Игра опонашања (The Imitation Game, 2014)
Један од проблема са овим филмом је што није сигуран шта жели да буде - не можемо рећи да се ради о Тјуринговој биографији, јер поред неколико флешбекова и дијела који се дешава у времену из којег он прича причу, све је концентрисано на период када су разбијали Енигму у Блечлију. Но како о томе имамо већ снимљен (бољи) филм, Игра опонашања није ни нека врста шпијунског трилера или слично, јер нас не држи напетим нити има неке сјајне преокрете. Драма у њему је холивудизирана, предвидљива и бљакаста. Сцена са самог краја када надрогиран и напуштен почне да плаче могла је дирнути само оне који нису пажљиво пратили филм. Можда он и није био машина, генијално чудовиште без превише способности да саосјећа са другима, већ и даље дјечак који је због губитка вољеног друга некако "пресјекао" емотивне везе са свијетом, али је такав крајњи исход логичан, а бар је он могао да просуди шта је логично.
Читав филм оставља утисак као да је неки геј продуцентски лоби рекао, направите филм који Тјуринга неће толико представити као бриљантног математичара, већ јадног педера којему се све лоше у животу дешавало зато што је био јадни педер. Што не би било баш право - мада је вјероватно имао становитих проблема због свог сексуалног опредјељења, Тјуринг је завршио како је завршио зато што је био посебан и неприлагођен ум.
Овај филм је добро написан, добро изрежиран, одлично одглумљен, и не буди апсолутно никаква осјећања у гледаоцу. Кад све ово узмем у обзир, ја не могу да (пр)осудим овај филм, и да, знам да то онима који ово буду прочитали, нимало неће помоћи