički je ljubi u desni ugao donje usne. Podmuklo podrigne . Progovara: -Osjećam se kao pregaženi pijetao na kojeg se neko popiš’o. Menadžer je pravi sadista, rado bih mu ispržio jaja na roštilju. -(dok trlja kosu peškirom)Nemoj tako ljubavi, njegova jaja nam trebaju. Bar dok se ne snimi taj prokleti album. - Da. Prije će biti da su moja jaja spakovana u taj jebeni album, a ne njegova. Idem ja spavati, svaki manitu-atom me vuče prema krevetu. (Podriguje još jednom žestoko i presahlo ulazi u kuću. )
Miss Devil : ostaje pored bazena,i ponovo se udobno smješta u ležaljku Potpuno obnažena, ispod hladovine dva velika bora. Ispruži noge,a jednu malo savija u koljenu. Pošalje Ljubinka po cigarete. Pali jednu, povuče dim, a zatim malo zastaje zamišljenog pogleda, kao da nešto prebira po glavi. Pomišlja kako se bizarno zaljubila u najveću seljačinu u kraju. ( razgovara sama sa sobom : « Ali šta je tu je, ipak ću se prepustiti osjećanjima, jer se ovako živom nisam osjećala još od 17. godine. Glupi muž ništa nije provalio. A i kako bi kad ne primjećuje ništa u svemiru, osim gitare i muzičkog studija, jebla ga gitara. »)
Scena 3
Nerevar: pojavljuje se. Vrtlar Ljubinko pokušava da ga zaustavi. Miss čuje zvuke, ode do kapije i ugleda nerevara. Kaže Ljubinku da ga pusti unutra, jer mu mora nešto objasniti u vezi konja. Lagano se dodiruju rukom dok idu prema vrtu. Srce počinje da joj snažno lupa. - Ne izlaziš iz mene i kad nisi u meni. - Jab rado jopet bijo u tebi, bi bogam’. Neb ga vadio nikad, sem kad moram pišat. Hi hi hi. Jojj, maco moja. - Muž mi spava na spratu, budi oprezan. - Men dođe da ubijem tog tvog muža, bogam’. - Možemo se mi njega riješiti i bez ubistva, ako dođe do toga. - Pođi za me, svete ti neđelje. Pobjećemo neđe. - A gdje ćemo mi to pobjeći? - Pa neđe. - A gdje to neđe? - Đe gođ se moremo volit slobodno. (U skrivenom su ćošku vrta. Nerevar je snažno grli . Pritišće joj guzove svojim velikim seljačkim rukama, dok je halapljivo ljubi. Svijest se potčinjava strasti i ulaze u kuću. Dok se divljački, ali ipak tiho, seksaju na sofi, nešto puca pod guzicom Miss Devil. Nakon klimaksa ovog neobuzdanog ljubavnog čina, ustanove da je ono što je puklo omiljeni CD njenog muža- Pink Floyd , The Wall. Nerevar brzo izlazi iz kuće i napušta imanje ).
Scena 4
Manituovo buđenje dešava se nedugo nakon prekršajnog seksa koji se desio na njegovoj sofi, ali bez njega. Silazi dolje. Malo se okupa u bazenu i sjedne da se osuši. - Ljubinko, gdje je moja žena ? - Otišla je sa prijateljicom Tajnicom u grad na kafu. Rekla je da neće dugo. - O jebla je i Tajnica i kafa. Ne viđamo se skoro nikako, a sad kad sam konačno tu, i dušom I tijelom, ona je na kafi. Dabogda dobila proliv i ona i Tajnica, baš od te kafe koju sada srkaju. ( Sjeda na bicikl I odlazi na jedan đir po gradu).
Scena 5
Tajnica i Devil u jednom BL lokalu. - Eto, čula si sve. Morala sam tebi da se obratim i da ovo s nekim podijelim. Ne znam šta da radim, ubiše me trostruka osjećanja. Srce hoće jedno, pica hoće drugo, a razum treće. - Eee draga moja, pa zar baš onu seljačinu, ni Lejdi Četerli ti nije ravna. - Jebiga, u jednom trenutku sam birala konja u njegovoj štali, a u drugom sam već jahala, ali ne konja. - Čudni su putevi pičkini. - Eee, I više nego čudni. - Pa dobro, i šta ti je sad činiti? - On me zove da pobjegnemo. Ima brata u Australiji, mogli bi kod njega. Ne znam šta da radim, ovo je ludilo. Naša veza traje mjesecima i već sam debelo emotivno zaglibila. - Ja ne smijem ništa sugerisati. Samo znaj da su greška i prava odluka sijamski blizanci. - Znam draga, hvala što si me saslušala. Javiću ti se, šta god da odlučim.
Scena 6
Miss se pakuje dok joj muža nema. Uzima osnovne stvari. Nerevar im je sredio vize za Njemačku, odakle će poslije ići za Australiju. Javlja se na mobilni telefon: -Da, ljubljeni, spakovala sam se. Čekaj me na dogovorenom mjestu, da možemo što prije otići. - Čekam te maco. ( Miss ulazi u auto. nerevar ubacuje njenu torbu u gepek. Odlaze).
Scena 7
Manitu: angažuje policiju, nestala mu žena. Totalno izgubljen. Napipka dvije rožnate izrasline na svojoj glavi. Rogovi.
( nastaviće se).
_________________ Šekspir je ukrotio svoju goropadnicu, ali mene još niko nije !
|